Пише: Драган Бисенић
Европа, САД и НАТО имају све изразитији интерес за политички развој на Балкану. Иако је нека врста „статус qуоа“ на украјинским ратиштима повољна за Баједново администрацију у години избора, то не значи да се пропуштају прилике за остваривање стратешких предности. Србија и Босна и Херцеговина, односно Република Српска сматрају се још увек недефинисаним подручјима и „сивим зонама“ према руском утицају. Све док је тако, Русији остаје мали излаз у европско залеђе.
У овом тренутку, стратешки интереси Запада у Европи су концентрисани у троуглу Балкан – Балтик – Црно море. Жеља за јачањем носећих тачака овог дизајна објашњава активирање НАТО-а на скандинавском и балтичком правцу, као и у Пољској, Бугарској, Румунији и Грчкој. Генерал Ајзенхауер као врховни командант америчких снага у Европи, почетком 1950-их година ову стратегију НАТО утицаја објашњавао је фигуром „обрнутог грлића флаше“, где се врх налазио у Скандинавији, а стопало на Балкану. Данас су се ствари промениле, па је Скандинавија потпуно у НАТО, а Балкан је остао непокривен. У данашњеим приликама, „слабљење“ бар једног од наведених чворова може да доведе до стратешког слабљења целог троугла и његове нестабилности.
Грчка, која се географски наслања на Балкан, у интересу Запада, учвершћује регион са јужног крила, слабец́и своје хипотетичке везе са Турском, која се понаша превише независно. Последњих година, Грчка се позиционирала као „јужни грудобран“ Европе, по аналогији са политичким концептима Пољске као „источне грудобрана“ Европе и Румуније као „црноморски грудобран“.
Између Скандинавије и Црног мора позиција Запада је прилично јака, али на Балкану, као једном од врхова троугла, остаје извесна нестабилност и распрострањене су проруске симпатије. Балкан је погодна одскочна даска за приступ јужној Европи, Турској и Блиском истоку. Нестабилност на Балкану сужавају планова Италије и Француске за утицај у Африци, утиче стратегије САД на Блиском истоку и, уопште, све до слабљења присуства на Медитерану.
Пријем Косова у Савет Европе, на једној страни служи јачању овог фронта према Русији, али на другој страни не доприноси сасвим успостављању јединства између САД и Европске уније. Управо поводом Косова, већ неко време траје полемика између председника Спољнополитичког одбора Бундестага, Михаела Рота и специјалног изасланика за Балкан, Габријела Ескобара, али пошто Ескобар није јавно договарао, онда је тачније рећи да је у питању демонстрација Ротовог незадовољства. Одмах после гласања на Политичком комитету Савета Европе, када је препоручено да се Косово прими у Севет Европе, огласио се Ескобар,а за њим и други амерички званичници који су подсетили да Косово треба да оснује Заједницу српских општина и да враћање имовине манаститу Дечани није довољно за улазак у ауле паневропске организације у Страсбуру. Михаел Рот је реаговао наводећи да су додатни услови које САД намећу Косову за улазак у Савет Европе неправедни. Рот је на платформи Икс навео да овакав приступ САД према Косову мора престати.
„Потпуно је несхватљиво да САД намећу додатне услове за чланство Косова у Савету Европе. Овај неуравнотежени приступ САД према Косову мора се коначно окончати. Није фер. Савет Европе и његове државе чланице седе на месту возача а не САД“, каже Рот.
Рот је поделио објаву свог колеге из Бундестага, Франка Швабеа, који је прокоментарисао изјаву америчког изасланика Габријела Ескобара, да поред одлуке о манастиру Високи Дечани, Косово мора испунити два услова, укључујући и ЗСО.
„Уз дужно поштовање специјалном изасланику САД за западни Балкан Габријелу Ескобару, Савет Европе омогућава ствари које други нису могли постићи. А ми ћемо одлучити о захтеву Косова за чланство на основу наших правила и вредности“, написао је Швабе.
САД нису чланица Савета Европе, већ имају само статус посматрача. Немачки посланици су веома осетљиви на то што се амерички представници отворено изјашњавају о раду европских институција, сматрајући то својом ексклузивном територијом деловања. Русија је напустила Савет Европе, а европске земље су се после дугог уздржавања, одлучиле на ризични експеримент пријема Косова у Савет Европе. Ризик је двоструки: прво, Косово није државна организација да би било примљено у Савет Европе и друго, у овом случају биће прекршено неписано правило да се нове чланице примају консензусом свих дугих чланица.
Расправа у Парламентарној скупштини Савета Европе о Косову, одржаће се у уторак, 16. априла, а након тога ће да се гласа. У Парламентарној скупштини гласа се на основу партијске оријентације, а ставове о појединим питањима заузимају посланичке групе, независно од земљеиз које долазе. Дефинитивну одлуку о пријему Косова у Савет Европе усвојиће Комитет министара 18. маја. Да би одлука била усвојена, за њу мора да гласа две трећине чланица, којих је тренутно 46, па је потребна већина од 31 члана, док Косово не признаје 12 држава чланица. Највероватније је да за пријем Косова неће чласати ни Мађарска, будући да то није учинила ни на заседању Политичког комитета.
То је, међутим, довољан капацитет посланика да расправу о пријему Косова учини веома непријатном за руководство Савета Европе и све оне који директно стоје иза овакве апликације.
