Пише: Борис Субашић
Књига „Речник заљубљеника у Оријент“ француског новинара, књижевника и есејисте Рене Гитона (1944-2023) могла би, уместо у књижарама, да се продаје у апотекама на рецепт као лек за отупелост изазвану засипањем строго контролисаним дезинформисањем о свету у коме живимо.
Гитоново дело у преводу Олгице Стефановић, које је објавио „Службени гласник“, може се назвати вратима истинске перцепције простора који се у свакодневним медијским извештајима презентује као позорница перверзних богаташких егзибиција нафтних магната и неизмерне суровости верских и етничких ратова.
– Тај и такав „оријентализам“ није и мој, и ја се као и Едвард Саид гнушам сваког јефтиног оријентализма, тог начина да се једна регија и цивилизације сведу на лошу егзотику… Ја бих желео да прикажем један другачији Оријент, који би да буде, без порицања актуелних сукоба, окренут ближој или даљој прошлости, историјском, религијском, друштвеном и књижевном времену, оним који и данас постоји и са којим сам се сусрео током својих путовања… с његовим манама и врлинама, с његовим богатством и њеовом бедом, његовим чарима и његовом ружноћом – пише Гитон.
Овај путник који је безброј пута прешпартао Оријент потпуно је успео у тој намери: његова књига је права енциклопедија света од источних обала Медитерана до источних граница Ирана, Персијског залива и Индијског океана и од северних граница данашње Турске до Црвеног мора.
У овој књизи истовремено живе Оријент на коме је зачета писменост и књижевност, где су изграђени најстарији градови, који је изродио фаталистичку мистику и монотеизам, као и простор којим су шпартали западни авантуристи, ратници и шпијуни од Александра Великог, преко крсташа и Наполеона до Лоренса од Арабије и Гертуде Бел, где су жене од главе до пете скривене веловима, а испод њих шапућу ласцивне приче из „Хиљаду и једне ноћи“.
Он описује Оријент са кога су Запад освајали не само јудаизам, хришћанство и ислам, већ и модерне религије „вештачких рајева“ чији су апостоли били француски књижевници тражећи инспирацију у хашишу, светом наркотику првих глобалних терориста, асасина са Оријента.
Гитон и футуристичке градове Абу Даби и Дубаи представља само као нове еманације древних краванских станица, базара и богомоља, указујући на изреку исписану на аеродрому у Абу Дабију: „Држава која нема прошлост, нема ни садашњост ни будућност“.
– Абу Даби и Дубаи су постале светске платформе финансија, трговине и услужних делатности, незаобилазна раскрсница између Европе, Афирке и Азије. Дубаи бесомучно игра на карту једне нове религије, потрошње – луксузног и масовног туризма великих размера, док Абу Даби развија други крајност, културну… јер пред футуризмом треба обновити наслеђе и трасирати му пут ка универзализму – бележи Гитон.
Он открива да емири и племенска елита бедуина, господара пустиња по којима су неуморно лутали, данас живи од нафте и гаса, да су нижи бедуински слојеви постали елитни војници граничари држава у којима су се нашли игром судбине, као што су Израел и Јордан, а да су готово сви „камиље грбе трампили за климатизована и ватреноцрвена теренска возила“.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
– Само пет одсто њих и даље живи номадским животом. Како је далеко време када су прелазили огромна пустињска пространства не водећи рачуна о границама! Пред сударом традиционалног миграцијског сточарства и наглих преокрета у савременом друштву, један бедуин филозоф из емирата Шарџе знао је како да ме упути ка суштинском размишљању: „Није важно видети друге пределе, већ гледати другим очима“ – записао је Гитон.
Мисао овог бедуина на најбољи начин описује цео „Речник заљубљеника у Оријент“.
Појава Благодатног огња у Храму Христовог васкрсења у Јерусалиму
Оријентални хришћани
Гитон у књизи нехотице и себе и Западну Европу представља као цивилицацију која је само формално отворена, а у ствари је и даље ограничена незнањем и предрасудама према шизматичким „оријенталним хришћанима“, православцима.
– Крајње је време за нас да коначно поченемо да ослушкујемо хришћане са Оријента и њихову вишевековну историју с понизношћу и предострожношћу. Јер све недаће хришћана с Оријента у великој мери долазе од лажно непристрасне подршке коју смо им давали некада, а дајемо им и данас. Презирући њихове догме за које кажемо да су византијске, њихова богослужења и обичаје, стварали смо неку врсту потенцијалне пете колоне за добијање тренутне подршке нашим колонијалним амбицијама… Данас управо хришћани са Оријента плаћају рачуне за наше пропусте и грешке, али и незнање. То грубо незнање које је показао познати новинар једне западноевроспке телевизије.. упитавши ме врло искрено и глупо: „На Оријенту има хришћана? Кад су тамо стигли?“
Извор: Новости
