Саопштење „Српског покрета – Његош“
23. јул 2024. године
У Плужинама су одржане 53. пјесничке вечери на извору Пиве. Не само с обзиром на полувјековну традицију, него и по самом културном садржају, ова манифестација јесте за поштовање. Прво, није локална, окупља значајне ауторе из цијелог српског културног простора.
Више од једне деценије, у склопу ове манифестације одржава се и Симпозијум критике, о писцу који предложи Савјет Пивских вечери, којем предсједава академик Јован Делић.
Ове године, на симпозијуму разматрало се књижевно дјело Милутина Мићовића. По ауторитету и броју учесника, овај сегмент културне манифестаци је централни и носећи.
Овога пута, на том симпозијуму учествовали су: главни уредник, академик, Јован Делић (Београд), академик Радмило Маројевић (Београд), академик Синиша Јелушић (Будва), проф. др Лидија Томић, проф. др Горан Максимовић (Ниш), књижевни критичари Гојко Божовић (Београд), Милена Кулић (Нови Сад), др Радоје Фемић, мр Александар Ћуковић,(Подгорица), писац и филосов Вишња Косовић(Херцег Нови), пјесници и есејисти, Ђорђо Сладоје, Емсура Хамзић, Мирослав Алексић, (Нови сад) Верољуб Вукашиновић (Трстеник), Живојин Ракочевић (Грачаница), Радомир Уљаревић, Будимир Дубак, Милорад Дурутовћ,Сава Рдуловић, историчар књижевности проф. др Будимир Алексић.
Разматрало се, како се чуло на симпозијуму, „жанровски разноврсно, идејно, духовно и естетски слојевито и значајно књижевно дјело, савремене српске књижевности“.
Учесници су се посебно освртали на књиге: роман „Разорени град“, књигу кратких записа „Писма из Уранополиса“, пјесничке збирке, „Дан ноћ“, „Седам кругова“, есејистичке књиге: „Српски лавиринт и црногорски минотаур“, „Луче у тами Црне Горе“, „Његошева луча“.
Разматрани су разни аспекти овог дјела, у којем се рефлектују разне традиције: хеленска, библијска, византијска, модерно европско пјесништво, односи према српским пјесницима, посебно, Његошем, Попом и Настасијевићем
Симпозијум је трајао без паузе, у пет сесија, преко пет сати.
Сад, како извјештава новинарка „Вијести“ са овог важног скупа, то је кључ ове црногорске приче, овог преиспитивања новинарске професионалности.
У новинарској репортажи на страници и по, налази се једна реченица да је симпозијум био, али ниједан учесник симпозијума није поемнут, и ниједна њихова ријеч. Може ли то бити? Може у Црној Гори!
Ни учесници митинга поезије, нијесу много боље прошли, а ипак су то били важни српски пјесници.
Новинарка „Вијести“ С. Мандић, очито има искуства у новинарству, али много значајније искуство има, показало се, у сакривању суштине, и у том: како направити прихватљиву маску за неупућену свјетину. Није требало ту нешто памети, само радити по провјереном обарсцу ових новина: масакрирати српску културу у Црној Гори, учинити да је није ни било!
Да би се направила та маска и маскарада, дато је простора завичајним писцима Пиве, младим пјесницима с првом књигом, и оним са првим пјесмама, без књиге, али, учеснике, симпозијума критике, који су дошли из важних културних центара у Пиву, не поменути. Нека ријеч, мисао, суд, са овог симпозијума било би јерес поменути, порушило би манипулативни концепт ове новинарке, и овог медија. Чему онда служи таква репортажа!? Нама се чини да је једино у сврси прикривеног непоштовања овог репрезентативног догађаја културе, и не само за учеснике вишедневне манифестације, већ за читаву Црну Гору. Ако то није посриједи, онда остаје опет новинарска непрофесионалност, што опет отвара питање: Чему уопште служи култура у црногорском медијском простору!?
Књижевно стваралаштво Милутина Мићовића – залихе прошлих ћутања и „рударења“
Новине „Вијести“, наравно не подносе српску културу, на којој стоји Црна Гора. Лако је провјерити да се догађајима који су од неупоредиво нижег значаја за културу, само уколико није ријеч о неком српском ствараоцу, редовно можемо читати баш прецизне и баш професионалне прилоге. Ове новине одиграле су велику улогу у подршци наказном културном концепту који је помагао диктатуру Мила Ђукановића која је имала за задатак да се подијели Црна Гора, и да се произведе вулкан мржње у њој. Ту подјелу требало је прво започети у простору културе и језика.
За те потребе, направљен је „црногорски језик“, од српског, да би српски језик био институционално деградиран, и проглашен кривцем, јер производи „гдје не треба,“, српску самосивјест, и обнавља српско културно памћење, и држи Црну Гору уједно.
По том обрасцу (може то бити и несвјесно, јер је образац давно уграђаен) направила је, чини се, новинарка „Вијести“ извјештај са Пивског фестивала. Ипак покзала је неку адаптибилност, овом, мало измијењеном времену, – направила маску. Описала је све опширно и преопширно, само је сакрила главно. Тако треба Србима и српским писцима у Црној Гори. Хипокризија и осветољубље је модел опстанка, толико зна.
И, тако, инвалидан новинарски производ, у идентитески нејасном простору Црне Горе, само дозлабога наивни могу да називају новинарском слободом.
