У периоду од шездесетих до осамдесетих у свету је забележен велики број отмица авиона. Тај тренд није заобишао ни нашу земљу. Медији отмицама авиона нису придавали пажњу, све док се није десила отмица ЈАТ-овог Боинга 727-200 YУ-АКФ, 26. септембра 1981.
Авион који је полетео са аеродрома Голубовци у Титограду ка Београду, отела су тројица Хрвата, наоружана једним пиштољем и ножем. Начин на који су путници насамарили отмичаре привукла је медијску пажњу.
Према писању медија, на том лету налазили се и неколико јавних личности – глумци Михајло Миша Јанкетић, Марко Николић и Жарко Лаушевић, рок певачица Биљана Петровић, народни херој Милан Шијан, те фудбалери Будућности.
О најпознатијој отмици ЈАТ-овог авиона испричано је много верзија, а у архиви НИН-а, у броју 1605, од 4. октобра 1981, пронашли смо исповест капетана Љубомира Зекавице недељу дана после отмице.
Текст „Капетане, изгледа да смо отети” из архиве НИН-а у наставку преносимо у целости.
„Капетане, изгледа да смо отети”
Непосредно по повратку са Кипра, капетан с Зекавица је у редакцији НИН-а испричао своју верзију догађаја који је прошли викенд учинио једним од најзанимљивијих у овој години.
Требало је из Титограда летети за Дубровник и укрцати још 27 или 28 путника. Нормално смо одлетели у Дубровник. То је једно 15 минута лета. Путници нису излазили већ су само нови путници ушли у авион. Мој копилот Пинтер, био је тог дана уморан. Ја сам летео све време. Десетак минута после полетања на око 4,5 хиљаде метара висине осетим да се иза мојих леђа нешто дешава.
Пинтер, ми каже: „Капетане, изгледа да смо киднаповани”.
Ја погледам, неки младићи извлаче из кабине мог колегу капетана Гојка Вујановића (који је том приликом био путник), „опсервера”, и на крају флајт-инжењера. Захтевам да врате флајт-инжењера јер без њега не можемо безбедно летети. Отмичари попуштају: флајт-инжењер се враћа у кабину. Одмах после тога отмичари у кабину уводе и једну стјуардесу, смештају је на задње седиште. Окренем се и видим да јој један отмичар – Марко Крижић – држи каму на врату.
Чим је Флајт-инжењер враћен, Боривоје Јелић викне на мене: „Вози у Италију”. Ја окренем авион према Италији. Ћутим и чекам да видим шта ће даље бити.
Јелић каже бесно: „Лажеш, не идеш за Италију”.
„Ма рекох, возим у Италију” и додајем: „Слушајте ви младићи: радите ви лепо свој посао, а ја ћу да радим свој. Ја морам све заједно, и вас и путнике, да доведем живе и здраве на земљу, после ви радите шта хоћете”.
И ту он схвати. Ја кажем Пинтеру: „Јави да мењамо курс и идемо за Италију”. „Не, не, не”, виче отмичар, „ништа не јављајте нашој контроли.”
У таквим случајевима наша упутства су да извршавамо сва наређења отмичара, јер су за нас животи путника најважнији. Нема никаквог супротстављања отмичарима, то је пропис. Ми можемо само отмичарима да скренемо пажњу на елементе безбедности лета – шта се може и шта се не може урадити.
Њихов приступ је у почетку био веома груб и нервозан, силеџијски, било је страха и код једних и код других, вероватно код отмичара више него код нас. Видео сам да је пиштољ у отмичаревој руци стар и излизан, а да ли је пун и да ли је прави – о томе нисам имао кад да мислим. Од оружја сам видео само код тог Јелића пиштољ и код Марка Крижића нож.
Објасним им поново да контрола лета мора да зна куда ми идемо, да би нам очистила простор да се не сударимо с неким. Кажем копилоту да се јави Бриндизију а ови скоче: „Не, никако, јављаш се нашој контроли!”.
„У реду, немој да се јављаш”, кажем.
Пинтер укључи радио на фреквенцију контроле лета из Вриндизија.
Из звучника се чује разговор са другим авионима, помиње се стално Бриндизи и они поверују.
Сад каже Јелић: „Ја ћу да разговарам са Бринџијем на немачком. Питајте их има ли неког ко зна немачки”.
