Пише: Андреј Ивањи
Протеклих недеља смењивали су се протести „Крваве су вам руке“ и „Застани Србијо“, тј. „15 минута за 15 изгубљених живота“.
Било је чарки, кошкања, нереда испред Градске куће у Новом Саду, хапшења.
Посланици и одборници су у Новом Саду били блокирали Тужилаштво и Суд и тражили да се ухапсе одговорни за смрт 15 људи због пада надстрешнице новосадске железничке станице и на слободу пусте ухапшени учесници протеста. У покушају да уђу у зграду, одмеравали су снаге са припадницима Полицијске бригаде у пуној опреми за разбијање демонстрација у дисциплини ко ће кога јаче да гура.
Истовремено, активисти су у Београду покушавали да зауставе рушење Старог савског моста. Слика како припадници Полицијске бригаде бацају на асфалт лидера Крени-промени Саву Манојловића, стављају му лисице и заврћући му руке, док он јауче од болова, односе у марицу, експлодирала је на друштвеним мрежама. Као и коментар председника Републике Србије да је одборник Скупштине Београда том приликом „сквичао као свиња“. Акције са циљем да се рушење Старог моста заустави се настављају.
Све то се пренело на Скупштину Србије. Седница посвећена усвајању буџета претворила се у (готово) тучу након што је председница Скупштине Ана Брнабић одбила расправу о поверењу Влади због смртоносне несреће у Новом Саду. Два дана касније, у среду 27. новембра, седница је настављена, али без посланика опозиције.
За то време, у склопу акције „Крваве су вам руке“, одборница Зелено-левог фронта је у Скупштини Београда залила сто председавајућег и говорницу црвеном бојом „крви“.
Док су опозициони посланици бојкотовали Народну скупштину, студенти ФДУ блокирали су свој факултет јер су их били напали припадници Српске напредне странке када су учествовали у акцији „Застани Србијо“. Траже њихово привођење и подизање оптужнице.
Батинаши и провокатори са капуљачама на глави појављују се по потреби на протестима у Новом Саду и Београду.
Треперења унутар институција
Адвокатска коморе Војводине је 27. новембра ступила у једнодневни штрајк због „систематског и дуготрајног уплитања извршне власти у рад правосуђа и драматичног нарушавања независности суда“.
Истог дана на седници Скупштине града Краљева обезбеђење је морало да раздваја одборнике да не би дошло до опште туче.
Пре тога су запослени у Републичком заводу за заштиту споменика, упркос застрашивању агената БИА, одбили да дају зелено светло за рушење Генералштаба.
Професори и сарадници Филозофског факултета Универзитета у Београду затражили су у отвореном писму да се у што краћем року на слободу пусте сви ухапшени на протесту у Новом Саду, као и да се ухапсе сви који су одговорни за погибију недужних приликом урушавања надстрешнице на новосадској железничкој станици. Професор Александар Бауцал рекао је за „Време” да се по расположењу његових колега види да не мисле да је ова реакција довољна.
Под претњом обуставе рада професора Београдског универзитета Влада је повукла Предлога измена Закона о високом образовању.
Просветни радници не одустају од штрајка који се одвија у законским оквирима и најављују радикализацију…
Покушај нормализације ненормалног стања
Игра мачке и миша понавља се готово сваког дана.
Тако су 27. новембра активисти на сат и по блокирали прилаз Београду на води, а напале су их организоване групе мушкараца већ виђених на протестима опозиције који се доводе у везу са СНС-ом; у четвртак 28. новембра опозициони посланици и одборници поново су блокирали Суд у Новом Саду, овог пута они су стављали катанце на ограде којима је ограђена зграда, а полицајци су те катанце пресецали под будним оком припадника Жандармерије…
Медији су се усијали. Они критички преносе опширно све ове акције, они режимски их дискредитују на сваки могући начин или прећуткују. У току је прави пропагандни рат.
На једној страни политичког спектра покушава се да се покаже да пламти побуна против опште ненормалности у Вучићевој аутократији, са друге да је све у најбољем реду и да се ради о маргинализованим групицама које безуспешно покушавају да испровоцирају сукобе.
Да ли је Србија у политичкој кризи?
Зависи од тога из којих се медија информишете. За прорежимске медије на делу је покушај малобројних, однарођених опозиционара да дестабилизују Србију и на силу дођу на власт, али да је то јалова работа јер немају подршку „већинске, пристојне Србије“.
У прилог тези да од свега овога неће бити ништа говори да опозиција нема никакав одговор на државну силу којом командују Вучић и његови људи. МУП, специјалне јединице полиције, Тужилаштво и напредњачки батинашки одреди браниће владајући систем Српске напредне странке свим расположивим репресивним мерама у сразмери са опасношћу која му прети.
