Нови вијек старог предсједника
25. јун, 2023.
Детаљи споразума Кремља и Пригожина
25. јун, 2023.
Прикажи све

Првак свијета Никола Јокић спрема свог мркова

Никола Јокић са коњем, (Фото: Објектив)

Велики црнац, бивши кошаркаш, седи у студију у огромном ружичастом оделу, урла ко с ума сишавши и лупа шаком о сто – Па шта пију у тој Србији? Мора да тамо има нешто у тој њиховој води? Како је могуће кад је цела та мала земља тек за нијансу већа од Лос Анђелеса! Јокић долази из малог Сомбора, чијих свих четрдесетак хиљада становника могу да напуне само две кошаркашке дворане Денвер нагетса! Мора да има нешто у тој води!

Никола Јокић са коњем, (Фото: Објектив)

Ако се неко управо пробудио из хибернације или је потпуно искључен из свих медијских комуникација, са задовољством овде понављамо вест да је два пута бирани најбољи кошаркаш америчке НБА лиге, наш Никола Јокић освојио са својим тимом Денвер нагетсима (грумење) титулу шампиона. Дакле, можемо сасвим скромно и ненаметљиво да приметимо да је Србија у три дана освојила Ролан Гарос у тенису, када је Новак Ђоковић постао први играч у историји са 23 гренд слема, и првенство света (Американци тако зову) у кошарци. Машала, није шала!

Денвер је град од скоро милион становника (пола Београда) у америчкој држави Колорадо, која се налази при средини земље стешњена између Јуте на западу и Канзаса на истоку, те Вајоминга на северу и Новог Мексика на југу. Колорадо на шпанском значи „обојен“ а град Денвер се налази на надморској висини од 1.600 метара, скоро као Копаоник. Разређен ваздух. Па стога и натпис на дресовима кошаркашког тима – „Mile High City“, Град на висини од једне миље. И да додамо да се франшиза (сви су тимови приватни, па и лига) зове „грумење“ јер је то крај познат по налазиштима злата и других руда. Прекопавале су Колорадо генерације трагача с пијуком у руци.

Денвер у својој 47 година дугој историји никада раније није био првак најјаче кошаркашке лиге на свету. Онда је једног дана, пре десетак година, из Њујорка стигао нови, млади и амбициозни тренер Мајк Мелоун, а потом и 20-годишњи клинац из Сомбора који је изабран као 41. пик на драфту, избору нових играча. Тај драфт је као модна ревија где су нови играчи рангирани по избору тренера и промотора из струке. Онда тимови бирају тако да последњи пласирани бира први (упрошћавамо мало). С обзиром на то да је лига приватна, испадања нема већ се слабији тимови овако појачавају за следећу годину. У лиги има 30 тимова тако да је Никола био изабран тек у другом кругу. Релативно скроман учинак. Било је то 2015. године.

Велико реновирање

Тренер Мелоун је имао задатак да направи нови тим. Кренуо је на посао и врло брзо је схватио да Никола Јокић није „обичан“ висок играч, центар у традиционалном смислу речи. Ослободио је у тиму места за Николу (одрекао се Јусуфа Нуркића, другог центра) и младом играчу пружио шансу да игра, и што је још важније – да „ствара“. Да ствара нешто што кошарка није видела никада пре тога – центра плејмејкера.

Шта Јокић може да уради с лоптом, како се понаша у професионалном смислу (касни на тренинге? Пије? – не!), како размишља тактички, како се уклапа у тим, да ли је склон повредама и тако даље. Мајк Мелоун је тада, рецимо већ 2017. морао да донесе одлуку своје каријере и вероватно живота. Да ли да све уложим у развој овог момка с Балкана и да око њега као средишта почнем да правим тим? Да би донео такву одлуку, коуч Мелоун је пожелео да разуме тог момка од кога ће му после зависити живот. Сео је на авион и одлетео право за Београд па одатле до Сомбора у госте код породице Јокић.

