Пише: Елис Бекташ
Замислимо свијет у ком више не постоје предизборне кампање. Нема џинглова, нема спотова, нема парада кандидата који, с пластичним осмијесима и рукама знојних дланова, грабе ка гласачима као глумци Б продукције у потрази за својих пет минута славе. Нема билборда с фотошопираним лицима, нема парола које вријеђају интелигенцију, нема флајера који вам вире из поштанског сандучета и позивају вас да, попут оног наивног Џека, потрошите џепарац на чаробни грах.
У том замишљеном свијету, изостанак предизборне кампање није атак на демократију, већ услов за њено оздрављење и спасење. Јер, ако ћемо поштено – колико још пута треба да чујемо „вријеме је за промјене“, „ми смо уз народ“ или „наша ријеч је закон“, да бисмо схватили да је политички маркетинг ушао у фазу терминалне гротеске? Кад сваки нови изборни циклус личи на ријалити шоу са све нижим буџетом, можда је вријеме да признамо да проблем није у кандидатима, него у самом формату.
Предизборна кампања је, истини за вољу, имала свој хисторијски raison d’être. У доба кад је писменост била луксуз, а доступност информација сведена на усмена предања и гласникову галаму на тргу, било је сасвим разумно да се кандидати појаве пред народом, објасне ко су, шта желе и с којим то божјим и људским законима кане уредити друштво. Чак је и театралност тада имала едукативну сврху – биле су то политичке мистерије за народ који још није знао читати, али је знао препознавати харизму, реторику и сигурност у ставу.
Данас, међутим, живимо у времену када готово сваки бирач има бар основну писменост, а многи и паметни телефон. Интернет омогућава свакоме ко жели да прочита програмске документе странака, да анализира буџетске приједлоге, да упореди податке. Информације нису проблем – прије ће бити да проблем лежи у њиховом обиљу. Шта би се десило када бисмо ту чињеницу узели озбиљно?
У тој утопији, политички субјекти не би више трошили десетине милиона на спектакуларне кампање. Умјесто тога, сви би били обавезни да доставе своје програме, планове, па и биографије кандидата – на јасан, концизан, стандардизован начин – било штампом, било електронски. Бирач би, без опијености медијском халабуком, имао прилику да прочита, промисли, можда и подвуче понеку реченицу.
Резултат? Умјесто да бирамо по осјећају, бирали бисмо по разумијевању. Умјесто да будемо убијеђени, били бисмо информисани. И што је најважније – умањио би се колективни стрес којем нас изборне кампање изнова излажу. Замислимо само колико би се менталне енергије уштедјело када не бисмо морали да свакодневно слушамо како је противник криминалац, страни плаћеник, издајник, и како једино наш кандидат зна шта је заиста добро за „обичног човјека“.
Предизборне кампање нису само психолошки, већ и економски терет. Трошкови оглашавања, логистике, путовања, хонорара – све то плаћају не само порески обвезници већ и донатори који онда, гле чуда, очекују да им се улог касније врати с каматом. Елиминација кампања значила би и пресијецање једне кључне споне између политике и корупције. Ако политички програм више није средство за трговину утицајем, већ средство комуникације са грађанином, можда бисмо напокон престали да се чудимо зашто „ништа не функционише“.
Наравно, ово не значи да би у тој утопији политика постала стерилна. Напротив. Дискусија би се вратила на своје природно тло – унутар парламента, у јавним дебатама, у медијима који не трче за кликовима већ анализирају садржај. Кандидати би се морали трудити да буду компетентни, а не само харизматични. А бирачи би, суочени с одговорношћу информисаног избора, можда први пут у историји осјетили оно што се зове истинско грађанство.
У земљи попут Босне и Херцеговине, гдје предизборне кампање личе на филмски фестивал нискобуџетних хорора и још нискобуџетнијих комедија апсурда, утопија без њих можда дјелује као бајка. Али бајке, ако ништа друго, покрећу машту, под условом да није ријеч о бајкама које вријеђају и интелигенцију и етику, оним које се нуде кроз страначки пропагандизам. А свака права друштвена промјена почиње тако што неко замисли немогуће – па онда пита: а што да не?
Ипак, хистерија и психоза предизборних кампања ће се наставити а овај текст ће остати само мртво слово на монитору. Знате ли зашто? Зато што за нешто боље немате ни способност разумијевања ни храбрости да узвикнете стоп лудилу.
