Књига Свети Сава у српској књижевности проф. Драгише Бојовића са Универзитета у Нишу и председника три научна центра – за црквене, православне и византијско-словенске студије, прва је од 60 наслова Библиотеке Саборник ЈП Службени гласник, која је посвећена првом српском архиепископу и светитељу. Ова студија биће и приручник за нови истоимени предмет на Филозофском факултету у Нишу.
Је ли парадокс да Свети Сава тек сад, први пут у историји српских универзитета, добија посебан наставни предмет?
– И парадокс и одраз стања у науци и просвети. На другој страни, Свети Сава је имао посебно месту у српској филологији у оквиру предмета Средњовековна књижевност, односно Стара српска књижевност. Од времена професора Светислава Вуловића и Павла Поповића до данас он је био један од оних писаца са чијим делом су се упознавали студенти. Имајући у виду значај дела Светог Саве, сматрао сам да он, поред постојећег места, заслужује и посебан предмет. Тако је на студијском програму Србистике на нишком Филозофском факултету и акредитован предмет Свети Сава у српској књижевности и култури.
Ваша књига има амбицију да читаоцима представи непознатог Светог Саву?
– Још је Владимир Вујић говорио о мењању лика Светог Саве кроз историју, односно о различитим видовима његове рецепције, тако да су се црте тог лика кретале од националних до барокних. Његов лик је највише карикиран кроз представу хуманистичког просветитеља. Чак и то је бивало само у једном дану током школске године, а онда се и такав његов лик губио из свести ученика и студената.
Нама је потребна свест о Светом Сави као интегралној личности, онако како су га видели управо В. Вујић, Григорије Божовић, Божидар Ковачевић, Светозар Радојчић, Димитрије Богдановић. Дакле, ништа му не смемо одузети нити додавати.
Ако желимо да га упознамо таквог, не можемо се ослањати на биографије Станоја Станојевића и Милоша Црњанског, већ на хагиографију његовог ученика Доментијана. Али, Доментијана нема у средњошколским наставним програмима.
Наслов једне од тема у књизи је „Зашто је плакао Свети Сава“? Иако је њен контекст у оквиру светитељевог живота, наслов подсећа на тврдње појединих српских владика да Св. Сава због данашњих Срба „клечи и горке сузе рони пред престолом Творца“. Колико се српски народ и Црква данас држе његовог завештања?
– Извори из његовог времена сведоче да је он тада плакао и због појединих појава које су актуелне и данас, а то су људске невоље попут мужелоштва (хомосексуализма). Доминантан Савин плач је ипак плач духовног карактера.
Књига Свети Сава у српској књижевности проф. Драгише Бојовића са Универзитета у Нишу и председника три научна центра – за црквене, православне и византијско-словенске студије, прва је од 60 наслова Библиотеке Саборник ЈП Службени гласник, која је посвећена првом српском архиепископу и светитељу.
Ова студија биће и приручник за нови истоимени предмет на Филозофском факултету у Нишу.
Је ли парадокс да Свети Сава тек сад, први пут у историји српских универзитета, добија посебан наставни предмет?
– И парадокс и одраз стања у науци и просвети. На другој страни, Свети Сава је имао посебно месту у српској филологији у оквиру предмета Средњовековна књижевност, односно Стара српска књижевност.
Од времена професора Светислава Вуловића и Павла Поповића до данас он је био један од оних писаца са чијим делом су се упознавали студенти. Имајући у виду значај дела Светог Саве, сматрао сам да он, поред постојећег места, заслужује и посебан предмет.
Тако је на студијском програму Србистике на нишком Филозофском факултету и акредитован предмет Свети Сава у српској књижевности и култури.
Ваша књига има амбицију да читаоцима представи непознатог Светог Саву?
– Још је Владимир Вујић говорио о мењању лика Светог Саве кроз историју, односно о различитим видовима његове рецепције, тако да су се црте тог лика кретале од националних до барокних.Његов лик је највише карикиран кроз представу хуманистичког просветитеља. Чак и то је бивало само у једном дану током школске године, а онда се и такав његов лик губио из свести ученика и студената.
Нама је потребна свест о Светом Сави као интегралној личности, онако како су га видели управо В. Вујић, Григорије Божовић, Божидар Ковачевић, Светозар Радојчић, Димитрије Богдановић. Дакле, ништа му не смемо одузети нити додавати.
Ако желимо да га упознамо таквог, не можемо се ослањати на биографије Станоја Станојевића и Милоша Црњанског, већ на хагиографију његовог ученика Доментијана. Али, Доментијана нема у средњошколским наставним програмима.
Наслов једне од тема у књизи је „Зашто је плакао Свети Сава“? Иако је њен контекст у оквиру светитељевог живота, наслов подсећа на тврдње појединих српских владика да Св. Сава због данашњих Срба „клечи и горке сузе рони пред престолом Творца“. Колико се српски народ и Црква данас држе његовог завештања?
