Године 1946, писац Херман Хесе, који је живео у Швајцарској од 1919. и који је критиковао националсоцијализам после 1933, жалио се на недостатак увида и самоправедност код својих немачких сународника. Замерио је Немцима што су се жалили на своју материјалну ситуацију док су прећуткивали своју подршку Хитлеру и товшто су тек након свега постали чланови отпора. Такође је критиковао своје сународнике зато што су гледали са висине на оне у егзилу, попут Томаса Мана, који се активно борио против Трећег рајха. Ово писмо, написано у пролеће 1946, било је намењено Луиз Ринсер. Објављено је у бројним новинама као „Отворено писмо“.
Списатељица Луиз Ринсер је у рату изгубила мужа, а 1944. је ухапшена након денунцијације. Па ипак, на почетку рата, написала је текст у којем је са симпатијама писала о национал-социјализму. У сваком случају, 1946. сложила се са критикама Хермана Хесеа и пожалила се на “недостатак поноса и увида” код Немаца. По њеном суду, они су одбијали да признају политичку реалност.
Писмо Хермана Хесеа:
Чудно је то са писмима из своје земље. Месецима је писмо из Немачке за мене било чудан и увек радостан догађај. Оно је донело вест да је пријатељ за којег сам се бринуо, о коме дуго нисам ништа чуо, још увек жив. И тако сам могао да бацим поглед, колико год био насумичан и непоуздан, на земљу која говори мојим језиком, којој сам поверио своје животно дело и која ми је до пре неколико година давала хлеб и морално оправдање за моје дело.
Таква писма су увек била изненађење, била су усредсређена на важне ствари и у њима није било доконог брбљања; често су писана у великој журби [ . . . ].
Потом су писма постала чешц́а и дужа [ . . . ]. Многа од њих ми нису пружала никакво задовољство и нисам имао никакву жељу да одговорим на њих. [ . . . ]
Затвореник у Француској, не младић већ ожењен човек са децом, добро образован индустријалац са факултетском дипломом, питао ме је шта је по мом мишљењу требало да уради један пристојан, добронамеран човек за време Хитлера. Човек на његовом положају, тврдио је, није могао да спречи било шта што се догодило или да се на било који начин супротстави Хитлеру; то би било безумно, коштало би га средстава за живот, слободе и на крају живота. Могао сам само да одговорим да су разарање Русије и Пољске, опсада Стаљинграда и лудило истрајавања све до грозног краја такође подразумевали одређене опасности, али да су се немачки војници препуштали свему томе с ентузијазмом. И зашто немачки народ није успео да прозре Хитлера пре 1933? Зар није догађај као што је Минхенски пуч могао рано да им покаже ко је он заправо? Зашто су, уместо да подржавају и негују Немачку Републику, једину задовољавајуц́у последицу Првог светског рата, били скоро једногласни у њеном саботирању, гласајуц́и за Хинденбурга, а касније и за Хитлера, под којим је, без сумње, постало веома опасно понашати се као достојанствено људско биц́е? [ . . . ]
На пример, постоје сви ти моји стари познаници који су ми годинама писали, али су престали када су сазнали да сам под строгим надзором и да дописивање са мном може имати веома непријатне последице. Сада ме обавештавају да су још увек у земљи живих, да су одувек мислили на мене с љубављу и да су ми завидели на срец́и да живим у рају Швајцарске, и да, чега морам бити свестан, никада нису гајили симпатије према тим проклетим нацистима. Али многи од ових мојих старих познаника годинама су били чланови партије. Сада ми причају како су током свих тих година били једном ногом у логору, а ја сам дужан да им одговорим да су једини антинацисти које могу да схватим озбиљно они који су са обе ноге били у логору, а не једном у логору а другом у партији. [ . . . ]
Затим, ту су и простодушни, бивши чланови Омладинског покрета, који ми пишу да су се у партију учланили око 1934. године после тешке унутрашње борбе, само да би обезбедили спасоносну противтежу дивљим, бруталним елементима. И тако даље.
Други имају приватне комплексе. Живе у потпуној беди, море их озбиљне бриге, а ипак имају папир, мастило, време и енергије да ми пишу дуга писма у којима изражавају свој презир према Томасу Ману и огорченост тиме што ми је тај човек пријатељ.