У саопштењу Комитета за политичка питања који је препоручио да је о Косову расправља у Парламентарној скупштини, наведено је да би “чланство у Савету Европе би „катализовало замах за Косово да настави да напредује у јачању људских права, демократије и владавине права и да се позабави отвореним изазовима и питањима од значаја“, наводец́и питања као што је јаз између нормативних стандарда и њихова ефикасна примена, потреба да се побољша заштита права невец́инских заједница, и неговање климе погодне за поверење, помирење и инклузију.
Комитет је поздравио као „велики искорак” спровођење пресуде Уставног суда у случају манастира Високи Дечани, додајуц́и да би оснивање Савеза општина са српском вец́ином требало да буде „пост-приступна обавеза” за Косово која ц́е помоц́и да се обезбеди заштита права косовских Срба и да се експропријација спроводи „уз најстроже поштовање закона“ И у пуној сагласности са Ахтисаријевим планом.
Констатујуц́и погоршање безбедносне ситуације у општинама на северу Косова, Комитет је указао да је „ризик од отвореног насиља на Косову сувише реалан“ и оценио да безбедност зависи од „заштите права српске заједнице, деескалација тензија и нормализација односа између Косова и Србије”.
Недавно је високи представник за спољну политику ЕУ, Жозеп Борељ са извесним изненађењем у гласу, говорио о томе да се « враћају традиционални извори спорова, као што су питање територије, сувернитета и националног идентитета, уз насилне сукобе и указао на сукобе у Украјини и Гази ». Управо је Косово у Савет Европе прави пример за ову Борељову оцену, коју ни он сам није узео у разматрање, јер би тада можда морао да се упита, а и да одговори, ко у ствари и на који начин враћа „традиционалне изворе спорова“? Нема сумње да то сада чине водеће европске државе намећући решења која нису у складу ни са каквим историјским искуством, ни са међународним правом, те због тога не могу ни да буду прихваћена у реалном животу и пракси.
Чак ни руски аналитичари озбиљнијег профила не мисле да би Србије требало да учини било какав демонстративан корак, јер Србија није сада у околностима које би јој ишле на руку у било којој конфронтацији, а свако сукобљавање би могло да има дрматичан ефекат по њу. Директор руског Валдај клуба, Тимофеј Бордачев, оцењује да „упркос чињеници да велика већина Срба сматра КиМ делом њихове суверене територије, владајућа странка би била осуђена на пораз на следећим изборима“ у случају да Београд раскрсти са Европом због одлука ЕУ по питању Косова“.
Већи значај у свему овоме може да има оно што се спрема да иде после чланства Косова у Савету Европе. Овакав статус и „кохабитација“ Србије и „Косова“ у Савету Европе треба да послужи као модел како Србија и Косово могу да буду заступљени у међународној заједници, па чак и УН, а да, ето, нема никакве штете за њихов међусобни однос. Можда ће за то да уследе и цермонијална и јавна признања. Али, то ће бити само једна страна амбивалетности. На другој страни, то су небројене тужбе Европском суду за људкса права против Србије и српских грађана, а затим већ најављена тужба за наплату ратне штете, а после ње за ратне злочине и геноцид. Заједно с тим повезана је и резолуциија у Генералној скупштини УН о геноциду.
На трећој страни, то су последице које проистичу из чињенице да је управо Грчка непосредно укључена у ову тужну и разочаравајућу епизоду. Ово мишљење, увиђамо, није крај у грчком односу према овом питању. После овога може да се очекује грчко признање Косова, јер је то друга порука коју је пренео извештај Доре Бакојанис. Већ је пре годину дана, приликом гласања о пријави Косова у Комитету министара било јасно да ће избор известиоца бити инструменталан у тој мери да се избегне могућност даљег компромитовања европских држава које несумњиво и потпуно стоје иза косовске независности, па је избор личности из држава које не признају Косово био најоптималније решење. На тадашњем гласању, уздржане државе, које не признају Косово, могу да буду идеални кандидати који ће да понуде „уверљивост“ и „објективност“ у пријему Косова у Савету Европе и тако покушају да превазиђу сви прекршаји Статута Савета Европе и процедуралне мањкавости у овом процесу. Положај Грчке и њен историјски однос са Србијом у томе је ненадмашан. Улога грчког извештаја, због тога, није била само техничке природе. Она има суштински значај за минимизовање могућности блокаде косовског чланства у Савету Европе.
Иако се како чини логичним да Србија напусти Савет Европе, Србија нема много избора, осим да остане зачуђени гледалац у театру апсурда у ком се нашла. Она ће, формално гледано, имати дуплирано чланство у Савету Европе, јер је је у извештају Доре Бакојанис и мишљењу „еминентних правника“ наведено да пријем Косова у Савет Европе „не прејудицира питање статуса“. То рецимо, значи, да ће Косово у свим документима Савета Европе бити обележено звездицом у фусноти, као што је и у самом предлогу за пријем у Савет Европе. Србија ће бити тако чланица формално са Косовом као признатом територијом, али и са Косовом као одвојеним делом Србије. Такав кошмарни сценарио виђен је само 1950. када је Сарска област, анектирана од Француске, постала чланица Савета Европе. Има оних, па и бивших руковдилаца Савета Европе који су предлагали „условно чланство“ за Косово, управо по узору на сарску ситуацију. Ни „сарско решење“ није, међутим, потрајало, а ко може да гарантује да ће да траје „косовско решење“?
Извор: Косово Онлајн
