Пише: Фархад Ибрагимов
Овај потез Израела није усмерен толико према Јерменији или чак Турској, колико према САД, где се тренутно одвија борба за будућу равнотежу снага на Блиском истоку. Израел све више доживљава Турску као следећег главног регионалног ривала.
Одлука израелске владе да званично призна геноцид над Јерменима представља један од од политички и симболички најделикатнијих корака у односима Израела и Турске. На први поглед, стиче се утисак да Израел осећа потребу за задовољењем историјске правде: држава народа који је преживео стравичну трагедију Холокауста, прокламује своју моралну обавезу да призна трагедије других народа и успротиви се негирању злочина против човечности.
Међутим, у свету глобалне политике, морални аргументи ретко се могу посматрати изоловано; они најчешће добијају на тежини тек када се поклопе са националним интересима.
Због тога, уместо да се питамо зашто Израел раније није признао геноцид над Јерменима, требало би да се запитамо зашто је одлучио да то учини баш сада. Одговор је, са једне стране, прилично једноставан: деценијама се Израел водио искључиво хладном политичком рачуницом. Питање јерменског геноцида било је незахвална, пректично табу тема за израелски естаблишмент. Сваки покушај да се оно покрене на званичном нивоу наилазио је на отпор, с обзиром на то да би такво признање неизбежно нарушило односе са Турском.
Дуги низ година, Анкара је била један од кључних партнера Израела у муслиманском свету. Израел је Турску посматрао као важног војно-политичког савезника, стратешки канал комуникације са регионом и фактор равнотеже на Блиском истоку. Историјска питања су, стога, жртвована зарад прагматизма. Израел је строго водио рачуна да не испровоцира Анкару потезима који би могли да угрозе интересе државе.
Дубока криза
Ту је, наравно, и фактор Азербејџана. Баку за Израел није обичан партнер, већ важан савезник у области енергетике, војно-техничке сарадње и геополитике. Азербејџан испоручује нафту, купује израелско оружје и заузима посебно место у израелској стратегији према Ирану. Деценијама је Израел посматрао јерменско питање као потенцијалну претњу односима како са Бакуом, тако и са Анкаром.
Постојао је и трећи, веома осетљив аспект: идеја о изузетности Холокауста. Поједини припадници израелске политичке елите дуго су заступали став да би признавање других геноцида могло да умањи јединствени статус Холокауста у глобалном историјском памћењу. Овај аргумент је ретко изношен у јавност, али је био дубоко укорењен у политичком промишљању и додатно је доприносио опрезности Израела када је реч о јерменском питању.
Сада се, међутим, ситуација променила – и то не зато што је Израел наједном спознао размере трагедије јерменског народа. Пре ће бити да се променио политички пејзаж, а са њим и геополитика Блиског истока.
Односи између Израела и Турске пролазе кроз дубоку кризу. Реторика турског председника Ердогана према Израелу постала је отворено непријатељска. Турска је нагло појачала политички притисак на Израел, замрзнувши односе у многим областима, док је антиизраелску агенду претворила у важан елемент своје регионалне политике. У оваквим околностима, доскорашња логика опрезности губи сваки смисао. Израел више не посматра Анкару као партнера због којег би вредело одржавати дипломатско ћутање, те стога болна историјска питања Турске све више постају инструмент који Израел користи за узвратни притисак.
У овом контексту, одлука Израела добија посебан значај и ствара политички преседан, који би могао додатно да појача међународни притисак на Турску у вези са јерменским питањем. Разлог је очигледан: Израел носи специфичну моралну тежину када је у питању култура сећања на масовне злочине и геноцид. Када јеврејска држава призна геноцид над Јерменима, турској дипломатији је неупоредиво теже да ово питање представи као „исполитизовану дебату међу историчарима”.
Израел, међутим, не би требало идеализовати. Ова одлука није плод каквог изненадног „тријумфа морала” у тамошњој политици. Потези Израела вођени су искључиво националним интересима. Деценијама му је ишло у прилог да ћути, па је стога и ћутао. Данас му, пак, одговара да то ћутање прекине, те сходно томе и поступа. На овом примеру недвосмислено долази до изражаја комплексна природа међународне политике: сасвим је очигледно у којој мери се морални аргументи често преплићу са прагматичним калкулацијама.