Пита копилот Бриндизи: „Зна ли неко немачки?”
„Не”, одговоре они, „може само енглески или италијански.”
Објасним им да се по прописима говори само енглески, а ако знају италијански нека говоре.
Узме Јелић микрофон и неколико пута је покушавао: „Ало, ало, шпрехен зи дојч?”
Међутим, ништа, и они се тако увере да говорим истину.
Напетост попушта
Кад смо дошли изнад Бриндизија питам ја: „Идемо ли на слетање”, а они кажу: „Не, идемо за Хаифу”.
„У реду”, кажем копилоту, „јави им да не слећемо, идемо том и том рутом ка Крфу”.
Кажем им да је то острво на коме се налази радио-фар, да се лети преко тог фара за Атину, па после за Хаифу.
„Сада ћемо морати да видимо докле можемо да стигнемо са горивом које имамо.“
Копилот и флајт-инжењер израчунају све елементе, удаљеност, брзину и остале елементе лета и кажу: „Имамо горива таман до Атине и то ако нас пусте да слетимо право, без кружења”. И отмичари су схватили: никаква Хаифа, идемо прво за Атину.
Остатак кабинског особља је са путницима, иза затворених врата, и ми појма немамо шта се тамо догађа. Напетост је донекле попустила.
Потурили су ми под нос неку географску карту. Карта је била, рецимо, формата дечијег атласа, на њој је био цео свет: Африка велика колико пакла цигарета, а између Атине и Хаифе ни слово не може да стане. Наравно, морали смо да употребимо наше карте.
Над Атином сазнајемо од контроле да нам Грчка влада не одобрава слетање.
Пинтер је тада јавио Грцима да имамо изричит, захтев отмичара да слетимо у Атину. Грци нас упуте на један радио-фар да кружимо око њега и да чекамо. Одуговлачили су кажу: чекајте, после се нису одазивали као да нас не чују. На крају им поручимо да ћемо слетети а они тамо нека виде шта ће. На то нам грчка контрола лета одмах дозволи слетање. Јавимо контролном торњу да је ово само техничко слетање и да нам треба гориво. Ту је почело натезање око горива. Те има, те нема.
Отмичари су почели да се нервирају, мисле да је нека подвала. Ми исто то мислимо. Отмичари хоће да Јелић разговара са Грцима на немачком. Грци се растрчали по аеродрому, траже некога ко зна немачки, али нема никог. Онда атинска контрола нас пита: „Хоћете ли да ступите у везу са вашим компанијским и дипломатским представницима”.
„Не, никако!”, дрекну отмичари. Нервирају се, грде Грке, а ја им кажем: „У нормалним приликама, за опремање авиона треба један сат. Ово је ванредна ситуација, немају 15 тона горива на аеродрому, треба да га наточе и довуку цистернама. Тада су отмичари поставили ултиматум.
„Ако не буде горива дотле…“ „Шта ћете учинити ако не буде?”, питам, а Јелић се замисли и каже: „То је наша ствар!” „Али .за њих, рекох, то не значи ништа”. „Нека”, каже он, „то је наша ствар”.
Остали смо у Атини око сат и по. Тек кад смо полетели обавестили смо Атину да идемо у Тел Авив. Та идеја са Израелом мени се од почетка није свиђала, али шта сам могао. Кренемо преко Родоса, право на Тел Авив, аеродром „Бен Гурион”.
У међувремену су ме пустили у тоалет, тако да сам имас прилику да видим путнике. Седели су сасвим нормално, неко спава, неко гледа кроз прозор, као да је најобичнији лет.
Тел Авив нам је наредио да кружимо око једне тачке, која је од аеродрома удаљена 46 миља. Ни у једном тренутку отмичари нису рекли зашто су изабрали Израел, али мени је било од почетка јасно да је то зато што немамо дипломатске односе, па не постоји обавеза екстрадиције.
Одговор из Тел Авива гласио је: „Израелска територија је затворена за саобраћај, нема слетања ни на један аеродром, вратите се одакле сте дошли.”
Кад су видели да од Израела нема ништа, отмичари нареде: „Идемо опет у Италију”. Успротивио сам се „Нема горива, морамо да слетимо на Кипар по гориво, одатле је три сата до Рима”.
