Пише: Ранко Рајковић
Некада су људи имали хобије. Посвећено су се предавали лијепим и необичним стварима. Налазили су у њима задовољства и разбибриге. Данас већина људи имају кућне љубимце. Вријеме намијењено хобијима преотеле су племените расе паса и мачака. Срећно изабранима је, по ко зна који пут, судбина намијенила другачије животне путеве. Омогућила им је да пронађу сигурност у топлини дома, у шетњама, играма и пажњи својих вјечитих домаћина.
Није риједак случај да и сами људи постану нечији љубимци. Највише љубимаца под своје окриље окупиле су историја и политика. Они који нам се у свакодневности представљају као историчари, политичари, ангажовани, интелектуалцима, душебрижници нације итд. кажу да све што раде раде због нас, својих љубимаца. Јавно нам се обраћају из осјећаја одговорности коју према нама осјећају. Труде се да нама, својим љубимцима, разјасне нејасноће, ослободе нас сумњи и недоумица, просвијетле нас и кроз теоријску обуку припреме за патриотски живот у дому који се зове држава.
Уколико пресликате односе газда и кућних љубимаца на друштвену раван коју репрезентују историчари и њихови читаоци, политичари и њихови гласачи на изборима, интелектуалци и њихови подржаваоци паралела ће вам постати много јаснија.
Као што рекосмо на почетку кућни љубимци су у новим временима потиснули везаности људи за хобије чиме су себи обезбиједили сигуран простор за удобан живот. На сличан начин политичари су искористили наша беспосличарења и непотрошено вријеме, утрчали на слободну територију и међу нама оформили групе љубимаца свога како га називају патриотскога рада. Међутим ако нешто од тога, било кућни љубимци, било политичари, историчари, ангажовани интелектуалци независно да ли су за или против власти у разумној мјери послужи разоноди и личном задовољству томе нема мане. Лоше је када нешто од тога заокупи превише наше пажње.
Рекао бих да постоји много начина да се протраћи или оправда протраћено вријеме. Међутим и протраћено вријеме је нужна човјекова потреба. У нас се највише времена потроши на политику, историју и патриотизам. Да ли је то протраћено или оплемењено вријеме?
Политика и патриотизам су историјско наслеђе и насушна потреба појединаца у традиционалним друштвима. Сматрам да се политика, патриотизам и национална историја најздравије и најхуманије могу упражњавати у осами и то у виду специфичног дијалога. Водиш разговор сам са собом. Отвориш флашу вина, ракије, лименку пива. Принесеш чашу и историјски календар са датумима и догађајима. Од допунске литературе при руци ти се могу наћи нечији ратни или мирнодопски дневници, писма, мемоари. По правилу уз њих пасују патриотске пјесме, разноразне декламације поводом значајних догађаја и јубилеја, снимци нечијих скупштинских излагања, наступа на трибинама, интервјуи које су ти пријатељи доставили вибером. Под тим утисцима можеш нешто забиљежити из разговора са самим собом и без устручавања цитирати самог себе. Телевизијске дебате о политици и патриотизму ће ти, захваљујући програмској шеми и мноштву телевизијских канала, увијек бити на дохват руке.
Испијате тако у осами чашицу за чашицом вас двојица, твоје читалачко Ја и твоје слушалачко Ја. Узбудите се и у својству приповједача и у својству слушаоца. Понекад вам очи засузе. И лијево и десно око. Застане вам кнедла у заједничком грлу али не прекидате разговор о историји и патриотизму јер обојица знате да је велика срећа наћи паметнога човјека за саговорника, врлог патриоту, правдољубиву особу хуманистичких назора и уз то, што је најважније, себи интелектуално равног и физички сличног до у длаку. Патриотско-историјска сеанса може потрајати све док вас не прекине дозивање за неку ситну помоћ, питање које стиже из сусједне просторије, предлог за заједничку кафу, партију карата, гледање телевизијске серије или умилни лавеж кућног љубимца који долази, врзма вам се око ногу и тражи да га изведете у шетњу. И кућни љубимци имају своје неодложне потребе. Њима се морате повиновати.
