Пише: Фарис Ченгић
Прошле седмице, када је најављено да ће Израел кренути у копнену офанзиву на Либан, познати француски интелектуалац и миљеник великог броја Сарајлија Бернард-Анри Леви (БХЛ) изјавио је сљедеће: „Израел није кренуо у инвазију на Либан, он га ослобађа. Ово је историјски моменат, не само за Израелце него и за Либанце, Арапе и источне хришћане. Не разумјети ово значи изгубити комплетан морални и политички компас.“
Овакав став пренесен је много пута преко друштвених мрежа и изазвао је много згражавања. Ипак, чини се да ту није толико важан сам Леви и његов пост колико су такве реакције биле адресиране поштоваоцима лика и дјела БХЛ-а у БиХ; у смислу: ето вам ваш Леви. Да бисмо схватили о чему се овдје заиста ради, морамо прво рећи пар ријечи о БХЛ-у везаних уз наш контекст.
Дакле, он је у Сарајеву веома познат, много више него на неким другим мјестима; иако се генерално ради о познатој особи са великим опусом књига и документараца. Он је човјек који је борбу Сарајева и Армије БиХ здушно подржавао. Више пута је долазио у опкољени град и био миљеник овдашњег естаблишмента и грађана Сарајева. Био је близак с Алијом Изетбеговићем којег је сматрао босанским де Голом, борцем за космополитизам и слободу, умјереним муслиманом и човјеком-рјешењем за питање пожељног идентитета муслимана у Европи. Поред многих иницијатива везаних за Сарајево, 1995. је организовао стварање „Листе за Сарајево“, изборне листе за Француски парламент на којој су се, поред њега, нашла имена других познатих француских интелектуалаца (Гликсман, Брукнер, Шварценберг…) Према тадашњим предизборним анкетама листа је имала потенцијал да освоји 15 % гласова. То је, наводно, натјерало велике партије у Француској да контактирају представнике листе, промијене свој став у вези опсаде Сарајева и Босанског рата опћенито, те подрже бомбардовање положаја босанских Срба и касније организовање Дејтонских преговора. Званична Француска, која је раније имала друкчија стајалишта, је због те листе, према Левијевој интерпретацији, потпуно промијенила своје ставове.
Имајући претходно у виду, БХЛ је 2013. изабран за почасног грађанина Сарајева. У образложењу стоји да му је ова почаст дата зато што је „писаном ријечју и филмским језиком свједочио о злочинима агресора на БиХ, као и због тога што је водио низ акција у Паризу за помоћ грађанима опкољеног Сарајева.“
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Леви није једина позната особа која је подржавала борбу Армије БиХ, званичну политику Предсједништва БиХ те везано за њу мулти-култи БиХ. Сјетите се разних других умјетника и интелектуалаца. Овдје ипак треба обратити пажњу на споменути Левијев став у вези Изетбеговића. Такво опредјељење је дисонантно у односу на класичне ставове БХЛ. подржаваоца космополитизма и слободе. Овдашњи ставови о Изетбеговићу су поларизовани на линијама које су веома необичне те су зато занимљиве; то је зато што су само дијелом ратне, више су предратне. С једне стране се налазе заједно main-stream Грађани, main-stream Срби и main-stream Хрвати а са друге main-stream Бошњаци. Прва страна, уз минорне разлике, сматра како је Изетбеговић био борац за вјерску доминацију и (ре)исламизацију. По питању територијалног устроја постоје разлике: Грађани сматрају како је Изетбеговић хтио етнички одијељене територије у БиХ а Срби и Хрвати како је хтио унитарну БиХ. Како год, сва мишљења су негативна; при томе, једна група подупире другу у самообнављајућем механизму учвршћивања принципа. (На овој страни се издвајају поједини политички лидери који су директно сарађивали са Изетбеговићем па су свједочили друкчијој персони; њихово гледање на првог предсједника предсједништва је реалније.) Бошњаци, с друге стране, Изетбеговића сматрају оцем нације, истинским вјерником и човјеком који је хтио мирно рјешење за цјеловиту БиХ. У том наративу он је позитивна личност и узор. Леви, опет, говори о Изетбеговићу на начин који је друкчији од свих локалних позиција, говори нешто што једноставно нико други у БиХ не говори. Ако ћемо овдје третирати само питање Изетбеговића као муслимана-узора за Европу (што БХЛ истиче), један дио овдашњих људи уопште не види да постоји питање адекватности муслимана за Европу док други дио сматра како Изетбеговић и његови насљедници никако нису рјешење за Европу.
