Пише: Емануел Карер
Како би оправдали колективизацију, глад, чистке и, уопштено говорећи, склоност да „народним непријатељем“ сматрају сам народ, бољшевици су волели да кажу како се дрво не може посећи а да не лети иверје, што би била руска верзија наше пословице о кајгани, не можемо је направити а да не разбијемо јаја. Уместо диктатуре пролетеријата, сада је тржиште обзорје блиставе будућности, али пословица, таква каква је, опет служи, овога пута творцима „шок-терапије“ и онима довољно блиским власти да добију свој део кајгане. Разлика у односу на време бољшевика јесте у томе што они који себе виде у улози разбијених јаја више не страхују да ће бити послати у Сибир, па дижу глас. По Москви дефилују шаролике колоне пензионера принуђених да просе, војних лица која су остала без плате, националиста помахниталих због ликвидације царства, комуниста који плачу за временом једнакости у сиромаштву, људи дезоријентисаних зато што више ништа од историје не разумеју: како, збиља, знати где је добро а где зло, ко су јунаци а ко издајници, кад се и даље сваке године слави Дан Октобарске револуције, а истовремено понавља како је та револуција била злочин и катастрофа у исти мах?
Кад је у Москви, Лимонов не пропушта ниједан такав митинг. Читаоци његових чланака у Дану препознају га, често му честитају, грле га, благосиљају: с људима попут њега, Русија није изгубљена. Једном се, на позив свог друга Алксиниса, пење на трибину, где се ређају опозициони лидери, и узима мегафон. Каже како су наводне „демократе“ профитери који су издали крв својих очева проливену у Великом отаџбинском рату. Како је за годину дана наводне „демократије“ народ више пропатио него за седамдесет година комунизма. Како бес тутњи и треба се спремити за грађански рат. Његов говор не разликује се много од говора његових суседа на трибини, али, на сваку реченицу, гомила, огромна гомила, аплаудира. Едуарду речи долазе природно, изражавају оно што сви осећају. Таласи одобравања, захвалности, љубави, дижу се к њему. О томе је сањао, сиромашан и очајно сам у соби хотела „Ембаси“ у Њујорку, и сан му се остварује. Као у рату на Балкану, осећа се добро. Спокојан је, моћан, његови људи га носе: на свом је месту.
„Тражим банду“: тако гласи наслов једног његовог чланка. Није одмах основао сопствену, најпре је покушао да придобије друге. Претпостављам да је француском читаоцу име Владимира Жириновског однекуд познато. Њега су приказивали, и још га приказују као руског Ле Пена, што није нетачно. Као и Ле Пен, речит је, има петљу, говори без увијања. Луђи је, без сумње, ал’ добро: Рус је. Рекао сам понешто о Алксинису, живописној личности из позадине. За друге, Зјуганова, Анпилова, Макашова, Проханова, имам утисак да још само ја знам ко су, пошто пишем ову књигу па поново зарањам у то раздобље. Док изнова читам своје белешке о њиховим кривудавим путањама, простим идејама, нејасним програмима, крхким савезима и раскидима пуним отрова, осећам се помало као руски историчар који покушава сународницима да објасни какве нијансе, у оквиру француске екстремне деснице, раздвајају Ролана Гошеа од Бруна Мегреа. Треба рећи да Лимонов никад не бежи од такве педагогије. Често сам се смејао проналазећи у његовим чланцима, намењеним читаоцима у највећим руским забитима, опширна излагања о Jann-Edernu Allieu, Patricu Bessonu, Alenneu de Benouau или Kanar anncheneu*. Елем. Едуард у Москви обилази мочвару с носталгичним комунистима и распомамљеним националистима, покушавајући да себе убеди како у њој зру живе снаге нације. А онда, на гозби коју је уприличио генерал Проханов, главни уредник Дана, упознаје Александра Дугина.
Те вечери, Едуард је тужан. Како и не би био: нешто раније, сазнао је да је у пртљажнику неких кола пронађен претестерисан труп једног његовог пријатеља, и уз њега напола угљенисана глава. Тог пријатеља, команданта батаљона Костенка, упознао је у Придњестровљу, када је правио репортажу за Дан.
