Пише: Фернандо Песоа
Сваки пут кад путујем, путујем дуго. Умор који ме обузме када одем возом до Кашкаиша исти је као да сам, у то мало времена, прошао сва села и градове четири или пет земаља. Свака кућа поред које прођем, свака колиба, свака усамљена кућица утихла и обојена у бело – на тренутак ми у мислима постане дом, и испрва сам срећан, потом ми је досадно, а затим сам уморан; и када је напустим, осећам да са собом носим огромну сету за временом када сам тамо живео. На тај начин, сва су моја путовања болна и весела збирка великих радости, неизмерних досада, небројених лажних сета.
Затим, док пролазим поред кућа, вила, колиба, у себи проживљавам све животе људи који у њима бораве. Проживљавам све те интимне животе у исти мах. Ја сам отац, мајка, деца, рођаци, слушкиња и слушкињин рођак, у исто време и сви заједно, захваљујући посебној техници коју сам развио како бих истовремено могао да доживим различита осећања, да истовремено – и то како споља, док их посматрам, тако и изнутра, док их осећам – преживим животе више људи.
У себи сам створио мноштво различитих личности. Стално стварам нове.
Сваки мој сан се, истог трена кад почнем да га сањам, отеловли у неком другом, и онда тај други сања сан, а не ја.
Како бих их створио, уништио сам себе; толико сам се испољио унутар себе, да и у самом себи постојим само споља. Ја сам позорница по којој непрекидно пролази мноштво глумаца, изводећи разне комаде.
Извор: Феномени