Што се тиче самог БХЛ-а, поред овдашње перцепције његове личности важно је споменути и мишљење о њему у Француској: неколико угледних филозофа га је раније озбиљно критиковало како није компетентан или како је приступ филозофске групе којој је некада припадао био непоштен. (Бурдије, Делеузе – да споменемо само неке. Брутална је, карактеристична и духовита Бурдијеова критика: „БХЛ, онај којег мој вратар сматра за новинара, новинари за филозофа а филозофи за мог вратара.“) Неки други интелектуалци га сматрају пупа-хава селебритијем и џет сетером који највише мисли на своју фризуру. Има и доста оних који мисле да је озбиљан и вјеродостојан.
Да се сада вратимо критици Левијевог поста о инвазији на Либан од стране наших људи: у задњих пар дана нисам видио ни једну такву критику од оних којима је страдање Палестинаца и Либанаца на срцу и који саосјећају с њима. С обзиром да се ту најприје ради о људима који се идентификују као муслимани, могуће је да њима БХЛ ни раније није био круцијално важан као француски секуларни интелектуалац јеврејског поријекла без обзира на његов ангажман за вријеме нашег рата. Онима којима је био важан а који припадају претходној групи можда је и помало неугодно зато што су га раније подржавали; лакше га је игнорисати. С друге стране, Леви је важан секуларним Грађанима; онима које ситуација у Палестини не дира много у смислу идентификације са Палестинцима. Ипак, најзанимљивији су били гласови оних који су задње обраћање БХЛ-а видјели као коначни доказ његове изопачености и глупости; хтјели су другима пренијети своју фрустрацију њиме и показати да су и прије били у праву по питањима које је Леви третирао.
Све наведено су веома привлачне и комплексне теме. Овај текст нема амбицију да на питања везана за њих одговара, али је увод о Левију добро дошао да се поставе. У наставку се постављају нова питања која се тичу конкретних дијелова поста о Либану. Форма је сљедећа: текст се састоји од питања а анализа ће бити само пратећа – да би се појаснила питања и да би се уопште дошло до њих. Ово говорим знајући да је третирање Левијевог интернет статуса на миран и рационалан начин субверзивно и проблематично за велики број људи. (Јер, шта се ту има анализирати и писати, све је апсолутно јасно, човјек је очигледно малициозан.) Али да ипак пробамо; вјерујем да се анализом може доћи до боље и можда јаче критике самог Левија. И малициозност се треба третирати.
Када на почетку поста говори о ослобађању Либана од стране Израелске војске, то је заиста нешто што до сада, барем овдје код нас, нисмо чули. Мислим да ће овдашњи људи закључити како такав став долази директно из кухиње израелске политике. Претпостављам да Леви овим постом мисли на ослобађање људи од Хезболаха. То опет претпоставља постојање неког претходног поробљавања од стране Хезболаха у Либану. Нисам верзиран по питањима тамошње политичке ситуације, али знам да су постојали извјештаји из Газе како је Хамас прије овог напада малтретирао дио слободномислећег палестинског становништва тамо. Затварани су људи и премлаћивани зато што су писали и говорили нешто што се Хамасовцима није свиђало. Добро, претпоставимо зарад аргументације да је тако и на југу Либана (иако не мора бити) и да тамо не постоји слобода говора или неке друге слободе из лепезе људских права (иако извјештаји говоре друкчије.) Е сад, колико људи је изложено таквим проблемима и ко су ти људи? Сигурно они који мисле друкчије од Хезболахових лидера и који се баве пословима који су на директном удару (новинари, интелектуалци, политичари, мањине). Ипак, и да је тако, већина људи не би имали тај проблем и питање је кога и шта они подржавају. Цијела ова ситуација подсјећа на сличан проблем живљења у комунизму и својевремени став Запада како се људи требају ослободити од комунизма. Зашто онда Израел ослобађа Либан? Због те мањине која жели да мисли и живи друкчије? Има ли оправдања такво ослобађање у смислу потенцијалних жртава? Зар ово све не подсјећа на слична ранија ослобађања и ширење демократије по другим арапским земљама? Да ли је Левијев став усамљен или је дио свезападног става који се не пропитује? Личи ли ово на ширење религије? Овдје се отварају многа питања подршке онима који хоће слободу иако нису сународњаци већинског становништва неких других држава. Ипак, имајући све речено у виду, може се лако закључити да Леви прави фарсу и да су претходна питања неважна. Очигледно је да се овдје ради о проблемима Израела с Хезболахом, претходним нападима једних на друге, потенцијалним опасностима и позиционирању. Приче о ослобађању су декор.
