Пише: Дарија Стјепић
Пре скоро годину почеле су блокаде факултета у Новом Саду, а први затворени факултет био је Филозофски. О почецима блокада, студентским и професорским иницијативама које су настајале у међувремену и о репресији над студентима и активистима који су започели блокаде, разговарали смо са студентима Браниславом Ђорђевићем и Наталијом Петровић и са професорицом Мином Ђикановић.
Након што је Факултет драмских уметности блокиран крајем новембра, студенти из групе Став јавно су позвали друге студенте и најавили блокаду зграде ректората, која се налази преко пута Филозофског факултета. Бранислав Ђорђевић наводи да су то урадили циљано како би имали ‘слободан’ пролаз на Филозофски факултет, односно како тамо не би било појачано обезбеђење.
Студенти у блокади за викенд организују фестивал „Слободна страна“
„Седели смо у кафићу Филозоф, пили кафу и у 12 сати смо упали у свечану салу Филозофског факултета, где су декани, професори и гости из иностранства били на прослави годишњице и имали ручак. Упадамо, палимо мегафон и проглашавамо блокаду факултета”, присећа се Ђорђевић.
Професорица са Одсека за филозофију Мина Ђикановић наводи да је тог дана била на свечаности, у просторији у којој је било организовано послужење и у коју су студенти ушли са мегафоном објављујући блокаду факултета.
„Онда смо одложили све своје обавезе и остали до касних поподневних часова ту уз студенте, да видимо шта се догађа, да ли им је нешто потребно и на неки начин смо и ми учествовали у том првом дану блокаде.”
Првих недељу дана је, наводе студенти, било хаотично, пошто су студенти других факултета долазили на Филозофски факултет да одрже своје пленуме, пре него што су започели сопствене блокаде.
„Сећам се да се први пленум на Филозофском факултету десио на ходнику, испред копирнице и да је ту било свега 15-ак људи, тада смо се договорили да ће следећи бити у амфитеатру. Сећам се да у амфитеатру, у ком има више од 200 места, нису имали сви где да седну. Постојала је потреба да артикулишемо своје мисли и да организујемо место, време и простор на ком ћемо моћи да наставимо нашу борбу”, присећа се Петровић.
Ђикановић истиче да је велики део запослених подржавао студенте на разне начине и да су се трудили да им олакшају „тај врло захтеван задатак који су они ставили пред себе”. Она се присећа да су наизменично, по сменама, долазили на факултет, разговарали са студентима и, како каже, „учествовали у тим историјским догађајима”.
„Атмосфера је тих првих дана на факултету била изузетно ужурбана, енергична, студенти су били колико забринути због ситуације у којој се читаво друштво налази, толико и одлучни да ће нешто предузети. Ми смо, напросто, сматрали да је наша дужност да станемо уз њих и подржимо их на све доступне начине”, наводи Ђикановић.
Професорица Ђикановић је чланица академске мреже Слободан универзитет која је, како наводи, настала из потребе да се професори са различитих универзитета, по угледу на студенте, повежу и умреже. Слободан универзитет је током студентских блокада претходних месеци организовао редарску службу и успротивио се угрожавању аутономије универзитета.
Петровић подсећа да су студенти тада почели практично да живе на факултету и да се јавила потреба да организују и културне садржаје. Присећа се колико им је значило што су их посећивали грађани и познате личности, међу њима радијски водитељи Дашко и Млађа, али и глумци из Државног посла који су им поклонили јелку за Нову годину. Она каже да су студенти, поред културних догађаја, почели да организују и протесте и колективно одлазе на њих.
„Само се чују аларми свуда по факултету, сви се буде, доручак и идемо испред Скупштине на протест. Онда се вратимо, неко од грађана нам прави котлић или доноси храну. То је била баш лепа атмосфера”, закључује она.
Прве студентске шетње међу градовима организоване су пред велики протест 1. фебруара, када су студенти из Београда пешачили до Новог Сада. Ђорђевић наводи да је то био један од изазовнијих тренутака.
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
„Радило се на више фронтова – правио се културни садржај за протест, инфраструктурни план, постојао је логистички проблем где сместити све те људи да спавају. Обезбеђивали смо и координацију са трактористима, моторашима. Буквално смо и дану и ноћну седели, писали нове планове, па то прегласавали, изгласавали, али је све некако успело да се сложи на тај дан и све је функционисало како треба”, сећа се он.
Из потребе за пробијањем медијске блокаде, настао студентски медиј Блокада инфо
Током организације протеста 1. фебруара, студенти су дошли на идеју да емитују програм уживо 24 сата, колико је протест и трајао. Повод за то био је, како наводе, пробијање постојећих медијских блокада. У реализацији су имали подршку професора и професорица са медијских студија.
„Мислила да ће се то ту завршити, да ћемо одрадити један лајв и да ће то бити то”, наводи Наталија Петровић, која је новинарка Блокаде инфо од оснивања редакције.
Преноси уживо наставили су се са већих протеста из Крагујевца, Ниша и Београда, а онда и са других мањих протеста, а како тврди Петровић, расла је и подршка грађана, што им је омогућило да обезбеде боље техничке услове за рад. Сад им је циљ професионализација и стицање независности.
„Пре неколико месеци смо схватили да, иако смо настали као редакција студената у блокади, смер у ком желимо да идемо јесте професионализација и независност. Тежимо томе да као редакција опстанемо и након блокада”, наводи она.
Ђорђевић из егзила: Нисам могао да очекујем оволику репресију
Бранислав Ђорђевић је један од шесторо активиста групе Став, који се о марта налазе у егзилу због поступка који се води против њих, након што у прорежимским медијима објављен њихов прислушкивани разговор о протесту 15. марта. Он наводи да није могао да замисли размере репресије коју је ова власт спремна да изврши.
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
„Ми смо навикли да те затворе по три недеље, месец дана, малтретирају те са прекршајним и кривичним пријавама, али никад нисам веровао да ће доћи дотле, да затварају људе по седам месеци, да отворено пребијају притворене”, наводи Ђорђевић и додаје да је притварање данас нормализовано јер је изостала подршка када су ухапшени новосадски активисти.
„Сад је дошло до тога да они не бирају, сваког могу да оптуже за рушење уставног поретка и против свакога могу сада да покрену политички поступак зато што је, нажалост, јавна реакција изостала када је приведена новосадска шесторка. Подршка се јавила после, али то је дало режиму снагу да види да може да притвара јер ће подршка стићи тек када буде прекасно”, закључује Ђорђевић.
Првих месеци су, наводи он, активисти у егзилу разматрали опцију да се врате у Србију иако су знали да ће бити притворени, али су их, каже, од тога одговорили адвокати и блиски људи.
„Навикавање је било тешко и из месеца у месец је стизала нека нова лоша вест, прво да су нам укинути пасоши, па пасивизиране личне карте, сад су нас одјавили и са места боравишта. Немаш контролу над својим животом”, наводи Ђорђевић и додаје да се нада да оптужница бити одбачена будући да суђење у овом поступку почиње 24. новембра и да ће ускоро моћи да се врати у Нови Сад.
Извор: Машина
