Пише: Фернандо Песоа
Ништа ме ни за шта не везује.
Желим педесет ствари у исто време.
Чезнем, морен неком халапљивом жудњом
За нечим што не знам шта је –
Коначно за бесконачним…
Немирно спавам и у бурним сновима живим
Као неко ко немирно спава и у полусну сања.
Затворили су ми сва врата замишљена и неопходна.
Спустили завесе на све претпоставке које бих могао видети на улици,
У сокаку који сам пронашао не постоји број који су ми дали,
Пробудио сам се у истом животу у којем сам и заспао.
Чак су и војске и мојих снова претрпеле пораз.
Чак су и моји снови осећали да су лажни док сам их снивао.
Дојадио ми је чак и онај живот за којим само жудим – чак и тај живот…
Схватам само на махове,
Пишем у предасима умора;
И нека досада од досаде избацује ме на морски жал.
Не знам каква судбина ил будућност предстоји мојој тескоби без кормила;
Не знам која острва немогућег Ујга ишчекују мој бродолом;
Ни које ће ми књижевне палме уделити бар један стих.
Не, не знам ни то, ни ма шта друго, ни ништа…
И у дубини мог духа, где сањам минуле снове,
На крајњим обронцима душе где пребирам по сећању без циља
(А прошлост је тек природна магла од лажних суза),
На друмовима и козјим стазама далеких шума
Где сам умислио да пребива моје биће,
Беже, обезглављени, последњи остаци
Коначне заблуде,
Војске из мојих снова, непостојеће, а већ поражене,
Моје будуће кохорте у Богу расејане.
Поново те видим,
Граде мог детињства, злокобно изгубљени…
Тужни и радосни граде, поново у теби сањам…
Ја? Ал да ли сам ја онај исти што је некад живео овде,
И вратио се, изнова кренуо овамо, да се врати.
И наставио овамо да се враћа?
Или смо сви ми они некадашњи Ја који сам овде био (или били)
Само ниска живих бисера поређаних на нит сећања,
Само низ снова о мени које неко ван мене сања?
Поново те видим,
Срцем све даљим и даљим, и душом све мање мојом.
Поново те видим – Лисабон и Тежо и све –
Ја, залудни пролазник у теби и у себи,
Странац овде као и на сваком месту,
Случајни гост у животу и у души,
Утвара која тумара у одајам сећања,
Где мишеви цијучу и шкрипе натруле даске,
У уклетом замку неумитног постојања…
Поново те видим,
Сенку што промиче кроз сенке, и блесне
Не трен неком сабласном светлошћу, непознатом,
И клизи у ноћ као што се губи за лађом траг
На води која се више не чује…
Поново те видим,
Али, авај, себе више не видим.
Разбило се чаробно огледало са мојим ликом увек истим,
И у свакој злослутној крхотини видим само делић себе –
Само делић себе и делић тебе!…
Извор: Феномени
