Piše: Fernando Pesoa
Svaki put kad putujem, putujem dugo. Umor koji me obuzme kada odem vozom do Kaškaiša isti je kao da sam, u to malo vremena, prošao sva sela i gradove četiri ili pet zemalja. Svaka kuća pored koje prođem, svaka koliba, svaka usamljena kućica utihla i obojena u belo – na trenutak mi u mislima postane dom, i isprva sam srećan, potom mi je dosadno, a zatim sam umoran; i kada je napustim, osećam da sa sobom nosim ogromnu setu za vremenom kada sam tamo živeo. Na taj način, sva su moja putovanja bolna i vesela zbirka velikih radosti, neizmernih dosada, nebrojenih lažnih seta.
Zatim, dok prolazim pored kuća, vila, koliba, u sebi proživljavam sve živote ljudi koji u njima borave. Proživljavam sve te intimne živote u isti mah. Ja sam otac, majka, deca, rođaci, sluškinja i sluškinjin rođak, u isto vreme i svi zajedno, zahvaljujući posebnoj tehnici koju sam razvio kako bih istovremeno mogao da doživim različita osećanja, da istovremeno – i to kako spolja, dok ih posmatram, tako i iznutra, dok ih osećam – preživim živote više ljudi.
U sebi sam stvorio mnoštvo različitih ličnosti. Stalno stvaram nove.
Svaki moj san se, istog trena kad počnem da ga sanjam, otelovli u nekom drugom, i onda taj drugi sanja san, a ne ja.
Kako bih ih stvorio, uništio sam sebe; toliko sam se ispoljio unutar sebe, da i u samom sebi postojim samo spolja. Ja sam pozornica po kojoj neprekidno prolazi mnoštvo glumaca, izvodeći razne komade.
Izvor: Fenomeni