Историја на нас гледа као на своје кућне љубимце. Због нас је написана и још се пише. Удовољава нашим потребама као што и ми удовољавамо потребама својих кућних љубимаца. Историја нас често изводи у дуге шетње. Из тих шетњи враћамо се кадкад одушевљени и пуни елана за нову шетњу, кадкад смо исцрпљени, уморни, разочарани и ганути зависно од тога да ли је угођено нашим већ формираним навикама и очекивањима.
У једној малој држави каква је Црна Гора сензационално изобиље историје, патриотизма и контрапатриотизма потиснуло је културу, образовање и цивилизоване међуодносе у други план. Потргало их је из животне књиге као сувишан лист. Затим је произвело изузетно велики број љубимаца који се међусобно боре за наклоност газде. Није ни чудо што у тим борбама љубимци западају у стања радости или бијеса.
Од таквих терета људе љубимце историје и политике може ослободити њихов лични кућни љубимац. Притрчава им. Маше репом. Даје им сигнале да је вријеме за шетњу. Пажња се преусмјерава на кућног љубимца. Узима се поводац. Љубимац се изводи у шетњу. Издувавају се и газда и његов љубимац.
Љубимци историје и кућни љубимци по једној ствари су веома слични. И једнима и другима дешава се да трче укруг јурећи свој реп. Разлог врћења укруг и грижење сопственог репа може се догађати из чисте досаде али и из неког физичког и психичког разлога бар код животиња.
Код људи који се врте укруг јурећи за репом историје најчешће оне националне, ствари су замршене, комплексне и осјетљиве. Објашњења за такве смијешне и бесмислене поступке много су сложенија. Зависе од низа фактора. Умјесто да се бавимо тим факторима можемо с пуним правом констатовати да су кућни љубимци дјелотворан лијек против кретања укруг и унедоглед. Прошетајте с њима. Издувајте се с њима умјесто да слушате историчаре, политичаре et cetera.
Дакле, као што ми изводимо кућног љубимца у свакодневне шетње тако и нас историја и патриотизам изводе у дуготрајна трчкарања по различитим просторима и у различитим временима. Стимулишу нас на игру. Бацају нам одређене историјске играчке – приче, легенде, фаме, списе, документе, родослове, артефакте… за којима весело цупкамо, тумарамо, њушкамо. Оно што успијемо препознати и пронаћи весело враћамо натраг шенећи да нам се то исто поново баци. Када им досаде бацања, историја и патриотизам умију да нас нахушкају на некога ко им није по вољи. Историја и патриотизам нас подстичу на лајање. Око њихових коски се отимамо. Због њих пјенимо, уједамо се међусобно, ширимо бјеснило.
Историја и патриотизам на високим нивоима показују своју сасвим другачију страну. Пазе на своје љубимце. Редовно их доћерују за свечане наступе, смотре и изложбе које се за њих периодично организују. Историја и патриотизам својим љубимцима додјељују награде из фондова који се обезбјеђују средствима свих нас. Фондовима доприносе и они који немају ни љубимце, ни хобије, нити су икад били ичији љубимци.
Умије патриотизам да своје љубимце води као слијепце кроз живот. Преузима патриотизам улогу обучених кућних љубимаца-паса водича које гледамо како својим слијепим и слабовидим газдама помажу да се безбједно крећу утабаним стазама без ризика прелазећи путеве и раскрснице.
Да вам се у животу не би помијешале улоге љубимаца историје најчешће врлих патриота и улоге кућних љубимаца потребно је да историју и патриотизам прихватите као игру и унутрашњу радозналост, као потребу за шетњом у неком измаштаном времену и простору. О оној званичној историји и патриотизму можете наставити да водите разговоре сами са собом све док вас ваш кућни љубимац не прекине у томе и натјера вас да га изведете у стварну шетњу. Када видите вашег кућног љубимца да се почне вртјети укруг јурећи свој реп, замислите се. Психолози кажу да постоји велика сличност између власника и њихових кућних љубимаца.