Прелетимо часком Придњестровску Молдавску Републику: исти сценарио као за разне српске републике у бившој Југославији. Молдавију, део источне Румуније, анектирао је Совјетски Савез. Молдавци су били толико несрећни да су сањали да поново постану Румуни, треба ли рећи ишта више. По распаду Совјетског Савеза, прогласили су независност, што је жестоко угрозило Русе настањене на њиховој територији. Ти Руси, у неку руку колонисти, држали су примат, а онда су се нашли на мети шиканирања и одмазде нове државе, где је већински народ румунски. Зато су и сами створили независну државу (дакле, Придњестровље) и латили се оружја како би је одбранили. Едуард, који без остатка подржава њихову ствар и не жели да пропусти ниједан од ратова што један за другим избијају на рушевинама царства, сјајно се проводи у њиховој земљи. Учествује у казненој експедицији против Румуна, пролази кроз блок разрушених кућа под снајперским мецима, протрчава између минских поља. А поврх свега, упознаје команданта батаљона Костенка, и сад за столом о њему прича човеку крај себе, брадоњи кога су му представили као Александра Дугина.
Костенко, бивши заповедник правојне јединице у Авганистану, у Молдавији је отворио ауто-сервис и у општој пометњи постао ратни господар и неприкосновени владар свог малог града. Украјинац, попут Едуарда, али рођен на Далеком истоку, где се налазио гарнизон његовог оца, имао је кинеске црте лица, и био га је глас да је азијски окрутан. Обавијао га је ореол страха. Правду је делио у свом сервису, окружен телохранитељима наоружаним до зуба, у друштву плавуше у мини-сукњи, с тамним наочарима. Едуард је био присутан кад је Костенко осудио на смрт неког дебелог знојавог типа осумњиченог да је издајник кога плаћају Румуни. Одобравао је такву чврстину, а његов саговорник, Дугин, одобравао ју је такође.
Костенко и Едуард провели су неколико ноћи у разговору. Командант батаљона испричао му је свој пустоловни живот и предсказао његов блиски крај: непријатељи ће га се дочепати пре или касније, нема куда да побегне, а и зашто би? Не можеш опет бити ауто-механичар кад си био господар града. Дугин слуша, све заинтересованији како прича постаје мутнија. „Очекивао је да ће умрети“, каже Едуарду, „зато се поверио вама. Хтео је да од његове мрачне и насилне судбине остане некаквог трага.“ Едуард каже истина је, може себе да замисли као Режиса Дебреа тог Че Геваре из пограничне области, и помало је изненађен што његов саговорник зна ко је Режис Дебре.
Уопштено говорећи, Дугин, чини се, све зна. Филозоф је, има само тридесет пет година а написао је пет-шест књига, и право је задовољство разговарати с њим. Едуард и он се разумеју без много речи, кад један започне реченицу, други би је могао завршити. Свечано наздрављају у спомен на Костенка, а у следећој тури Дугин предлаже да наздраве барону Унгерну фон Штернбергу. Едуард нема ништа против, али не зна ко је тај. „Не знате ко је?“ Дугин се прави зачуђен – у ствари му је драго, као што човеку буде драго кад открије да неко није прочитао Рат и мир. Драго му је такође што је на њега ред да прича, добар је тај Костенко, али има он у рукаву једног супер-Костенка, сјајну причу загарантованог успеха.
