Prva knjiga Ljubice Kubure „Beogradski akvarel“ doživela je tri izdanja. Piše priče, eseje i publicističke tekstove. Odnedavno je pred čitalačkom publikom i njen roman pod nazivom „Epitaf za glumca“.
„Dragi čitaoče, ne budi naivan, ne traži među ovim redovima istinitu priču, kao ni ljude za koje si nekada čuo“. Tako se čitaocu na početku romana obraća njegov tvorac Ljubica Kubura. Ipak, ne možete se oteti utisku da su vam u „Epitafu za glumca“ neke scene ili likovi poznati, da ste se sretali sa njima tokom života.
„Slažem se sa tim, ali ja sam to upozorenje napisala u najvećoj meri da se ljudi ne bi povodili za nekim patetičnim situacijama koje nosi svakodnevni život, već za književnom istinom koja želi da se izdigne iznad svakodnevnog života, u nekoj vrsti univerzalne zakonitosti. Kao što čoveku koristi u svakodnevnom životu kao neka vrsta pouke i vrednosti kojoj će težiti. Zato sam ja želela da naglasim da čovek ne seže za nekom senzacijom, tračem, intrigom, već upravo za tom književnom istinom i oplemenjivanjem koje ona donos“, poručuje Ljubica Kubura.
Sam naslov „Epitaf za glumca“ možemo da shvatimo kao jednu veliku metaforu.
„Šekspir je svoj epitaf napisao pre smrti. Ovaj glumac je verovatno isto to učinio. On je inspirisao autora, tj. mene, da napišem jednu vrstu ode čoveku koji je bio možda netalentovan za život, ali takvi ljudi ja mislim i u najvećoj meri zavređuju pažnju književnosti i književne istine“, dodaje Ljubica Kubura.
Tako je Ljubica isplela dve priče koje paralelno teku. Jedna je priča o ocu, a druga o ćerki. I jezički se razlikuju. Otac govori dijalektom kraja iz kojeg je potekao, a ćerka pravilnim književnim jezikom. Otuda i pitanje koliko je bilo teško pomiriti dva različita stila.
„Svakako jeste bio jedan mukotrpan rad, zato što su reči i uopšte brušenje reči poseban zadatak koji se piscu nameće kao važan. Ali svakako ovde je više suština bila da se pokaže da su ta dva vremena isprepletana, ali da oni imaju iste izazove. Ja sam želela, iako je malo nezahvalno pričati šta sam ja želela da postignem, čitalac će da presudi, ali da je možda nekada davno vreme, sa svim svojim izazovima, mnogo lakše bilo podneti nego ovo danas“, naglašava Ljubica Kubura. Ljubica čitaocu prepušta da sam izvede zaključke. I nastavlja da piše. Radi na jednoj vrsti porodične sage.
Izvor: RTS
