Пише: Гидеон Леви
Коначно правда, некакав почетак, закаснели и делимични, али ипак нешто. Не можемо се радовати што ће премијер и министар одбране наше земље бити тражена лица у целом свету, али тешко је не осетити извесно задовољство због почетка успостављања правде. У израелској инвазији и самовиктимизацији, у бескрајним расправама по телевизијским студијима, у повицима због антисемитизма у свету и неправде због повезивања Израела и Хамаса – у свему овоме недостаје једно основно и судбинско питање, а оно је главно: да ли је било злочина или није?
Ако су извршени ратни злочини, масовни покољ и изгладњивање, како објашњава храбри тужилац Карим Хан – за чије се именовање Израел залагао, јер им је његова претходница била сумњива – онда постоје и одговорни за злочине. А ако има ратних злочинаца, обавеза света је да им суди. Свет мора тражене да приведе.
Ако је Хамас извршио ратне злочине – а око тога изгледа нема несугласица – онда његови злочинци морају пред суд. А ако је Израел извршио ратне злочине – а чини се да око тога нема несугласица у свету, осим што Израел сам себе лаже – онда и одговорне за њих треба извести на суд.
Њихово повезивање не значи моралну симетрију или правну једнакост. Али чак и да је кривица Израела и Хамаса била раздвојена, Израел би подстрекивао свет против суда.
Једина тврдња која се до сада чула у Израелу јесте да је судија кучкин син. Једино предложено средство да се спречи зло његовог декрета је напад на суд. Убеђивање пријатељских земаља да не поступе по налогу, да се уведу санкције(!) против судија. Тако размишља сваки криминалац, али држава нема на то право. Два међународна суда у којима се суди Израелу и Израелцима заслужују поштовање државе, а не презир. Начин на који Израел вређа суд само доприноси низу оптужби и сумњи против њега.
Било би боље да је Израел у овом тешком тренутку коначно окренуо поглед ка унутра и видео себе. Било би боље да је окривио сам себе, макар за нешто, уместо што криви цео свет. Питање би требало да гласи како смо стигли довде, а не како су они до тога стигли. Када ћемо коначно преузети одговорност за нешто? За оно што је учињено у наше име? Преко стотину чланова Кнесета је потписало петицију против Хага, а нико против израелских ратних злочина, јер такве петиције није ни било. Посланици су јадна потврда стања земље: уједињени против правде, уједињени у осећају вечите жртве, без деснице и левице, хор праведника. Ако дође тај дан и Израел буде осуђен за ратне злочине, треба се сетити да је 106 посланика Кнесета гласало за прикривање злочина Бињамина Нетањахуа и Јоава Галанта.
Појас Газе је уништен, а његови становници убијани, рањавани, претварани у сирочад, изгладњивани. Изгубили су цео свет, а већина њих је била невина. То је ратни злочин. Изгладњивање у Израелу сви сматрају легитимном мером, било да су за то или не, а исто тако и масовно убијање с намером. Како је уопште могуће тврдити да није било намерног изгладњивања или масовног убијања?
Дан после Хага, Израел би требало да се окупи око националног пропитивања душе, што никад досад није учинио. Сваки Израелац мора да упита себе: зашто смо стигли довде. Није довољно оптуживати Нетањахуа, главног кривца, није довољно прикривати ствари превејаним аргументима о слабом информисању света (хасбара) и радикалним изјавама израелских званичника. Корен је много дубљи: 57 година Израел одржава неправедни и зли режим, и свет је сада коначно почео да се буди и дела. Да ли ће успети да пробуди бар неке од Израелаца из њиховог самозадовољног и искривљеног осећаја за правду?
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