Другу групу чине бивше колеге и пријатељи који су годинама отворено и безрезервно подржавали Хитлеров тријумфални напредак. Сада ми пишу дирљива пријатељска писма, причају ми све о њиховим свакодневним животима, о штетама које су им направиле бомбе и о куц́ним бригама, о својој деци и унуцима, као да ништа није било, као да се ништа није испречило између нас, као да нису помогли у убијању пријатеља и рођака моје жене која је Јеврејка и у дискредитовању и уништавању мог животног дела. Нико од њих не каже да се каје, да данас гледа на ствари у сасвим другом светлу, да је био у заблуди. И нико од њих не каже да је био и намерава да остане нациста, да ни за чим не жали, да се држи својих ставова.
Нађи ми нацисту који се држао својих ставова када су ствари кренуле нагоре! Мука ми је од тих људи!
Неколицина људи која ми пише писма очекује од мене да своју верност вратим Немачкој, да дођем назад и да помогнем у преваспитавању народа. Још прегршт људи ме позива да дигнем свој глас у свету, да као неко неутралан и хуманитаран протестујем против овлашћења и пропуста окупаторских сила. Kако могу бити тако наивни, тако потпуно неупуц́ени у свет и време, тако дирљиво, срамно детињасти!
[ . . . ]
Остарио сам и уморио се, а уништавање мог рада [ . . . ] је мојим последњим годинама дало тон разочарања и туге. [ . . . ]
Међу добрим стварима у којима још увек могу да уживам, које ми и даље причињавају задовољство и надомешћују тамну страну, су ретки, али непобитни показатељи да аутентична духовна Немачка и даље живи. Нити их тражим нити их налазим у вреви садашњих произвођача културе и демократа по лепом времену, вец́ у таквим задовољавајуц́им манифестацијама одлучности, будности и храбрости, добре воље и самопоуздања лишеног илузија, као што је ваше писмо. Хвала вам на томе. Чувајте семе, очувајте веру светлошц́у и духом. Мало вас је, али ви сте можда со земље.
Писмо Луиз Ринсер:
[ . . . ] Све што пишете је тачно. Нико ништа није урадио, сви хоће да буду де-нацификовани. [ . . . ] Kао што нико не може да буде аријанизован, нико не може бити ни де-нацификован. За мене, нацизам је карактер, непорецива црта карактера.
Kако се судским декретом неко може ослободити од мана који почивају у самој његовој природи! Можеш се ослободити једино дугим, тешким процесом промене; то је другачије. Налазим да је нарочито одвратно када ти људи сада говоре: Ја сам био само пасиван следбеник (Митлäуфер). До сржи би ме било срамота да кажем тако нешто. Боље бити зли, прави нациста, вођен од стране самог ђавола, него пуки пасивни следбеник. Kакав мањак поноса и увида!
[ . . . ]
Постоје овде у Немачкој много горе ствари, о којима ништа не пишете. Постоји, на пример, страх од социјализма, који тражи промене и у великим и у малим стварима. Из ових људи куљају лепе речи: слобода, поштовање, лепота, немачка култура [ . . . ] и они нису склони томе да сагледавају реални свет. Недавно сам била позвана на Омладински конгрес у Франкфурт на Мајни. Људи су се обраћали овој јадној, збуњеној омладини обогаљеној ратом, која нема наде у будућност, нема новац, само све могуће проблеме; они су им причали о новом Уставу, о животу прожетом Богом [ . . . ] а ти млади људи су само седели и нису рекли ништа. Хоће да направе другу Хохер Меисснер коју би вештачки направили универзитетски професори. Тиме они желе да одвуку омладину од реалног политичког живота. (А све је данас политика…). Говоре о немачком идеализму, али када се ради о нечему политичком што је реално, људи скрећу поглед. На пример, у мом недавном говору у Минхену, причала сам о беди младих људи и захтевала да се направе домови за угрожене немачке Беспросонис (младе бескућнике). Речено ми је да се прво мора сачекати решење проблема у вези са немачком валутом. Али гурала сам даље и супротставила Баварску владу још већој влади државе Хесен, и данас у новинама Неуе Зеитунг пише да се почело са изградњом тих домова.
Веома је тешко живети овде [ . . . ], али свугде постоји утицај сила. [ . . . ] Многе жене много јасније виде реалност од мушкараца. Мушкарци се дуре јер им више није дозвољено да изигравају војнике. [ . . . ] У вашем дивном писму, приписали сте ми интелигенцију и проницљиво око. Молим вас да верујете том оку када вам кажем да овде постоји један сегмент, невелик по броју али значајан по својој интелектуалној виталности и политичким капацитетима, који учествује у раду на миру. [ . . . ]
Извор: : ghi-dc.org
Prevod: Danilo Lučić/glif.rs