Турска је антиизраелску агенду претворила у важан елемент своје регионалне политике
Ова ситуација би могла имати посебан значај за односе Израела и Азербејџана. Наравно, било би наивно очекивати тренутни прекид партнерства између две земље. Баку је превише важан за Израел у погледу енергетике, безбедности и регионалне стратегије. Какогод, Министарство спољних послова Азербејџана издало је прилично уздржано, али критичко саопштење. Баку је позвао израелску владу да преиспита своју одлуку, избегавајући притом било какво помињање геноцида над Јерменима и користећи синтагму „догађаји из 1915. године”.
Још један важан фактор јесте реакција унутар саме Јерменије. Парадоксално, Израел је покренуо питање јерменског геноцида управо у тренутку када јерменске власти настоје да ову тему уклоне са своје спољнополитичке агенде. Под паролама мировне политике и нормализације односа, Јереван заправо маргинализује питање геноцида. Јерменски премијер Пашињан изјавио је да Јереван „не види потребу да реагује” на одлуку израелске владе. Према Пашињановим речима, Јерменија не жели да учествује у претварању геноцида у политичко оружје, будући да то није у интересу земље.
Нови ривал
Овакав развој догађаја био је сасвим очекиван. Заправо, потез Израела није био усмерен толико према Јерменији или чак Турској, колико према Сједињеним Америчким Државама, где се тренутно одвија борба за будућу равнотежу снага на Блиском истоку. Израел све више доживљава Турску као следећег главног регионалног ривала након Ирана.
Док су у прошлости, упркос политичким кризама и оштрој реторици, Анкара и Западни Јерусалим успевали да сачувају простор за прагматичну сарадњу, данас је тај модел практично доживео колапс. Турска тежи независној улози у региону, настоји да прошири свој утицај у муслиманском свету и покушава да се позиционира као један од центара моћи у новој архитектури Блиског истока.
То представља стратешки изазов за Израел. Деценијама се њихова безбедност у великој мери ослањала на квалитативну војну надмоћ, обезбеђену делимично америчком војном помоћи, приступом напредним технологијама и посебним статусом унутар система америчких савеза.
Међутим, уколико Турска добије шири приступ западној технологији, ова равнотежа би могла бити поремећена. Управо због тога су питање борбених авиона Ф-35 и, у ширем смислу, јачање турских војно-техничких капацитета, од суштинске важности за Израел. Овде није реч само о авионима-ловцима; питање је да ли ће Израел задржати своју технолошку предност у региону или ће му се Турска постепено приближити по квалитету наоружања, индустријској бази и војним способностима.
И овде у игру улази амерички фактор. Јерменско питање у Сједињеним Државама носи одређену политичку тежину захваљујући јерменској дијаспори, конгресменима и лобистима. Признавањем геноцида над Јерменима, Израел можда покушава да се, на неки начин, „укључи“ у ову осетљиву агенду и тиме ојача оне снаге у Вашингтону које се противе прекомерном приближавању Турској.
Другим речима, намера Израела би могла бити да активира не само произраелске, већ и пројерменске кругове у америчкој политици, како би се успротивио одређеним одбрамбеним уступцима Анкари. Уколико се Турска не представи само као важан НАТО савезник, већ и као држава која наставља да негира геноцид над Јерменима док истовремено јача свој војни потенцијал, америчким политичарима ће бити знатно теже да безусловно подрже јачање турских војно-техничких капацитета.
Стога, овде није реч о томе да је Израел напрасно спознао историјску истину – пре ће бити да су се промениле политичка цена ћутања и политичка цена признања. Штавише, ова ситуација се одвија у светлу растућих тензија између Израела и дела америчког политичког естаблишмента. У САД се све чешће појављују критике израелске политике, док идеја о безусловној војној подршци Израелу предмет дебате. У таквој ситуацији, Западни Јерусалим има потребу да прошири свој корпус аргумената и покаже да његова конфронтација са Турском није само још један у низу регионалних сукоба, већ део шире борбе за безбедност и западне вредности.
Главни закључак је јасан: ера прагматичних односа између Турске и Израела је завршена. Док су у прошлости сећања на осетљива историјска питања жртвована зарад геополитичких интереса, данас су та иста питања постала инструменти геополитичког притиска. Управо у томе се огледа политички значај актуелних догађања.
Извор: Нови Стандард
