Пише: Бранко Милановић
Након што је поразио Камалу Харис, Доналд Трамп се спрема за повратак у Белу кућу. Изјавили сте после избора да су западне елите биле збуњене таквим исходом једнако као комунистичке елите источне Европе када се појавио Горбачов и почео да спроводи реформе које ће довести до распада Совјетског Савеза. Зашто мислите да су њих двојица упоредиви?
Хтео сам да кажем, као што сте и сами приметили, да су елите у Источној Европи према Горбачову осећале нешто слично ономе што елите у Европи данас осећају према Трампу. И Горбачов и Трамп су увели потпуно дисонантне тонове у оно што се у претходним деценијама сматрало уобичајеним и прихватљивим у источноевропским земљама сателитима, односно западним савезничким земљама. Источноевропске елите су биле навикнуте да из Москве стижу сигнали којима се истиче „неуништиво“ јединство социјалистичког блока и потврђује да социјалистички блок, као политички најнапреднији део света, ниже успехе један за другим. Што не значи да је то била истина.
То само значи да су из Москве долазиле такве поруке, што су источне елите и очекивале. По потреби су могле да се донекле прилагоде, у зависности од типа руководства у СССР-у. Свакако нико од њих није очекивао да се појави генерални секретар Комунистичке партије који ће се дистанцирати од свега што је његова партија чинила унутар и ван Совјетског Савеза и чак објавити да опстанак социјалистичког блока сада зависи искључиво од воље земаља чланица. Горбачов се прославио изјавом да источноевропске земље треба да пођу „својим путем“, цитирајући стихове из песме Френка Синатре.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Исто тако, (западно)европске елите су после 1945. навикле на одређену врсту порука из Вашингтона; те поруке су могле варирати од председника до председника, али у њима се подразумевало да су Сједињене Државе и Европа (некада само западна Европа, а последњих 30 година и источна) либералне демократије уједињене политичким вредностима и економским и војним циљевима. Трамп је довео у питање два елемента те поруке.
Прво, његова посвећеност либералној демократији је упитна, па није сасвим јасно ни колико га је уопште брига јесу ли земље које чине део западног политичког савеза либералне демократије или нису. Затим, у свом првом мандату, што би могао учинити и у другом, довео је у питање смисао НАТО савеза као заједничког одбрамбеног блока. Он га заправо види као оптерећење за Сједињене Државе које сносе највећи део трошкова за одбрану. Нема сумње да то изазива нелагодност код западних владајућих кругова. То је сличност коју сам имао на уму.
Што се тиче европских елита, који аспекти њиховог понашања су последица слепила или фатализма? Треба ли веровати да не виде шта се догађа зато што одвраћају поглед или једноставно нису у стању да се промене?
Мислим да је став западних елита у првом Трамповом мандату био (као што ће вероватно бити и у другом) да Трампа треба третирати као врсту природне непогоде и надати се да ће она ускоро проћи. Не могу му се супротставити, јер је моћ Сједињених Држава огромна. Посебно то не могу сада када је Европи очајнички потребна подршка САД због ратова у Украјини и Палестини. Дакле, нема сумње да ће морати да стану уз Трампа, макар на речима. Као што сам рекао, вероватно се осећају несигурно и исцрпљено. Као да су затворени у кавез с тигром, а циљ игре је да преживе док тигар не оде из кавеза (и надају се да их пре тога неће појести).
Не верујем да ће се елите у Европи променити, јер не мисле да има потребе да се било шта мења. Догађаје у Сједињеним Државама виде као привремену аберацију, типично америчку, и очекују да се за четири године све врати у нормално стање. Међутим, могуће је да ће се десничарски и популистички лидери чији су погледи на свет много ближи Трамповом, сада осетити охрабреним и покушати да освоје власт и замене (по њиховом мишљењу) неспособне либералне елите.
У анализи сте изједначили Доналда Трампа и Горбачова (иако, по вашем мишљењу, то не значи да су Сједињене Државе у колапсу) и упоредили европске земље са земљама сателитима које су биле незадовољне променом усмерења „мајчинске“ силе, али јој се нису могле успротивити. Да ли мислите да су европске елите у овом сукобу већ изгубиле или се још можемо надати да ћемо видети њихову реакцију? Треба ли очекивати велики препород или им се спрема пораз какав је задесио совјетске елите источноевропских земаља?
