Toga dana vreme je bilo englesko. I bilo je i nije bilo hladno. I padala je kiša, i nije. Vetra nije bilo, iako je duvalo. Nebom se vukla bleda mrlja koju mediteranski megalomani zovu suncem i za koju se na Kontinentu tvrdi da je okruglo, žuto i vrelo. Pod njim je sve izgledalo delimično. Delimično jasno i nejasno, vidljivo i nevidljivo, lepo i ružno. I ljudi su izgledali kao genetički eksperimenat na pola puta između uspeha i neuspeha; ni sasvim mrtvi, ni potpuno živi. Izašao sam iz kuće između jedan i dva. Nisam bio odeven ni dobro ni rđavo. Nisam se osećao najbolje ali mi ni loše nije bilo.
Sve, dakle, kao što je red u zemlji koja je izmislila kompromis da bi pod njegovom zaštitom negovala svoje jednostranosti, krajnosti i nepomirljivosti.
Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina između božanstva i životinje, i da je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašli svi ostali. Kako su Englezi nastali, nešto je jasnije: kao simbiotički kompromis neprijateljskih plemena koja su prelazila Kanal, tečni kormpromis između mora i reke. Engleska istorija i sama je kompromis između žudnje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njome vlada. Geopolitički između vode i kopna, Britance je srce vuklo vodama Zapada, razum zemljama Istoka, a ostali su na sredini – u vodi, no blizu kopna.
…..
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu između krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokušaj da se pobeđena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo. U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedinjuje sve naše zblude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna. Ali, ma kako bibilijski prezirali kopromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvensih kompromsa ni ulicom ne bismo mogli proći. Svi bi, naime, držali da je ulica samo njihova.
…..
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, često izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti. Ali, pogledamo li istoriju, videćmo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepši deo.
Da, neugledni, nakazni, ružni kompromisi. A od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošljiva.
Borislav Pekić
Izvor: Srodstvo po izboru
