Пише: Владика Григорије
У данима завршетка васкршњег поста Црква сваке године изнова проживљава Христово страдање кроз богослужења и молитве, али уједно и поново промишља о значењу његове добровољне жртве на крсту. Несумњиво да је за нас хришћане жртва Сина Божјег темељ на којем се заснива спасење свијета, али будући да је ријеч о догађају који се збио прије више од 2000 година, он се, чак и међу вјерујућима, неријетко поима прије свега као далек, симболичан чин, односно као само још један сегмент – додуше, веома важан – у богатом мозаику који сачињава хришћанску/православну традицију.
Другим ријечима, тумачења Христовог распећа неријетко су, ако изузмемо академски теолошки дискурс, лишена настојања да се продре у његову праву суштину и смисао, што посљедично, готово у стопу, прати и утисак да није посриједи „,жив“, стваран догађај, него дио неког удаљеног, нестварног хришћанског декора. Све ово је, усуђујем се рећи, очекивано и својствено људској природи, која се тешко поистовјећује с оним што не види сопственим очима, што нипошто не значи да се ми нужно морамо приклонити таквој перцепцији, без напора да направимо искорак у правцу дубљег разумијевања ствари.
Редови које слиједе представљају покушај да се одговори на питање значаја жртве и пожртвовања у нашем времену, а прије свега шта то данас можемо научити из Христовог жртвеног подвига.
Само распеће Исуса Христа није било само догађај неопходан за спасење свијета, као што није било ни само свирепи чин егзекуције некога ко је сматран пријетњом по тадашњу домаћу и страну власт (на чему током суђења пред Пилатом све вријеме инсистирају јудејске вође и првосвештеници). Он такође није просто невино и неправедно страдање, као ни пуки покушај да се затре једна заједница у настајању, чије се размјере и величина, у тренутку Христовог распећа, још увијек не назиру, као ни утицај који ће имати на свијет у којем данас живимо. Христово распеће је све наведено, али и много више од тога – оно је најснажнија потврда дјелатне, живе и бескомпромисне љубави до дана данашњег (ма колико оним скептичнијим међу нама та љубав дјеловала исувише утопијски и романтизовано).
Владика Григорије за ББЦ: „Студенти су огледало које све разобличава”
Свесна и добровољна жртва
На шта заправо истицањем такве Христове љубави покушавам да укажем? Христово страдање је, као предуслов спасења свијета, унапријед било одређено, али Христос ниједног тренутка није био приморан да пристане на ту жртву. Дакле, за спасење свијета Христова жртва била је неопходна, али сам Христос ничим није био присиљен да своју жртву спроведе у дјело – напротив, он њу подноси свјесно и добровољно.
Несумњиву потврду за ову тврдњу налазимо у Јовановом јеванђељу, у којем Христос, између осталог, каже: „Зато ме и љуби Отац што ја полажем душу своју да је опет узмем. Нико је не узима од мене, него ја сам од себе полажем. Власт имам положити је, и власт имам опет узети је; ову заповест примих од Оца својега“ (Јн. 10:17–18).
Исто нам потврђује и Матејево јеванђеље, у којем се на једном мјесту описује сљедећи призор: „И отишавши мало напред паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој! ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти“ (Мт. 26:39). Ова сцена у Гетсиманском врту, иако указује на унутрашњи конфликт у самом Христу, потврђује и његову потпуну спремност да добровољно прихвати вољу Божју.
Другим ријечима, Христос је у сваком часу – у томе и јесте суштина Божје слободе која је дата сваком човјеку, па самим тим и Христовој очовјеченој личности – могао одустати од своје жртве, могао је не само завапити Оцу да га заобиђе чаша која му је намијењена, него и заиста учинити да га она заобиђе. Али он је – и у томе је, чини ми се, поред спасења свијета, најважнија „посљедица“ Христове жртве – показао да љубав као таква, у његовом случају према Оцу небеском и цјелокупној творевини, подразумијева у првом реду одговорност, а одговорност неријетко са собом носи и неопходност жртвовања.
Кад је добробит других важнија од властите
Волим – дакле одговоран сам, између осталог, за вољена бића, што значи да ми је њихова добробит важна, важнија и од властите добробити. То уједно значи и да повремено морам да истрпим муку и страдање (наравно да је Христово страдање далеко од обичне муке, али је, усуђујем се рећи, суштина жртве готово увијек иста: жртвујем се значи чиним оно што, вјероватно, не бих био у стању да учиним својевољно да не волим ближњег свог).
Из овога недвосмислено произлази да љубави (а самим тим ни жртве) без одговорности заправо и нема, јер ако љубав не прати осјећај одговорности, онда она ризикује да постане пуко задовољење сопствених потреба и храњење ега, биле те потребе духовне или физичке природе, или пак и једне и друге.
Љубав, дакле, никада није статична, непокретна, она би требало увијек да подразумијева искорак из себе у правцу оних које волимо, у правцу дјелања за њихову добробит. У својој суштини она није само излажење из себе, већ и претпостављање сопственом постојању нечег већег и значајнијег од себе – бићâ које волимо. Љубав није могућа, чврсто у то вјерујем, ако дубоко у нама не дође до потирања себичности, јер истинска љубав би требало да буде изнад сваке себичности.
Управо таква несебична љубав, између осталог, чини да без присиле пристајемо на жртву или пожртвованост. А величина и изнимност Христове жртве јесте, да се вратимо на то, управо у поменутој добровољности. Христос и прије него што ће бити разапет зна страхоту свога пута, дакле зна да је то пут који води у смрт. Он добровољно пролази кроз смрт да би је побиједио васкрсењем, а све то чини ради љубави и спасења других.
