Умјетничка дјела су и записивала историју и пролазила кроз њене драматичне периоде. Поготово књиге. Књиге су спаљиване. Књиге су протјериване. Књиге су расељаване. Књиге су се враћале кући да памте и свједоче. Умјетничка дјела су физички крхка и беспомоћна. Књиге нарочито. На њима је најлакше искалити бијес. Дио Европе је у рату. Рат уноси хаос и неизвјесност много даље од линије фронта. Ратне последице треба на вријеме предуприједити.
Имајући то у виду Европа ће током следећих 5 година спровести стратегију енергетске независности. На својој териоторијии затвориће руске гасоводе и нафтоводе. Забраниће пристајање бродовима са руским течним гасом и нафтом у својим лукама. Прекинуће довод струје с Истока. Европу ће до пуне енергетске независности спашавати нека од резервних енергија било да је на вријеме ускладиштена било да је купљена изван руског тржишта. Што ће се десити када Европа потпуно пресјече и затвори културно-научно-образовне токове, из истог разлога из којег су се почели затварати енергетски токови од Русије ка Европи. Како и чиме надокнадити културу. И култура је енергент. Бистри ум, грије душу, шири видике, чини живот пријатним и смисленим. Што урадити када се складишта културе – библиотеке, фонотеке, кинотеке ставе под строги режим санкција и постави рампа култури која долази с Истока. Чиме ће се надокнадити култура која припада заједничком наслеђу не само Европе већ и укупног човјечанства. Нико о томе није размишљао док Запад није почео да уводи санкције руској култури и стваралаштву. На пољу културе и образовања Запад се одлучио за још строжије мјере од оних које се спроводе на пољу енергетике.
Увоз руског гаса и нафте ће се смањивати постепено у следећих пет-шест година али су се зато руска култура и образовање почели експресно уклањати из Европе. Чајковски је већ избачен из концертних сала. Толстој, Достојевски, Чехов из библиотека. Руски балет и опера са Европских подијума. По инерцији на ред је дошао и спорт јер је и спорт дио културе, физичке наравно.
Руским фудбалерима, тенисерима, кошаркашима, гимнастичарима, хокејашима, пливачима забрањено је да дотакну Европску траву, земљану и бетонску подлогу, паркете, тартан стазе, воду у базенима. Режим санкција је обухватио и научно- образовну сарадњу. Руске студенте већ избацују, приморавају их да напусте или им не дозвољавају приступ Америчким и Европским универзитетима. Није први пут да се на тлу Европе спроводе такве забране за људе другог поријекла, језика, вјере, расе, боје косе и коже…Као и раније, по тој основи санкционисани умјетници и научници ће се са својим дјелима и достигнућима склањати од таквих режима и друштвених непогода. Један дио ће им се прилагођавати или стрпљиво и нијемо чекати да прође идеолошко лудило кажњавања по поријеклу. Пролазило је. Проћи ће и овог пута.
И у мирном добу Европа је имала цијепање и дијељење језичких култура записаних у књигама. Није први пут да Достојевски има проблеме са Браћом Карамазовима. Када су Белгијске власти шездесетих година прошлог вијека одлучиле да удовоље Валонцима и формирају им на истом растојању од Брисела Универзитет на француском језику Нови Лувен (Левен), донијета је одлука да се библиотека Католичког Универзитета Лувен подијели по пола.
Пола књига је остало у старом Лувену који су држали Фламанци а настава била претежно на холандском а пола библиотеке је пресељено у Нови Лувен који су држали Валонци са наставом на француском језику. Подјела бибилиотеке извршена је по принципу пар-непар. Непарне књиге су остале Фламанцима а парне послате Валонцима. “Браћа Карамозови” су распарени. Други и четврти том је отпутовао у Нови Лувен, први и трећи том су остали у старом Лувену. Сличну судбину је доживјела и “Породица Тибо” Роже Мартин де Гара, те “Буденброкови” Томаса Мана. Можете замислити што се тада догодило са “Људском комедијом” Оноре де Балзака која је бројила десетак томова. Одлука католичког Унивезитета у Лувену била је брза, ефикасна, праведна и шармантно глупа. Дала се лако исправити.
Одлука Европских институција културе да због Украјинске кризе елиминишу давно преминуле руске класике са својих Универзитета, из позоришта, концертних сала и подијума је инквизиторска, с том разликом што иза ње не стоји моћ и оданост вјери већ црв и порив најпримитивније освете. То се тешко исправља.
Када су се национализми у Белгији смирили дошло је до спајања породица. Карамазови, Буденброкови, Тибоови су саставили своје породичне кругове. Сви су се нашли на свом природном мјесту да у комплету, како и приличи, дочекају читаоце. Да ли је то успјело и Балзаковим друштвеним класама, породицама, индивидуама из “Људске комедије” повезаним разуђеним догађајима, људском природом, свијешћу, вољом и питањима која се вјековима постављају, дати ће одговор будући истраживачи актуелних Европских догађаја, можда и у некој новој врсти “Људске комедије”. За љубитеље умјетности и књижевности у овом тренутку важно је да су књиге као опште културно добро иако санкционисане од Европе ипак спашене. Добра је вијест да због своје слабе калоричне моћи књиге руске културе и цивилизације неће надокнађивати енергетске дефиците руске нафте и руског гаса. Неће бити коришћене као енергетска сировина. Књиге неће горјети.
Ранко Рајковић