Мајкл Малоун са браћом Јокић, (Фото: Печат)

Мелоун је ту провео неколико лета, по недељу-две. Видео је салаше, видео је коње, пио је ракије и вина, јео мезе, гостио се печењем, певао песме Звонка Богдана (на пример), падао пијан под сто, китио музику… и сав тај наш фолклор у складу с нашим предивним правилима гостопримства. И што је најважније, Њујорчанин је упознао Николине родитеље, браћу Огњена и Страхињу, тадашњу девојку, сада супругу Наталију, те осталу родбину и пријатеље. Американац је видео све то, разумео и донео одлуку – да, верујем овим људима и спреман сам да ставим своју каријеру на коцку јер сам сигуран да ме они никада неће изневерити. Та лета проведена у Сомбору су означила почетак стварања династије „Нагетса“. Мелоун се вратио у Денвер и поднео власнику извештај – „да, саветујем вам да уложимо паре у тим који ћемо правити око овог момка из Србије“. Има једна изрека на енглеском језику која је овде примерена. Мелоун је рекао: „He is good as gold“, злата је вредан. За тим који се зове Денвер нагетс то је било више него довољно.

Никола је добио одрешене руке и почео је да креира своју нову улогу. Центар (210 цм) импозантне физичке снаге (130 кг), меке руке и брзе памети. Није најскочнији нити најбржи играч, али најбрже и најбоље мисли, што је наравно велики квалитет у лиги где се све вага статистичким подацима. После Јокића Денвер је довео перспективног Канађанина Џамала Марија, годину дана млађег од Јокића, такође сјајног кошаркаша, плејмејкера. Онда су полако наставили да „зидају“ – Мајкл Портер Џуниор, још један клинац, па онда победник такмичења у закуцавању, високи летач Ерон Гордон, па још клинаца попут два Брауна (Brown и Braun), те искусни Кантавијус Поуп који је већ освајао титулу с Лејкерсима. Тим је био спреман. А срце, душа и мотор тима је Никола Јокић, играч који је 2021. и 2022. биран за најкориснијег играча НБА лиге. Признање му је измакло ове 2023. Чини се више због медијског притиска него квалитета Камерунца Џоела Ембида, сјајног центра Филаделфије 76 (Seventysixers).

Притисак је, наиме, почео тако што је ТВ коментатор, бивши играч Кендрик Перкинс почео да прича да Јокић „буџи“ статистику како би имао што више трипл-даблова (кад играч постигне више од десет поена, скокова и додавања на једној утакмици) и да је освојио МВП признање само зато што је белац, попут Канађанина Стива Неша и Немца Дирка Новицког пре тога. Генијални Јокић се те расне „беде“ решио тако што последњих пет-шест утакмица лиге, када је редослед на табели већ био одлучен, скоро да није играо. Трудио се да нема ни поене, ни скокове, ни додавања, што је резултовало тријумфом реченог Џоела Ембида. Додајмо да је Ембидов тим Филаделфија у разигравању био очајан а МВП још гори од просека. Испали су из плеј-офа без икаквих проблема. И кад су сви осули паљбу на Камерунца као на најгорег МВП-а лиге у историји, Јокић је дао интервју где је рекао да није фер што сад сви бацају дрвље и камење на Ембида пошто је он током сезоне заиста играо сјајно и заслужио признање. Имао је популарни Џокер (Јокићев надимак у Америци) јасне идеје у глави и знао је у ком смеру треба да усмери своју концентрацију и енергију – ка титули.

Покоравање истока

Јокић са МВП трофејем, (Фото: Sporting News)

Денвер се кроз разигравање ако не прошетао, а оно напрегао колико је требало (16 победа и само четири пораза). Утисак је да су имали још двадесетак посто неискоришћеног капацитета. Пали су Тимбервулси, Финикс, па и моћни Лејкерси. Тиме је освојена титула западне конференције која се обично сматра јачом од источне. Финале је заказано с Мајами хитом, који је био велико изненађење сезоне јер су успели да освоје „Исток“ с последње позиције у доигравању. Играли су феноменално и избацили све главне фаворите за титулу: Милвоки (Јанис Адетокумбо, МВП два пута), Филаделфију (Ембид, МВП ове године) и Бостон (Џејсон Тејтум, кандидат за МВП-а). Међутим, тај успех тренера Ерика Сполстре и „Врућине“ (Heat) није био случајан нити толико велико изненађење. Они су три пута у последње четири године стизали до финала конференције. Но овде су налетели На Јокића и Нагетсе.