У другој реченици Леви спомиње источне хришћане. Дакле једну либанску мањину. Питање је зашто је њих издвојио. Јесу ли они конкретно тлачени и угрожени? Лично, први пут чујем тако нешто изнесено на овакав начин. С друге стране, зашто баш источни хришћани? Они су као демократичнији од муслимана? Сунити можда имају јаче слободарске тенденције од шита? И ово је толико неочекивано да се не може не размишљати о рекламним разлозима подршке хришћанима у Либану – због очекиване подршке великих западних „хришћанских“ земаља.
Задња Левијева реченица је вјероватно најконтроверзнија и најчуднија. Дакле, ради се о етикетирању других заинтересованих људи, оних који не „разумију“ (као Леви што разумије) да се овдје ради о ослобађању Либана – као неморалних. Ако је и од Левија, превише је. Онима који саосјећају с Палестином ова реченица не да није прихватљива него је ужасна. Ето сада се не може ни мислити друкчије нити се може неразумијевати. Пребацивање моралне одговорности са израелске војске и политике на обичне људе који не подржавају упад израелских снага у другу државу је срамотна работа. Посебно овдје треба обратити пажњу на ситуацију агресије на другу државу: иако је Леви раније у много наврата говорио о нападима Хезболаха на сјеверни Израел те је у неким стварима имао право, у случају инвазије на Либан ради се о фрагрантном кршењу принципа нашег доба; критика критике таквих акција ни случајно не може ићи под категоријом изгубљеног моралног компаса.
На крају важно питање које се тиче нас у БиХ: шта значи овакав став БХЛ-а у контексту његове подршке БиХ и Алији Изетбеговићу? Како може човјек који је тако снажно био против убијања и агресије бити за убијање и агресију? (Оба пута из моралних разлога; можда је баш „моралност“ оно што је проблематично и што треба пропитати.) Је ли легитимно питати да ли је можда и тада имао неко предубјеђење или пристрасност као што је има данас? Неко ко има предрасуде о Изетбеговићу ће без дилеме рећи да је БХЛ-ов став о Изетбеговићу као особи каква-сви-муслимани-требају-бити агендашки. То се на такав начин не може тврдити. Оно што је сигурно је то да је таква Левијева подршка дошла из разлога који нису идентични разлозима које љубитељи БХЛ-а имају по том питању. Леви је тада говорио из потпуно друкчије позиције; можда је човјеку заиста најважније питање било „рјешавање“ великих теоријских проблема акомодације ислама у Европи и давања подршке новооткривеним муслиманским козмополитима.
Претходно написано не треба разумјети као теорију завјере или цртање задњих намјера тамо гдје их нема. Хвала Левију за све добро што је учинио за нас у БиХ. Ипак, подршка је пречесто либерална категорија – себична, људска, из сопствених разлога; који истина могу бити хумани. Исто вриједи и за друге људе, не само за БХЛ-а. Да ли су Изетбеговић и компанија размишљали о карактеру или намјерама Левија када су прихватили његову подршку? Јесу ли им биле важне његове агенде? Нису, него су уважавали само своје разлоге и рјешавали своје проблеме. Да ли је БХЛ. љубитељима БХЛ-а раније било важно шта он мисли о Палестинцима или Либанцима? Није.
Извор: Прометеј