Али, да би се тај пут спасења догодио било је потребно проћи кроз патњу и страдање, а несумњиво и кроз страх, којег ни Син Божји – упркос снажној вјери у мисију која му је повјерена и у њен исход – није био поштеђен, чему свједочи поменути вапај у Гетсиманском врту. Упркос томе што га на моменте запљускује осјећај напуштености и страха, он ипак од свог пута не одустаје. То његово неодустајање без обзира на тежину страдања које мора да поднесе чини његову жртву још узвишенијом. Касније ће тим истим жртвеним путем корачати и многи хришћански мученици.
Наше и Христово време не подразумева исте видове жртвовања
Тако је било кроз историју хришћанства, али шта је са савременим тренутком? Да ли је свијет у којем живимо, с појединцима врло јасно оријентисаним ка стављању себе и својих потреба на прво мјесто, спреман на добровољну жртву, на жртву уопште, чак и у границама најуже породице?
Прије него што покушам одговорити на ово питање нагласио бих да љубав према себи несумњиво јесте важна и да је треба, у здравим оквирима, његовати јер њена атрофија је једнако погубна као и хипертрофија. Ипак, упркос томе што посвемашње инсистирање на важности стављања себе и сопствених потреба на прво мјесто данас често одводи у крајности и извитоперења разних врста, не чини ми се да су људи битно другачији (себичнији) у односу на Христово вријеме, којем су, баш као и нашем вијеку, једнако били својствени и људски себичлук, глупост, конформизам, страх, потреба за моћи…
Само је можда историјски контекст унеколико другачији (мада, ако пажљивије размислимо, ни ту нећемо уочити велике разлике). Али оно што је још важније нагласити, нарочито у свјетлу теме о којој је ријеч, јесте то да егоцентрични однос према себи и тада, а и данас нужно води до удаљавања од ближњег и на својеврстан начин умртвљује нашу потребу да се за било кога другог жртвујемо осим за себе. С таквим контрастом у позадини, Христова жртва, ако је то уопште могуће, дјелује још узвишеније.
Међутим, једна разлика се ипак сама по себи намеће у поменутом поређењу, а то је да жртвовати се у наше и у Христово вријеме не подразумијева исте видове жртвовања. И наша стварност захтијева велике жртве, али жртвовати се у нашем случају само је наизглед једноставније, а опет се, парадоксално, ради о једној те истој угрожености људске егзистенције.
Жртвовати се у овом тренутку значило би, између осталог, стати уз оне који се боре за опште добро и правду, а не искључиво за себе и своје интересе. Или пак рећи гласно и јасно оно што мислимо, упркос репресији и страху. Због гласно артикулисаног мишљења сигурно вас данас неће разапети на крсту – јер су методе одмазде ипак далеко софистицираније, што свакако не значи да су мање подмукле – али ће вас без сумње распињати у медијима, уцјењивати губитком посла или ускраћивањем плата.
Чинећи добро другима, ми га заправо чинимо и сами себи
Оно што је ипак неоспорно јесте чињеница да и у Христово и у наше вријеме жртва – поред љубави према ближњем, свом народу, професији, истини – подразумијева изнад свега високе етичке принципе и лични интегритет. Другим ријечима, најтеже је бити аутентичан и не пристати на компромисе који укључују поигравање са сопственом чашћу, савјешћу и, на концу, и самом љубављу према ближњем.
Управо се због тога чини да би данас највећи чин пожртвовања било, рецимо, прихватање одговорности за сопствене поступке и дјела – упркос потреби за очувањем позиција моћи – и то прије свега од стране оних који се налазе на одговорним положајима у друштву. Тежња ка простом очувању моћи несумњиво није ексклузивитет само нашег доба (присјетимо се на тренутак поново Пилата и јудејских моћника), али ту бесрамну појаву у контексту вјечности заувијек је надгласала и побиједила Христова жртва и васкрсење. Надахнути том побједом ни ми не бисмо смјели пристајати на пилатовске компромисе, прања руку и одрицања од одговорности.
За оне још увијек храбре, честите и спремне да се жртвују не само за себе него и за друге, ваља нагласити да се значај жртве није промијенио од Христовог времена до данас. Зато Христово страдање није неки далеки догађај с којим се не можемо поистовјетити или га оживјети пред нашим очима. Он је и наша реалност, догађај који нас сваке године изнова подсјећа на стварност коју живимо, као и на неопходност жртве и пожртвовања. А љубав и пожртвовање за ближњег јесу оно што нас у овом хаотичном свијету смирује, уравнотежује, што нам помаже да очувамо ту божански нит у себи (јер подсјећања ради, сви смо створени по обличју Божјем, али то божанско у нама с временом може да се замагли и изгуби). Љубав и пожртвовање су мјерило наше људскости, они нам помажу да побиједимо зло у овом свијету.
На крају, не смијемо изгубити из вида да је пожртвованост прије свега оно добро које учинимо других ради, а не само себе ради. Али како је све у животу међусобно повезано и условљено, чинећи добро другима, ми га заправо чинимо и сами себи. Оног тренутка када изгубимо у потпуности способност да чинимо добро за друге, да се жртвујемо за ближње, биће то сигуран знак да су љубав и емпатија нестале из овог свијета, а да се сам тај свијет претворио у пакао на земљи. Ето једног од најважнијих разлога зашто се сваке године изнова присјећамо Христове жртве и васкрсења као наше вјечне наде и потребе…
Извор: Радар
