Пише: Туфик Софтић
Рачунајући да пратећи стање у шумарству на сјеверу знам по нешто о томе, био сам прилично изненађен чињеницом да у домаћим специјализованим продавницама, ако вам је потребан, можете наћи само увозни патос из Аустрије. Питам пријатеља који ради и има фирму у области дрвне индустрије да ли је то због тога што је квалитетнији од црногорског? Не, одговара он, него у нашој држави нема организоване производње патоса. Ћутим кратко у чуду, а онда настављам – како нема, немамо дрво? Па ако шта има као непроцјењиво богатство, сјевер макар има шуме у изобиљу. Пријатељ ми објашњава да послије уништења државних шумско индустријских предузећа, када смо радили све што је потребно и за домаће и за страно тржиште, након транзиције, финалну производњу дрвета у Црној Гори нисмо вратили чак ни на једноставну производњу патоса.
Тада сам схватио каква размјера штете је направљена у тој области. Није да нисам знао, али по некада вам нека потпуно ситна ствар помогне да отворите очи до краја и сагледате ствари у потпуности и у цјелини.
Од гиганта дрвне индустрије какав је био “Горњи Ибар”, од индустрије намјештаја, преко свих погашених шумско индустријских предузећа на сјеверу, дошли смо, дакле, на те гране да поред обиља шуме и дрвета које пропада као санитар, данас нисмо у стању чак ни да финализујемо производњу обичног такозваног бродског патоса.
Не бих желио да се враћам у даљу прошлост и да подсјећам на то како је чувени “Шипад” у времену СФРЈ, поред матичне фабрике у Брчком, и широм ондашње Југославије, имао чак десет својих фабрика у Сједињеним Америчким Државама у којима су се склапали њихови производи које су извозили на то прекоокеанско тржиште.
Али, да ли се још неко сјећа када је прије приватизације беранског шумско индустријског предузећа та компанија није могла да постигне да произведе латофлекс лајсни колико је требало само за италијанско тржиште. То није било тако давно, почетком двијехиљадитих година. И умјесто напретка, двије деценије касније у Беранама се израђује само полуфабрикат, као и на читавом сјеверу.
Онда, када мало загребете и заинтересујете се, сазнајете да, рецимо сва сировина и полуфабрикат из Рожаја, сједиста уништеног “Горњег Ибра”, излази на Косово, гдје се дрвна производња финализује. Кубик прерађене даске у Црној Гори кошта 190 еура, док се на Косову продаје за 270 еура.
Да ли можете вјеровати да у некој уређеној држави, у неком граду постоји и фирма која завршава папире за извоз чак и онима који нису концесионари и који немају улаз или доказ о поријеклу дрвета, а без проблема га извозе и продају на подручју Косова по тој цијени. Али, то је већ посао за полицију и тужилаштво.
Власници погона на Косову могу и легално доћи у Рожаје и купити дрво, односно даску за 190 еура, али зато још хиљаде кубика изађе илегално, односно путем купљених папира и без икаквог доказа о поријеклу дрвета. Фабрике на Косову, које немају сировину и зависе искључиво од дрвне грађе из Црне Горе, највише то дрво прерађују у ламперију и патос, и даље извозе – за Грчку.
Кубик ламперије или патоса, у ријетким малим радионицама, у Црној Гори кошта 280 еура, али се ипак извози на Косово. Косовски привредници су, изгледа, много агилнији и продорнији, а посао са дрветом уносан је колико и посао са некретнинама који цвјета у Црној Гори. Разлика је само у томе што у послу са дрветом нема ризика.
Туфик Софтић: Десетине милиона потрошене, а радова нема пет година
То је најсигурнији бизнис. Уложиш двадесет-тридесет еура добијеш преко сто. И ту је отворен простор за подмићивање и корупцију до невиђених размјера, да би се дошло до шуме. Сада и посљедњу бабу у било којем селу на сјеверу да питате шта се ради са шумама, рећи ће вам – пљачка.
Питање је заправо, зашто би ми извозили даску било гдје, а други је само прерађивали у патос и ламперију и даље извозили? Зашто не би смо ми изградили макар једну мању фабрику патоса на сјеверу за своје потребе, и вишак извозили у Грчку? Држава Црна Гора би била много више на добитку, али би зато изгубили они који сада користе овакву ситуацију и постају богати преко ноћи.
Или, ако не то, онда да не би ишли за Аустрију, једноставно дамо сировину фабрикама на Косову, а затим од њих увеземо патос. Ближе је, за транспорт јефтније.
Помислим након свега, колико нас има који још увијек у својим домовима неки дјелић намјештаја, још из давних времена подгоричке фабрике „Марко Радовић“, чувамо са емоцијама? Бацим поглед на патос по којем газим, ручни рад доброг некадашњег комшије, исхоблован и прелакиран, са вишедеценијском патином. Чуш аустријски.
Извор: РТЦГ