НБА разигравање се игра до четири победе. Боље пласирани тим игра прве две код куће, па две на страни, па онда по још једна тамо и вамо, ако треба. Денвер је добио прву па изгубио другу утакмицу код куће. Аларми су се упалили пред пут у Мајами што је у крајњој линији можда и било добро. Нема опуштања. Јокић је предводио тим у датим кошевима, скоковима и додавањима, нешто што се у финалима НБА није никада десило. Наставио је у том ритму, па је Денвер славио два пута у Мајамију. Назад у Колорадо и пета утакмица. Денвер опет побеђује у једној не баш лепој већ чврстој и доста растрзаној утакмици. Јокић је опет најбољи играч на терену. Нагетси славе и читава дворана и град су на ногама док Никола креће до противничких играча и са сваким се поздравља. Поздравио се тако, камере су забележиле, и с Николом Јовићем (варијанта презимена са „в“), нашом младом надом из редова Мајамија. На сву срећу за америчке коментаторе, Јовић није имао велику минутажу у овом финалу иначе би конфузија с именима досегла врхунац. Сећамо се одлично епизоде кад им је било чудно да се Јокић и Црногорац Вучевић зову исто – Никола! Углавном, ми у том финалу између Денвера и Мајамија нисмо могли да оманемо. Један наш играч, да ли онај са „к“ или онај са „в“ морао је да постане шампион. Био је то, наравно, онај са „к“ – Никола Јокић, кога су амерички новинари од миља прозвали Џокер, што на енглеском више асоцира на то да је неко шаљив, од именице „joke“, виц, шала.

На крају утакмице терен је био преплављен навијачима а Јокић је отрчао да потражи супругу Наталију, ћеркицу Огњену и браћу. На свечано проглашење победника скоро да је закаснио а пехаре за освојено првенство и за најбољег, МВП играча разигравања је примио с ћеркицом у наручју. То се ваљда никада није догодило у осамдесетак година дугој историји НБА лиге. Уследио је и први интервју, врућ, право с терена.

„Никола, како се осећате сада као шампион?“, пита новинарка. „Па знате (Лала) баш је добро што је сад све готово па можемо сви лепо да идемо кући!“ Био је то, наравно, јединствен одговор у историји и лиге и спорта уопште. Питају га после на конференцији за новинаре о паради која је организована за два дана касније, у четвртак. Никола се згледа около: „Четвртак? Не знам како ћу онда да ухватим авион да идем кући (Сомбор) јер ми коњ има трку у недељу. То морам да видим.“ Тако каже најбољи кошаркаш данашњице. Мани ме се прославе, параде, пехара и ловора, хоћу кући где су ми породица и пријатељи, коњи врани и дебела ладовина неке старе липе.

Што би рекао сјајни словеначки кошаркаш Лука Дончић, „ма немогуће је Николу натерати да отвори Инстаграм налог, друштвене медије и те ствари, то њега уопште не занима“. Питали Јокића и новинари о томе зашто га нема на тим мрежама – „ма то је губљење времена“, објашњава момак с Балкана. Има 28 година, а по мудрости је неколико векова испред цивилизације која нас окружује и дави.

Јокић са трофејима, женом и ћерком, (Фото: Quinto Quarto)

Зашто је Никола Јокић тако добар у том „послу“ – „ја то не волим, то је само посао. Ја волим породицу, пријатеље и кући да одем…“ Никола је почео да игра као талентовани дебељуца. Био је бек који уме да барата лоптом, а онда је, како то већ бива, нагло израстао и постао центар с техником бека. Агенција Мишка Ражнатовића је склопила с њим уговор и довела га у кошаркашки тим Мега, где му је тренер био одлични Дејан Милојевић, некадашњи центар Партизана и репрезентације, а сада помоћни тренер у тиму претходних освајача НБА Голден стејт вориорса. Милојевић и сам каже да Никола по доласку није могао да уради десет склекова. Но могао је да ради друге ствари. Брзо је учио и напредовао, тако да је с 20 година изашао на НБА драфт и био изабран од стране Денвера.

