Iz vaseljenske ti prestonice pišem.
Stojim na prozoru, ja carev gost
i slušam žamor na ulicama iza dvorskog zida,
razgovore sokolara pred ručak
i skladne povike veslača u luci.
Klečao sam jutros na mramoru
a večeras ću slušati pesme pokajnice.
S gospama mirisavim za trpezom ti sedim
i tako prognan u carskom gradu živim
svejedno blizak raznim stranama sveta.
Mnogo bih mogao videti ovde
da mi u zavičaju oči ne iskopaše.
Moram se vratiti po vid svoj.
Ali kako da zavičaj nađem slep?
Znam sada samo pute
u podnožju pameti moje
i duž napeva dugih što me s jedne obale
na drugu prevedu, za ruku kao oblak.
Ako me glasnici na konja stave
i skoroteče povedu
ko zna u kojoj će me zemlji na presto popeti.
Kako da vladam u carstvu nevidljivom?
Mogu samo da sluga budem
i prosjak pred vratima zamandaljenim,
otac koji me je oslepio za ovaj svet
izvidaće me na onom.
Sinu ostavljam i bitke i krunu i oči dvostruke
nek žezlom bolje po inoplemenicima razmahne,
ja odoh polako da vid svoj pronađem.
Miodrag Pavlović, Velika Skitija