Као што сам рекао, мислим да европске елите виде Доналда Трампа као природну катастрофу, као земљотрес. Верују да им није преостало ништа осим да се надају да ће успети да преживе. Свакако му се не могу директно супротставити. Зато ће морати пажљиво да „плешу“ око њега и покушају да га придобију комбинацијом промовисања заједничких интереса и личног ласкања. Њихов највећи проблем је то што су се сада на видику појавиле неке друге елите које су много ближе Трампу. Мислим на десничарске странке у Немачкој, Аустрији, Шпанији, Француској, Холандији, Шведској.
Те странке деле с Трампом противљење миграцији, а нису им стране ни идеје о протекционистичким економским политикама. Наравно, ово последње може бити двосекли мач, јер би европски протекционизам погодио и америчке компаније. Али сада имају прилику да бирачима изложе своју агенду уз много мање уздржавања него досад, јер имају идеолошког савезника у Вашингтону. (Баш као што су антикомунистичке елите у источноевропским земљама изненада добиле савезника у Москви.)
Током Хладног рата Европа је била потребна Сједињеним Државама које су се трудиле да осигурају да се Европа не приклони Русији; зато је спроведен Маршалов план. Док се захуктава нови хладни рат, овог пута с Кином, треба ли веровати да Сједињене Државе и даље имају интереса за одржавање стабилности и просперитета у региону Европе?
Сукоб са Совјетским Савезом разликује се од сукоба с Кином. Не само да је Совјетски Савез био географски много ближи Европи и имао је војску која је до 50-их или чак 60-их година могла заузети делове Европе, него је СССР имао и савезнике у политичким странкама и синдикатима на западу који су били идеолошки повезани с њим. Ништа од тога није случај с Кином. Прво, Кина је далеко и сигурно не планира да војно осваја Европу. Друго, Кина не поседује ни меку моћ ни идеолошку привлачност Совјетског Савеза. Дакле, кинеска претња Европи, по мом уверењу, једноставно не постоји.
Али сукоб Кине и Сједињених Држава је сасвим известан, јер се на том нивоу поставља питање ко треба да буде светски хегемон. Сједињене Државе имају доста разлога да велике и богате земље попут земаља Европске уније задрже уз себе. Не мислим да ће САД напустити Европу. Европа је превише важна за Сједињене Државе. Наравно, то се не тиче директно питања Трамповог мандата, већ се односи на шира питања о стратешком значају Европе за Сједињене Државе.
Стручњак сте за утицај глобализације на неједнакост и ваш рад у тој области је међународно признат. Изгледа да је то питање имало важну улогу, како у самим Сједињеним Државама, тако и у другим земљама западне демократије. Каква је данашња ситуација у том погледу?
Да, слажем се да је то питање имало важну улогу, како на пољу геополитике тако и у унутрашњим политичким збивањима у многим земљама. У књизи на којој радим излажем тај аргумент. То није ништа ново, али покушаћу да проблем прикажем на јединствен и кохерентан начин. Успон Кине, и читаве Азије, помера тежиште економске активности с Атлантика на Пацифик. Отуда су приходи у Азији у односу на Европу достигли ниво на ком нису били већ 300 година. Разлике између Европе и Кине, и Азије уопште, у то време биле су много мање него касније, када је захваљујући индустријској револуцији Европа постала много просперитетнија и војно јача. Кина се сада појавила као снажан конкурент Сједињеним Државама, и економски и војно. Дакле, то је геополитички ефекат успона Кине, посебно у односу на улогу САД као глобалног хегемона.
Али успон Кине је произвео још један важан економски ефекат. То је утицај раста у Кини и Азији на релативну позицију западне средње класе. Чињеница је да западна средња класа, мада и даље много богатија од средње класе у Кини, није бележила раст упоредив са стопама раста у Кини и да су неки њени делови изгубили позиције које су имали у глобалној дистрибуцији дохотка. У почетку то није нарочито уочљиво, али временом, ако људи који чине важан део француске средње класе падну са 70. на 50. проценат глобалне дистрибуције, они више неће моћи да приуште себи неке од роба и услуга чије цене одређује глобално тржиште.
Дакле, релативни пад Европе ће се манифестовати и на једном веома личном плану. Желим да нагласим да је геополитички изазов Кине уперен пре свега према Сједињеним Државама, али ће економски ефекти њеног изазова бити много шири. Друге густо насељене азијске земље, попут Индије, Вијетнама, Индонезије итд., такође убрзано расту. Даћу вам пример: пре само 40 година, Велика Британија и Индија су имале исти (укупни) БДП. Данас је БДП Индије четири пута већи. Исто важи за Индонезију и Холандију: од истог укупног БДП-а пре 40 година стигли смо до четири пута већег БДП-а данас. Дакле, то је једна од ових важних промена у релативној економској снази Азије и Европе.
Извор: Пешчаник