Рекао сам истину: мислим да не бисмо стигли до Рима са горивом које смо имали. Нису се много бунили због тог слетања у Ларнаху, само су питали ко тамо живи. Кад сам им рекао да су и тамо Грци, рекли су, не знам зашто, да је то добро. Шеф је био Бора Јелић, то сигурно знам, он је наређивао.
Слетели смо и паркирали се где су нам рекли из контролног торња. Отмичари нису хтели ни са ким да преговарају. Само смо радијом, од контролног торња тражили ториво и уље за моторе.
Човек с торња нам каже, после малог одуговлачења, да немају уља, има га у Никозији. Али то је далеко, једно сат и по вожње. Кажу отмичари: „Много је сат и по, они нас лажу”. Нађемо карту, измеримо удаљеност, испадне да треба сат и по вожње.
Збуњени отмичари
Још док смо летели, наговарао сам отмичаре да болесницу коју смо имали у авиону искцрцамо на Кипру. „Ако пустите ту жену, било шта да се деси, направили сте хумани тест. О томе морате да водите рачуна.“
Сложили су се да се та жена искрца. Кад смо слетели, људи из Хитне помоћи ушли су у авион а из наше кабине су тамо отишли стјуардеса и један отмичар и изнели болесницу. Са њом је отишао њен муж, али лекар није хтео да оде. Задње степенице су остале спуштене, ја сам то одмах видео на командној табли а отмичари су остали у убеђењу да је све затворено.
Док смо водили преговоре о уљу и гориву са контролом лета ослабила је пажња отмичара Прпића чији је очигледан задатак био да, за све време лета, повремено гледа кроз шпијунку на вратима која раздвајају пилотску кабину од путничке. Сва три отмичара наиме, од којих су двојица нешто разумели енглески, у том тренутку су првенствено водили рачуна о томе да их ми нешто не преваримо разговарајући са контролом лета. У једном тренутку отмичар Прпић грозничавим покретом је отворио врата кабине. Окренуо сам се и видео што и он – петнаестак путника, окренутих нам леђима, истрчавали су журно из авиона, на задње степенице.
У ствари, авион се испразнио а ни мени ни отмичарвима није јасно шта се десило.
Викнем: „Шта је”, а путници одговарају: „Пожар”. Јавили смо одмах контролном торњу да је у авиону пожар нека пошаљу ватрогасце. Ми наравно, драматизујемо целу ствар. Отмичари се страшно збуњују. Не знају шта ће, тек после, када је и последњи путник изашао, чујем да кажу један другом: „Ала су нас зај…”
У првом тренутку ја сам помислио да је пожар, међутим, погледам у инструменте – нема ништа. Схватио сам да је подвала. Путници су, дакле већ изашли из авиона, отмичари стоје с нама у кабини, збуњени, и не схватају шта се десило. Концентрација им је толико попустила да не схватају ни то да су задња врата и излази за случај пожара – где су путници искочили – остали отворени.
То је сад нови моменат: треба стручњак да провери да ли је авион оштећен, путници су искакали преко покретних површина крила, што може да буде веома опасно за авион у лету. Излази за случај опасности, објаснио сам, нестручно су отворени, треба да се врате на место и то треба да уради стручњак. А још чекамо уље, гориво и остало. Ту су отмичари већ изгубили главу.
Више не знају штта да раде. За то време, разговарамо са контролом: треба нам механичар за Б-727. Таквог механичара нема. Недеља је, рано јутро, Кипрани или спавају или су у цркви, треба много времена за све. Тражимо да се храна и пиће донесу у авион. Било нас је тринаест, дакле, тринаест комплета хране.
Сад је почело тактизирање: Пинтер је отишао да уноси храну, а флајтер, да обиђе авион и да установи оштећења. Милан Прпић иде са њим, задржавају се дуго. Преосталу двојицу ми можемо да савладамо, међутим, одлажемо ово за погоднију прилику. У таквом случају новине би разгласиле како је посада савладала отмичаре па би могло да дође до неке освете. Боље да то уради неко други. Да је кипарска полиција хтела да нападне авион, могла је у том тренутку лепо да уђе на задње степенице и на отворе за спасавање изнад крила. Али боље што није.
У међувремену, драма се потпуно расплињује. Дан је, Јелић почиње да крије пиштољ у винђакну, ваљда да не видимо да оружје није много убедљиво.