Ово мало примене прекомерне силе, употреба припадника СНС-а за специјалне операције и неоснована хапшења активиста, студената и Горана Јешића су, за сада, само показна вежба и упозорење.
Чињеница је и да, осим на великом протесту у Новом Саду 5. новембра, у овим акцијама и протестима учествује веома мали број грађана. Значи, још једном може да се констатује, да је потенцијал за масовне протесте присутан, али да опозицији поново не успева да мобилише све оне који су незадовољни постојећим стањем.
Крвава шака као стиснута песница?
Да ли симбол крваве шаке има снагу какву је имала отпорашка стиснуте песнице?
За сада не. То је питање организације, рада на терену, мреже активиста и волонтера, политичког маркетинга, на крају крајева и финансија. Стиснута песница са слоганом „Готов је!“ (Слободан Милошевић) крајем 1990-тих је заживела и разбуктала се међу студентима и младим људима. Тадашњи режим на њихов веома добро организовани отпор није имао одговор.
Данас у Србији не постоји ни једна организација која би могла да мобилише и координише већи број младих људи и студената широм земље. Као и опозиционе политичке партије, и студентске и активистичке организације делују самостално, стихијски и некоординисано.
Добар и свеж пример је блокада Факултета драмских уметности зато што су студенте напали припадници СНС-а.
Зашто и студенти других факултета нису организовали блокаде из солидарности са колегама?
Зашто професори Београдског универзитета нису ступили у штрајк док се не похапсе насилници?
Прво, у Србији је убијена свест о солидарности, сваког покреће искључиво сопствена мука или интерес. Друго, страх се увукао у ткиво српског друштва, бојазан од одмазде напредњачког режима је свеприсутна. И треће, већ поменуто, не постоји политичка организација која би координисала акције против једног заједничког кровног проблема – одсуства правне државе на коме почива напредњачка власт.
У опозицији нешто ново
Са друге стране, опозиционе странке праве увек исте грешке: размишља се само један потез унапред; или су посвађане, или делују заједнички, али једва прикривају нетрпељивост; нема лидера, личности око које би се сви окупили и збили редове, иза које би сви стали без да јавно гунђају. Очигледно је да грађани Србије нагињу ка томе да следе некога ко персонификује вођу.
Вук Јеремић: Герила и нервоза: Туча у Скупштини – предворје новог политичког стања
Сада, дакле, парламентарне опозиционе партије бојкотују Скупштину. То су после хаотичне седнице у понедељак смислили и образложили. У реду, али већ виђено. Који је следећи потез?
Организују се страже које треба да спрече рушење Старог савског моста. И то је у реду. Али, докле су спремни да иду? Да ли стварно мисле да ће спречити рушење? Ако не, шта је следећи потез када их дефинитивно протерају са моста да Кинези могу на миру да наставе са рушењем?
И куда воде сви ови појединачни протести?
Пред нашим очима одвија се већ виђена игра издржљивости и стрпљења у којој огромну надмоћ у људству спремном за акцију и средствима има режим Александра Вучића, да не помињемо институције државне силе које контролишу партије на власти.
Па ипак, чини се да Вучић овог пута губи стрпљење. Много се тога накупило, био је приморан и министре да натера на добровољну оставку не би ли се смањио притисак у друштву, а ваља и изградити све у оквиру изложбе ЕXПО 2027 за шта је издвојен прекомеран новац.
Лидери опозиције су схватили да је борба унутар институција Сизифова, искористили тренутак и изашли из своје зоне комфора на улице и истовремено са активистима из различитих организација одржавају тензију.
Без стратегије
Али: да ли постоји политички менаџер који за то време преговара са синдикатима, представницима Адвокатске коморе, удружења судија, тужилаца, припадницима МУП-а, БИА, студентским организацијама, појединим функционерима СНС-а… о координисаним акцијама?
Организују се појединачне акције и перформанси, блокаде, али се не препознаје никаква стратегија.
И шта ако режим негде попусти? Или не попусти? Који су потези који следе?
Циљ опозиције је да дође на власт. Али како, ако се на изборе не иде због тога што су намештени, а насиље се искључује? Чини се као да опозициони лидери и даље очекују да ће нешто да се промени само ако буду довољно дуго таласали. Вероватноћа за то је у овом систему готово никаква.
Опозиција нема свог кандидата за председника Владе, нема кандидата за председника држава, не промовише људе који би могли да буду бољи министри од постојећих. Зашто се не формира влада у сенци? Ако се тежи промени власти, зашто се грађанима не предоче људи који би власт требало да преузму?
Овако се све своди на игру мачке и миша, а само код Дизнија Џери увек насамари јадног Тома. У Србији је последњих 12 година обрнут случај.
Извор: Време