Година 1918, барон Унгерн фон Штернберг, летонски аристократа и заклети противник бољшевика, отишао је са својом дивизијом чак у Монголију како би се борио на страни армије Белих Руса. Тамо се истакао ауторитетом међу војницима, храброшћу и окрутношћу. Говорио је да је будиста, али његов будизам укључивао је склоност најпрефињенијим методама мучења. Имао је испијено лице, дуге танке бркове, веома бледе очи. Монголски коњаници сматрали су га натприродним бићем, а чак су и његови бели савезници почели да га се плаше. Одвојио се од њих, уронио дубоко у степу на челу свог ескадрона, који се, одсечен од свега, претворио у секту залуђеника покорних само његовом закону. Опијен моћи и насиљем, барон је напослетку пао у руке црвенима, који су га обесили. Ја скраћујем, али Дугин не скраћује. С уметничким савршенством оживљава фигуру упоредиву с Агиром Вернера Херцога, или Куртом, јунаком Срца таме Џозефа Конрада. Ту своју бравуру изводи натенане, распоређујући ефекте, издвајајући све нијансе звонког топлог гласа. Јер тај универзитетски радник, човек везан за кабинет, књиге и теорију, такође је источњачки приповедач ,кадар да опчини слушаоце, и Едуард, обично пун презира према интелектуалцима, потпуно је опчињен. Много би волео да неко, једног дана, тако препричава његов живот.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Наредних дана не раздавајају се, разговарају док не остану без даха. Дугин се без устезања изјашњава као фашиста, али таквог фашисту Едуард још није срео. Под том ознаком упознавао је или париске кицоше, који су, пошто су мало читали Дријеа Ла Рошела, сматрали да је бити фашиста шик и декадентно, или дивљаке попут домаћина на гозби, генерала Проханова, чија се прича, састављена од параноје и антисемитских вицева, могла пратити само на силу. Није знао да између малих глупих позера и великих глупих прасаца постоји треће опредељење, варијација фашиста чијих сам неколико примерака упознао у младости: интелектуални фашисти, обично грозничави, бледи, незадовољни собом, истински култивисани типови, који с великим ташнама обилазе библиотеке и развијају магловите теорије о темпларима, Евроазији или розенкројцерима. Често се на крају преобраћају у ислам. Дугин припада тој варијацији, с тим што није слабуњав момак незадовољан собом, него људождер. Висок, брадат, косат, хода лаким ситним корацима, као плесач, и има смешну навику да стоји на једној нози а другу забацује уназад. Говори петнаест језика, све је прочитао, пије као смук, искрено се смеје, прави је рудник знања и шарма. Сам бог зна да Едуарда није лако задивити, али диви се том петнаест година млађем човеку, и приступа његовој школи.
Едуардова политичка мисао била је збркана, неразрађена. Под Дугиновим утицајем постаје још збрканија, али мало мање неразрађена. Кити се наводима. Дугин нипошто не супротставља фашизам и комунизам, већ их једнако уважава. У свој пантеон прима, на гомили, Лењина, Мусолинија, Хитлера, Лени Рифенштал, Мајаковског, Јулијуса Еволу, Јунга, Мишиму, Гродека, Јингера, Мајстора Екхарта, Андреаса Бадера, Вагнера, Лао Цеа, Че Гевару, Шри Ауробинда, Розу Луксембург, Жоржа Димезила и Гија Дебора. Ако Едуард, чисто да види докле се може ићи, предложи да позову и Чарлса Менсона, нема проблема, збиће се да му направе места. Пријатељи наших пријатеља наши су пријатељи. Црвени, бели, смеђи, свеједно: једино важно, у праву је Ниче, јесте животни полет. Убрзо Едуард и Дугин једногласно закључују да њихови другови из опозиције немају баш високе циљеве. Алксинис још којекако, он им је драг, али остали. . . А поврх свега, откривају да се допуњују. Човек од мисли и човек од дела. Браман и ратник. Чаробњак Мерлин и краљ Артур. Заједно ће чинити велика дела.
Коме је од њих двојице пало напамет назив Национал-бољшевичка партија? Касније, кад се буду раздвојили, обојица ће га својатати. Још касније, кад буду покушавали да задобију уважавање, обојица ће ту замисао сваљивати на оног другог. У међувремену, очарани су њоме. Очарани су и именом које је Едуард, то нико не спори, смислио за будући лист: Лимонка, бомба. Не новинарска, него она ручна, што експлодира. Очарани су, најзад и заставом коју је за кухуњским столом нацртао један њихов пријатељ, сликар, душа од човека, специјалиста за умбријске и тосканске пејсаже. Застава има бели круг на црвеној позадини, подсећа на нацистичку, с тим што јој у белом кругу уместо црног кукастог крста стоје црни срп и чекић.
Емануел Карер, Лимонов, Чаробна књига, Београд, 2012.
Превод: Иван Ћупин/Нови Стандард