Постоји одређени тип играча у колективним спортовима с лоптом којима време као да другачије протиче. Као да живе у некој паралелној галаксији која се само преклапа с нашом. Такав је на пример Меси у фудбалу. Прими лопту и онда као да су сви око њега у неком успореном филму. Он има времена да погледа лево, па десно, па направи финту, па се лагано одшета с тог места где се три одбрамбена играча међусобно сударају. Такав је био и Пеле, и Кројф… кошаркашки великани у НБА су, међутим, сви били физички, атлетски доминантни. Стари центри попут Вилта Чемберлена и Била Расела, Карима Абдула Џабара, па новији попут Шекила О‘Нила или Акима Олајџувона. То су били огромни, снажни играчи који играју близу коша, одакле их је немогуће отерати. У одбрани су били као планина, зграда, природна препрека. Јокићев узор је, међутим, по стилу игре свакако играч Сан Антонио спарса Тим Данкан, који је играо под диригентском палицом једног од најбољих тренера лиге свих времена „нашег“ Грега Поповића.

И сам Поповић је повукао паралелу између Данкана и Јокића, пре свега њихове играчке интелигенције. „Он је величанствен“ (magnificent), описао је Јокића чувени тренер. Бити величанствен никада није мала ствар. У кошарци је то скоро немогуће. Било до сад.

Никола Јокић је као Меси. Време стоји кад он прими лопту. Атлетски надарени играчи око њега скачу до плафона и у контри пробијају звучни зид. Шутирају тројке из контре ко помахнитали, па прате шут да у случају промашаја ту лопту закуцају у кош. За то време је Џокер изабрао место на паркету и чека да му лопта падне у руке. Не мора ни да скочи. Дође лопта лагано у руке, онда следи финта лево, па финта десно (Меси) па кош. С друге стране терена, у одбрани, Јокић зна шта ће противник одиграти пре њега самог па онда диригује читавом одбраном. Каже Грег Поповић да Јокић зна напамет све нападе његовог тима. А то је само један од 30 тимова у лиги!

Никола Јокић и Огњен Јарамаз (Фото: Рингиер Александар Димитријевић)

Јокић има беспрекоран рад ногу и леђну технику, што је сигурно донео из школе Дејана Милојевића у Меги. Има технику баратања лоптом од када је био бек. У Денверу је од почетка радио с нашим тренером Огњеновићем на шуту, па и на сада већ чувеном „Sombor shuffle“ (Сомборско мешање) када направи корак уназад па шутира, најчешће, с погрешне ноге (десна је погрешна јер је он деснорук и шутира том руком). Онај одозго што дели таленте му је подарио визију и надљудску упорност. Балкански гени су га учинили неустрашивим а кад треба, и пргавим. Сетимо се само инцидента од пре неку годину када га је на утакмици против Мајамија (баш) противнички играч Морис ударио из све снаге у ребра. Било је то на средини терена. Морис се онда окренуо и отишао као да ништа није било. Балканац Јокић је прокључао, залетео се и патосирао несташног Мориса. Ту су многи нагађали да није требало ово или оно. Коментатори попут чувеног Шекила О‘Нила и Чарлса Барклија су, међутим, одмах стали на Јокићеву страну. Не, Морисов ударац је био непотребан и опасан, Јокић је то морао да врати и добро је што је то урадио. Шекил се зајапурио у студију и викао: „Ако мене неко тако удари, ја му кажем немој да ми окрећеш леђа. Ти знаш шта ти сад следи!“

Никола Јокић је најбољи кошаркаш на свету. Новак Ђоковић је Новак Ђоковић, и то је сад већ постала категорија сама за себе, далеко изнад првака света и тениса уопште. Баскеташи три на три су исто прваци света. Што рече онај велики црнац у ружичастом оделу с почетка овог осврта, „па шта има у тој води тамо у Србији?“

Добро је питање. Тренер Мајкл Мелоун га је решио на једини могући начин, који препоручујемо и свима другима. Седи у авион и дођи у Србију. Напиј се воде и ракије, можда не баш тим редоследом, удари по печењу и вину, заиграј неко колце па ћемо те водити на баскет. Кад се вратиш у Америку, бићеш ко нов – препорођен, као Мајкл Мелоун што је радио. Њујорчанин је требало да донесе најтежу одлуку свог живота и приступио је проблему на једини прави начин. Отишао је у Сомбор одакле се вратио као првак света. Све је ствар поверења у праве људе, само их треба наћи. Мелоун је тражио на правом месту. Један је Никола Јокић.

Небојша Радић

Извор: Печат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *