Прве зиме послије злочиначког натовског бомбардовања Србије кренуо сам аутом од Батајнице према Угриновцима. Била је веома хладна ноћ, а јак вјетар није дозвољавао првим пахуљама снијега да обијеле тло, него их је витлао и односио негдје у мрак. Таман кад сам помислио како нигдје нема живе душе, примијетим човјека на аутобуском стајалишту. Није стопирао, али станем и повезем га. Подуго је трајало његово захваљивање, а ја сам ћутао. Онда, као из ведра неба, изненадим га питањем какав је његов став о ћирилици. Није се збунио, па је скоро одмах одговорио: “Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смјели бомбардовати.“ Управо због те брзине одговора схватио сам да му је та тема блиска и уму и срцу. Али на давање таквог значаја ћирилици не наиђох никад прије. Помислих да је то сигурно неки академик, и да је тужно кад у земљи Србији такав човјек нема новац да плати за такси, па се смрзава у хладној ноћи.
Али никад ја, ни прије ни послије, не чух да се неки академик, осим легендарног и генијалног професора права и социологије Радомира Лукића, узбудио због нестајања ћирилице из видног поља Срба. Напротив, када је касније неколицина нас из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад по киши протестовала испред САНУ због њене небриге за ћирилицу, па смо се склонили под њеном стрехом, наишао је њен предсједник, академик Медаковић, и тјерао нас одатле. Видјевши да не одступамо запријетио је полицијом, и збиља стигоше двојица. Нас удаљише, а нису ометали у пословању шверцере цигарета удаљене само пар корака.
Коначно упитах човјека шта је он по струци, и добих одговор да је медицински техничар у пензији.
Медицински техничар је разумио оно што не разумије српска елита, па ни академици и професори: да смо национално разобручени и разбијени добровољним одустајањем од свог националног симбола-ћирилице на српским улицама, што је свакодневно највидљивије и најочигледније свједочанство српског пораза. Непријатељ је увијек знао да она није случајно на српским пуковским заставама, него да је она српска светиња за коју ће се у рату гинути да застава не би пала у његове руке. Зато је у вријеме Великог рата аустроугарски војсковођа генерал Стјепан Саркотић (Хрват из Вареша) говорио да Србима треба одузети ћирилицу као борбено средство, и да је она страно тијело истока у борбеној зони запада.
И одузели су Аустроугари Србима ћирилицу када су уз помоћ Њемачке окупирали српске земље и њу забранили и замијенили окупационом хрватском латиницом, коју данашњи српски академици и професори правописом прогласише другим српским писмом. Или не знадоше за стид, или нису могли бити научени у комунизму да су ту окупациону латиницу донијеле првентсвено најкрволочније јединице Хрвата и муслимана, скидајући ћириличке натписе истим оним бајонетима којима су убијале српску нејач по Мачви.
Знао је непријатељ значај ћирилице и у вријеме бомбардовања прво Републике Српске, а потом и Србије, па је из авиона бацао ћириличке летке. А и послије потписивања Дејтонског споразума знао је он њен значај, па је његов важан званичник увјеравао владику Јефрема да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид-ћирилицу. За то је имао оправдани разлог у томе што је Република Српска рођена у ћирилици захваљујући понајвише српским великанима и жртвама, Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику. Нажалост, после њиховог насилног уклањања са политичке сцене не нађе се ниједан академик и професор да укаже на потребу његовања ћирилице, па је Бењаминова, Саркотићева, Павелићева, Титова и комунистичка латиница не само васкрсла, него и овладала српским животима, још мало па као и 1916. године.
Није да српски политичари у Републици Српској нису против сарајевске унитаризације, али они су то само на ријечима, док су у стварности нацоналну српску ћирилицу већ готово замијенили унитарном хрватском латиницом. И све то уз потпуни мук цјелокупне српске елите, посебно оне из језичке струке.
Лидер политичара у Републици Српској Милорад Додик није више могао чекати на оглашавање академика и професора, као и на савјете својих многобројних савјетника, међу којима је и проф. др Ненад Кецмановић, па је тек недавно јавно рекао да он није никакав Босанац, него Србин који пише ћирилицом. Требао је то рећи још прије три деценије, али није могао јер му је пред распад Југославије политички шеф био проф. др Ненад Кецмановић у оној југословенској странци, а њему је био шеф Анте Марковић из Загреба, опет Хрват и после Тита. Тај Кецмановић оправдано има велики углед јер је некада био ректор сарајевског универзитета, а данас је веома ангажован у одбрани Републике Српске, па је велика штета што се није одрекао југословенско-хрватске латинице. Исто је и са савјетником Емиром Кустурицом који је ћирилицу споменуо тек прошле године током оних црквених литија у Црној Гори, на којима се могло видјети само српско писмо. Али је зато показао жал за југословенством на прослави Дана Републике Српске, што не иде уз ћирилицу. Тек на сљедећој прослави ћирилицу је споменуо глумац из Србије Милош Биковић.
Не упитах медицинског техничара како је дошао до сазнања о толикој важности ћирилице, када је и његова медицинска струка покушала не само да најстарији српски медицински часопис штампа на хрватској латиници, него и да га штампа само на енглеском језику. Вјероватно је разумио да је САНУ у улици српског пораза, јер у њој апсолутно доминирају латиница и енглески језик, па се може очекивати да се она и назове по неком Михаелу. Или је пратио рад удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, које је у Новом Саду и у Београду прије двије деценије писало по асвалту НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ.
На сајму књига је оно имало два билборда са ликом Вука Караџића из чијег ока капље суза, а испод је питање ГДЕ ЈЕ МОЈА ЋИРИЛИЦА. Тада је необавијештени српски народ био одушевљен дијељењем десетина хиљада плакатица на сајму књига с поруком ОСТАНИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ и сл. Па транспаренти на београдским надвожњацима с поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ, СРПСКО ПИСМО ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА и сл. Ширило је то удружење и текст из историје о писму које је српски заробљеник слао 1917. г. својој Мари у Београд из аустроугарског казамата, у коме јој каже да му не пише више ако му не пише српски!. Јадник није знао да ћириличко писмо не би ни стигло до њега, јер су српска слова била забрањена у окупираној Србији.
Јасно ми је да је непријатељ знао да су Косово и Метохија све мање српски што је тамо све више хрватске латинице у српском језику, и да су се њој Срби супротставили само два пута.
Први пут је то било почетком осамдесетих, када је Батрић Јовановић у Савезној скупштини напао Микулића и Поздерца због потпуног прогона ћирилице у БиХ, па је било ријечи и о њеном прогону и на Косову и Метохији. Тада је Азем Власи рекао да је писмо пољитика и да је потребан опрез по том питању. Није се радило о укидању права Албанаца на своје писмо, него о мржњи ћирилице којом су они препознавали Србе. Истине ради, треба рећи да су њу уклањали Албанци, али уз потпуну равнодушност и српских политичара и српских лингвиста и српског народа.
Други пут је ћирилица брањена њеним враћањем на путне ознаке када је српска полиција почела да гине ослобађајући раскрснице на КиМ. И прије бомбардовања отуда су стизали аутобуси у Београд означени хрватском латиницом, као вјесници српског пораза. Чак и када су Срби послије бомбардовања излазили на шиптарске изборе, изборни материјали су били на српском језику и хрватској латиници.
Српски младићи су имали куражи да изађу пред шиптарску руљу на ибарском мосту, али сједе у кафићима у близини моста који су означени латиницом. Нико им није рекао да је српско писмо само ћирилица, као што је то учинило у Београду удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Показало је омладини на стадиону „Рајко Митић“ транспарент с поруком ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА, иако су навијачи ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ увек били уз ћирилицу. Али тада се догодило чудо: и латинички навијачи ПАРТИЗАНА су прешли на ћирилицу, па данас више није могуће видјети у Београду латинички навијачки графит. Омладини треба тако мало да би у њој било пробуђено српство, али високошколовани Срби пазе да се не упрљају ћирилицом.
Тек недавно је честита српкиња проф. др Митра Рељић рекла да улице српских насеља на КиМ треба да бљесну у ћирилици да би се народу повратило национално самопуздање. Тамо је српска држава присутна макар толико да брине о здравству, па видимо ових дана на Јарињу да је на колима хитне помоћи латиница. И то је очигледни доказ лажности државне бриге за ћирилицу, јер каква је то памет политичког и језичког руководства да тамношњи Срби чувају свој субјективитет хрватском латиницом?!
А по политичкој потреби истовремено је на Јарињу и ћирилички транспарент ДОБРО ДОШЛИ У ЗАЈЕДНИЦУ СРПСКИХ ОПШТИНА. И то је очигледни доказ да се ради само о шминкању ћирилице, и да је брига за њу лажна и у новом закону о језику и писму, који је много лошији по ћирилицу од постојећег.
О највећој лажности данашње бриге за ћирилицу свједочи управо нови закон. Штошта он прописује, умјесто да по Уставу прописује да је ћирилица обавезна свугдје осим у приватној комуникацији.
О српској памети свједочи потпуно ћутање лингвиста, политичара, академика и интелигенције у цјелини о томе што наш народ на КиМ чува свој идентитет у непријатељском окружењу хрватском латиницом. А све је то по слову и духу српског правописа, из кога српска младост већ деценијама лажно учи да је и та латиница српско писмо. Нажалост, не ћути најважнији – предсједник Србије, који не спроводи уставни пропис о ћирилици као једино службено писмо у српском језику, него упорно понавља оно што је научио од лингвиста – да требамо чувати ћирилицу, али да је наша и латиница.
Можда је медицински техничар по разумијевању значаја ћирилице далеко изнад „високе“ српске елите зато што је пратио многа писања и акције првоснованог удружења ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, а послије и СРПСКЕ АЗБУКЕ Београд и ЧУВАРА ЋИРИЛИЦЕ Ниш. ЋИРИЛИЦА Нови Сад је покренула борбу за ћирилицу, а у почетку је њен члан, и то веома ангажован, био и лингвиста проф. др Мато Пижурица, главни редактор правописа Матице српске. На једном скупу којег је 2002. г. организовао на Филолошком факултету Београд дипл. инж. Владимир Лепојевић, повјереник ЂИРИЛИЦЕ Нови Сад за Београд, Пижурица је своје излагање завршио овим ријечима: “На крају, подржавам став госп. Немање Видића да је писмо државно питање. “Наиме, један од мојих многобројних претходно објављених текстова у „Политици“ је имао управо наслов „Писмо је државно питање“. На првој годишњој скупштини ЋИРИЛИЦЕ Пижурица је искрено и поштено рекао да рат за ћирилицу можемо добити само онда ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“. Тиме је он открио ко је главни непријатељ ћирилице, а када је видио да се у њену одбрану укључио само још један професор, лингвиста у пензији Драгољуб Петровић, видио је да је прерано „кукурикнуо“ па се повукао из удружења и у правопису потписао да је и латиница српско писмо. Дакле, он је само врх леденог латиничког бријега у српским земљама, а доказ тога је у чињеници да правопис није усклађен са уставним прописом још од његовог усвајања 2006.г, по коме је уз српски језик везана само ћирилица. Тако су удружења и институционални лингвисти на супротним странама. Ови други се споро примичу ставовима првих, а пошто их мрзе као свједоке своје издаје ћирилице строго пазе да их никада не спомену, а камоли да их цитирају. Да другима није лако види се и по томе што само успут спомену забрану ћирилице од 1916. до 1918. умјесто да су се огласили поводом стогодишњице те забране, јер је тешко објаснити како се десило да у српски правопис уђе као друго српско алтернативно писмо иста она окупациона латиница која је замијенила забрањену ћирилицу. А Драгољуб Збиљић и Немања Видић написаше чак књигу о томе с насловом СРПСКА ЋИРИЛИЦА ЗАМЕЊЕНА ОКУПАЦИОНОМ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ ПО ИДЕЈИ ПАВЕЛИЋА И БРОЗА!
Немања Видић, дипл. инж.
Извор: balkanskageopolitika.com