Онај мали Прпић својим ножем отвара флашу за киселу воду. И док се тако воде разговори, пада ми на ум да и ми можемо да напустимо авион. Отмичари седе у пилотској кабини. Ако залупим врата на којима је патент-брава… док они отворе браву, док се снађу, ми смо умакли. Упознајем са том идејом посаду, док стојимо у предњем делу путничке кабине, али они сматрају да постоји опасност да неко од отмичара пуца кроз врата. Зато чекамо повољнију прилику.
Кад су отмичари одлазили у задњи део путничке кабине, пало нам је на ум да отворимо предња главна и сервисна врата и да напустимо авион. Али, девојке су се мало плашиле. Добро, нека мало размисле. Кад су отмичари поново отишли у задњи део авиона, рекао сам да је то најповољнији моменат да петоро изађу кроз предња врата, четворо кроз сервисна! Отмичари су за то време на задњем степеништу разговарали са надзорником аеродрома у Ларнаки.
Док разговарају с надзорником, они су нам окренути леђима. Пошао сам између седишта до њих. Видим да је у току жустра расправа са надзорником. Вратио сам се натраг и рекао: отварајте врата и излазите.
Посада није ни чекала да се тобогани за спасавање надувају до краја. Искочио сам последњи. Видео сам како отмичари забезекнуто гледају шта се догађа, али нисам стигао да им махнем: довиђења. Кад смо се провукли иза жичане ограде, тамо је било неколико паркираних кола.
Убрзо се на писти, са оне стране жице, појавио комби надзорника аеродрома. Могли су и њега да задрже као таоца али нису, јер, кад смо ми искочили они су пошли напред да виде шта је било а надзорник је лепо изашао из авиона, сео у свој комби и одвезао се. То је био крај. .
Хапшење отмичара нисам видео, мада је било неке јурњаве око авиона.
Отмичаре смо поново видели на повратку кући. Дошао је специјални авион у који смо се укрцали ми, посада, и наша полиција са отмичарима. Током лета, разговарао сам са свом тројицом.
Из почетка су разговарали са мном веома уздржано, касније су се раскравили. Питао сам их кога имају од својих, узео сам адресе њихових родитеља и родбине, давао сам им цигарете. Да свм могао још мало дуже да останем са Јелићем, вероватно би се он откравио до краја. Није ништа хтео да каже о мотивима отмице, зли ми се чинило да би се на крају „отворио”. Од Прпића сам сазнао да има ћерку од четири године. Узео сам и његову адресу и рекао да ћу његовом детету послати поклон. Пођоше му сузе.
Да ли су они нас пустили да побегнемо из авиона или нису, остаје отворено питање. Касније сам насамо разговарао са Јелићем и рекао му: „Зар не видиш да је то било најбоље решење и за нас и за вас – да се ми извучемо из тога. Ти ниси пуцао, ниси учинио никакву групост осим што си отео авион. Овако се завршило на најбољи могући начин.”
„Па и ја мислим да је то најбоље решење”, каже он, „и за нас и за вас.”
Љубомир Зекавица, архива НИН-а
Отмичари пред судом
Отмичарима је суђено у Београду. Поред судију су изведени Боривоје Јелић (27), Марко Крижић (26), обојица из Бјеловара, и Милан Прпић (28) из Ријеке.
Поред њих на оптуженичкој клупи су се нашли и путници авиона Предраг Видаковић (21) из Ријеке и Ксенија Докмановић (28) из Бјеловара. Накнадно Јосип Валентић (22), такође из Бјеловара, на чије се изгручење чекало из тадашње Западне Немачке.
Отмичарима је суђено за кривично дело отмица ваздухоплова, док се Валентић теретио за отмицу ваздухоплова помагањем. Главни претрес је одржан фебруара 1982, док је пресуда Окружног суда у Београду (данас Виши суд), донета у првој половини априла.
Јелић је добио осмогодишњу затворску казну, док Крижић осуђен на пет. Прпић је осуђем на три године и шест месеци, а Видаковић на две. Јосип Валентић, као финансијер отмице, на 18 месеци. Ксенија Докмановић, због недостатка доказа, је ослобођена оптужбе.
Званични мотив отмице био је авантуризам, иако се годинама спекулисало и о политичким разлозима.
Извор: НИН