– Извори из његовог времена сведоче да је он тада плакао и због појединих појава које су актуелне и данас, а то су људске невоље попут мужелоштва (хомосексуализма). Доминантан Савин плач је ипак плач духовног карактера. У 12. веку он је проговорио језиком Николаја и Јустина и заплакао њиховим плачем. То значи да се вапај Св. Саве чује у сваком времену, као израз бола за отачаством, у крајњем случају израз његове љубави према отаџбини као „новом Израиљу“.
У овом веку потребни су још снажнији гласови, јер ово је век филозофије широког пута, док ће претходни, без обзира на све изазове и разарање националног идентитета, ипак остати упамћен као век теологије подвига.
Кад је реч о завештању Св. Саве, нисам сигуран колико је оно уопште познато Србима, а посебно је питање колико је познато клирицима, јер се Сава и Доментијан, као главни извори за познавање тог завештања, не изучавају тамо где се ти клирици школују. Не мислим на средње школе. Стичем утисак да Свети Сава најчешће служи као нека врста поштапалице уместо да се следи његов пример и учење.
Је ли, како тврде поједини интелектуални кругови, „20. век почео да разара и сам темељ српске културе и нације“?
– Питање је изузетно комплексно. Пре свега ту појаву треба везати за снажну појаву југословенства и југословенске идеје.
Оно што се одржало у тешким условима турске владавине и никад није устукнуло пред репресијом, у мирнодопским околностима постаје жртва те идеје од које су многи профитирали, а Србима је донело разарање културе и националног идентитета.
Тај процес оснажен упливом европског просветитељства увео је српску културу у воде хуманизма и одузео јој ону димензију којом је живела од времена Ћирила и Методија и Светога Саве.
Шта би данас била порука Светог Саве?
– Деценија коју живимо доноси велику драму и њено разрешење. Истину морамо тражити изван доминантних матрица о истини. Благо онима који у ову драму улазе са смирењем. Из те позиције лакше је чинити оно што нам је већ Свети Сава оставио у наследство – испуњење оних завета, који нас у овом свету чине способним да увек сведочимо истину без обзира на све изазове које то сведочење доноси.
Са изузетком патријарховог недавног учешћа у завршници епизоде „барикаде на северу КиМ“ и његових сусрета са председником Србије, да ли СПЦ у целини дуго и неприродно ћути о збивањима на Косову и Метохији и политичком решавању овог проблема?
– Кад је реч о односу СПЦ према Косову и Метохији, сматрао сам охрабрујућим патријархове речи на устоличењу у Саборном храму у Београду, 18. фебруара 2021, у којима је истакнуто да ће највећа брига новоизабраног патријарха и наше цркве управо бити КиМ.
Од тог времена проблеми у српској јужној покрајини постајали су све већи, а ове речи су постајале све мање видљиве. Не потцењујем нимало сложеност проблема и ограниченост утицаја Цркве на његово решавање. Ипак стичем утисак да нема више оних гласова у Сабору, који су раније снажно указивали на потребу бриге за наш народ и светиње. Вероватно је то узроковано и упокојењем оних архијереја који су о Косову, нећу рећи највише бринули, већ најчешће изражавали свој став.
Чији глас данас чујемо? Поред патријарха, чија је то највећа брига, само повремено митрополита црногорско-приморског. Као да се догодио неки замор. Или је можда осетна промена састава Сабора, где се налази доста млађих архијереја, довела до „благе незаинтересованости“ за нашу највећу бригу. Без обзира на све, сматрам да се кључ одбране КиМ налази у Патријаршији.
Рођени сте у Ибарском Колашину, често одлазите на КиМ. Шта вас највише брине на терену и о чему би требало да воде рачуна они који су присвојили право да одлучују о судбини и статусу КиМ?
– Косово и Метохија не живе више својим животом већ апокалиптичним библијским призорима, који чекају појаву пророка Јеремије. Почетком 20. века Григорије Божовић рекао је да је Његош наш највећи за Косовом Јеремија.
Био је потребан непун век да нас једна политика и цивилизација, коју смо бранили од турске инвазије, доведу у позицију да изнова тражимо своје песнике пророке, али и оне који ће храбро сведочити о лицемерју западноевропских земаља. И сам сам био сведок летос, о Светом Илији, у мојим Бањама – тамо је административни прелаз Брњак – да рат није завршен 1999, нити је тада почео већ много раније. Или можда на распетом Косову непрестано траје?
Шта је тих неколико мојих драматичних дана према свакодневној драми српског човека? Управо ме брине та исцрпљеност мојих Колашинаца, али и свих других, над којима су опасност и страх од терора свакодневни. Кад је реч о узурпираном праву одлучивања о судбини и статусу јужне српске покрајине, моју поруку тешко да они могу разумети. Постоје у свему томе неке законитости и процеси који не зависе од њих, нису део светске позорнице, већ настају и разрешавају се у околностима које су мало разумљиве гордом човеку. Променила су се и времена. Некад су кукавице кукале због Косова, сад кукају због себе.
Јелена Тасић
Извор: Данас
