Пише: Миодраг Лекић
Жан Пјер Шевенман, истакнути француски државник и политичар, некадашњи министар правде, је насловио своју књигу у којој рекапитулира европско историјско трајање у периоду једног вијека овим питањем: “Да ли Европа излази из историје?”.
Опсервације на исту и сличне теме су настављене, заправо појачане надолазећим анархијама у свијету које су добрим дијелом узроковалне непоштовањем или релативизовањем основних међународних правила и права. Европска унија се нашла, без до краја јасних одговора, у том све више хаотичном међународном животу чији су саставни дио ратови, па и на европском тлу, с последицама које су и даље несагледиве.
Недавно је и француски предсједник Макрон током излагања на Сорбони упозорио, и то на још драматичнији начин, да Европа може умријети. Он притом везују европску судбину за претходна питања, прије свега, њену функционалност и геоплитичку самосталност.
Ипак Европа, и њена у многим резултатима импресивно успјешна Унија, нису у својој пловидби били без бусола које помажу усмјеравању правца. Тако и наслеђе Жана Монеа, прије свега дух рационалности и прагматизма, остаје фундаменталан метод. Па и у овом тренутку, вјероватно најсложенијем у историју Европске уније.
Већ у другој половини ове године се очекује потенцијално нови испит Европске уније. Ради се о европским испитима кроз које Унија континурано пролази и који значе сусрете с истином о себи. Приступ Монеа подразумјева да сваку кризи треба претворити у шансу новог напретка.
Ако је европска криза дубока – због недовољно ефикасног функционисања, магловитих визија којим путем даље, нерелевантности на турбулентном међународном плану – онда Монеова формула би требало да води квалитативно новом и зато преломном периоду. Улог је велики.
Статус qуо се сматра, не без разлога, најгором варијантом. У том случају Шевенманово питање постаје изнова актуелно.
Треба рећи да садашњи компликован моменат с много ризика долази послије неколико успјелих фаза када је Европска унија покренула своје велике ресурсе. Чак по први пута у својој историји реализован је заједнички зајам ЕУ, у контексту успјешне и солидарне борбе против Ковида 19. када су реализовани пројекти Next Generation (и РРФ). Такође постигнути су примјерни резултати у индустријско – технолошким и транзиционо еколошким, трговинским, коначно и стратешким компетицијама, укључујући и оне с економским великим ривалима САД и Кина. Коначно релативно брзо је усаглашена и политика санкција према Русији, макар неке земље чланице затим различито тумачиле карактер санкција задржавајући на неки, често посредни начин, сарадњу својих фирми с руском економијом.
На програмски начин започеле су и велике дискусије на тему “Будућности Европе” које су требало да воде формулисању “ Стратешке аутономије”.
Показало се да су убрзани негативни трендови на међународном плану, све чешћи порази мултилатерализма, нови контексти оспоравања претходних међународних система и правила, коначно и нови ратови – ослабили позицију Европске уније, очигледно с великим тешкоћама да се позиционира и дјелује на турбулентном међународном плану.
Европска унија је мање кумовала новонасталим и све рискантнијим заплетима у свијету, постајући на специфичан начин њихова жртва.
Црна Гора и политика: Миодраг Лекић, мандатар без мандата за састав Владе
С једне стане жртва недовољне релевантности својом искључиво софт паwер, и с друге повећаних разлика међу чланицама Европске уније око важних, па и стратешких питања на међународном плану. Да ли је међународна политика у кризним временима Ахилова пета Европске уније?
Посебна мјесто, па и у разликама, има садашњи и будући однос ЕУ са САД, који Макрон у поменутом излагању види битним, наводећи да ће Европа нестати уколико остане “амерички вазал”.
Док се та тема у овој фази међу Европљанима посматра опрезно, углавном “затворених карата”, у САД, земљи отворених и демократских расправа ово питање се елаборира у дужем периоду.
Подсјећам, баш на нешто ранији период и тројицу истакнутих америчких политичких мислиоца међународних односа, који су на сљедећи начин синтетизовали будуће односе ЕУ и САД.
Док Роберт Каган у огледу о power and weakness третира “хобсовску” Америку и “кантовску” Европу смањујући јој значај, Чарлс Купчан сматра да ће временом америчка агресивност приморати Европу да се федерализује и постане засебна сила, насупрот САД.
Између наведених ставова, Дејвид Калео, такође афирмисани експерт дипломатије и међународних односа, је у својим радовима о европској будућности заступао да би раскид евро-атланског савеза био штетан не само за САД и Европу, већ за цијели свијет, доносећи нову нестабилност која би се још теже обуздавала.
Расправа, као облик сталне конференције ЕУ о будућности Европе је заустављена ратом у Украјини. Не говори се више ни о тражењу стратешког компаса, нити о сличним европске темама од прије неколико година.
Сва геополитичка и ратна искуства у Украјини и Палестини, уздрмано стање правила мултилатерализма које је настало послије Другог свјетског рата, ће сигурно помоћи приликом осмишљавања даљег европског пута. Негдје у приближавању држава чланица, негдје у могуће новим разликама.
И док Стари Европски континент, са својом великом цивилизацијском традицијом, повремено и с “духовима” у њој, пролази кроз своја нова искушења, сада и с ратом на својој територији, у недељу се одржавају избори за Европски Парламент.
Ријеч избори треба употребити у плуралу, јер се они одржавају у 27 држава. И тај моменат подсјећа на значајну чињеницу да се тежиште суверености Европске уније налази у државама чланица. Нови европски делегати ће заступати своје државе и политичке фамилије којима припадају. Имајући у виду да “баук” десног национално-суверенистичког популизама “кружи Европом” очекивања су да ће и нови ЕПП бити већински десноцентричан, дакле – више национално себичан, мање европско реформски и визионарски.
Остаје да се види, мада већ сада можемо закључити да предстојећи избори неће бити историјски. Нити “Најдужи дан” како је насловљен филм о искрцавању савезника у Нормандију 6. јуна, 1944. дакле тачно прије 80. година када је на територији Европе и војно поражаван ужас нацизама.
Из много, много разлога, своје прошлости и будућности Европа остаје протагониста историје.
Тако се нама чини, овдје у европској енклави, на Западном Балкану, који је са свих страна окружен земљама чланицама Европске уније.
Све у јакој, искреној жељи да заслужено и заједно подијелимо европску стварност и будућност.
Извор: Вијести
