Пише: Гидеон Леви
Са минималним противљењем и извесном горчином, а повремено и бесом, завршио се још један беспотребни рат Израела на северу. Погинули у биткама су у својим гробовима – очувана је стална пропорција од око 4 хиљаде према сто – рањени су на рехабилитацији, ожалошћени тугују у пострауматском шоку, куће су у рушевинама и ништа на свету није боље након завршетка овог бесмисленог рата него што је било пре његовог избијања. Закључци које је премијер изнео су то добро показали.
У обесхрабрујућем говору поводом прекида ватре на северу, Бињамин Нетањаху је описао ратна постигнућа кроз то колико смо убили и уништили, као да су проливена крв и димензија деструкције достигнућа. „Земља се тресла у Бејруту“ разметао се. Па шта? Шта је Израел добио тиме што се Бејрут тресао, осим задовољења осветничког нагона? Шта је било ко добио осим војне индустрије и господара ратова? Нетањаху ни на тренутак није покушао да пружи макар слабу наду у другачију будућност. Само је обећао да ћемо се вратити да убијамо и уништавамо у следећем кругу. То је једина израелска визија: да настави да живи са мачем, заувек.
Сличан начин размишљања влада код већине Израелаца. Опозиција се у својој глупости делимично успротивила прекиду ватре, док су бибисти прогутали кнедлу и срамотно се увијали. Још један рат се завршио и ниједан блок није задовољан. Еуфорија се овде чува само за почетке ратова, али не и за завршетке. Ако је тако чему онда ова агресивна представа? Да ли је Израел сада безбедније место? Да ли је Галилеја? Да ли се међународни статус државе поправио? Економија? Атмосфера у земљи? Расположење? Бар нешто?
Само је направљена штета стигла до рекордних висина. Од првог дана рата је било јасно да два фронта неће довести до боље будућности. Тако је то кад идемо у казнени рат чији је једини циљ да се задовољи јавно мњење. Рећи ће да нисмо имали избора. Казаће да су они почели. Завараваће се да је то била самоодбрана.
Све је тачно, али који циљеви су постигнути? Масовна убијања која ће ускоро донети нова убијања и деструкцију који су већ изазвали горућу и праведну мржњу света? Израел је у Либану и Гази војно победио, али је изгубио у сваком другом аспекту. Челни људи су тражени од стране Хага, а грађани изопштени од света. Газа и Либан су били ратови избора. Од почетка је јасно да је можда било дозвољено ући у ове ратове, али и ужасно глупо.
Требало је и било је могуће не кренути у такав ужасавајући рат против Газе, па ни због 7. октобра. Рат није вратио мртве, па чак ни отете.
Требало је и било је могуће не кренути у рат против Хезболаха. Оно што је постигнуто потписаним споразумом било је могуће постићи без рата: његовим заустављањем у Гази. Стога образложење да Израел није имао избора није тачно. Посебно узнемирава када се види како се рат завршио и по коју цену. Зато је било боље да се не уђе у рат у Гази, посебно што без њега не би било ни оног на северу.
Ожалошћене породице покушавају да се утеше тиме да њихови синови нису погинули узалуд. Погинули су бранећи домовину. Тешко је расправљати се са њима, али каква одбрана и какве домовине се заснива на језивој деструкцији и убијању у Гази и кажњавању Либана?
Све што је Израел желео да постигне споразумом на северу јесте пауза до следећег рата. Чак ни покушај нечег другог. У Гази је стварност још тежа: тамо се убија ради убијања, а краја нема. То је катастрофална политика. Израел чува своје право на самоодбрану, али два фронта не служе томе.
Да је Израел хтео да се брани, морао би да зна шта жели да постигне ратовима. О томе Израел нема појма и зато је ово још један бесмислен рат, чији половични крај нико не слави. Израел жели ратове.
Извор: Пешчаник
