Пише: Симон Веил
Прави јунак, права тема, право средиште Илијаде је сила. Сила којом управљају људи, сила која потчињава људе, сила пред којом живо људско месо узмиче. Илијада нам увек показује како се људска душа мења кад је у додиру са силом: заслепљена силом којом уображава да располаже, изобличена од притиска силе којој се покорава. Они који су сањали о томе да ће напредак заувек прогнати силу у прошлост могли су у Илијади видети документ о једном давном времену; онима пак који умеју да препознају силу у средишту целе људске историје, данас као и некад, тај спев изгледа као најлепше, најчистије огледало.
Сила је оно што сваког ко јој је потчињен претвара у ствар. Кад се користи до крајњих граница, она најдословније претвара човека у ствар, то јест у леш. Неко је био овде, а часак касније више нема никог. Ту слику нам Илијада непрестано предочава:
… коњи тропоташе с колима празним,
сами без својих возара незазорних, који по земљи
лежаху јастребу много пријатнији него ли жени.1
Јунак је ствар коју двоколице вуку за собом по прашини:
… а мрка се коса
развеже њему, а глава праховита цела му беше
прелепа некад, а тада Див је душманима даде
нек је у његовој драгој у очинској нагрде земљи.
Горчину те слике гутамо чисту, неразблажену утешном фикцијом, без икакве наде у бесмртност, без икаквог изанђалог ореола славе или отаџбине.
… душа му остави уде и брзо одлете Аиду
своју оплакујућʼ судбу и оставивʼ снагу и младост.
Због болног контраста, још потресније је изненадно, тренутно оживљавање – наредног трена избрисано – једног другог света, далеког, крхког и дирљивог света мира и породице, света у ком је сваки човек оно најважније људима с којима живи.
У кући она своје лепокосе дворкиње зовне
нека троножац вељи ставе крај огња да Хектора чека
топла за купање вода са бојишта када се врати.
Луда, не знаде да га, од купала врло далеко,
Ахилејевом руком совоока свлада Атена.
Заиста је био далеко од топле купке, јадни човек. И не само он. Безмало цела Илијада се догађа далеко од топле купке. Безмало цео људски живот увек пролази далеко од топле купке.
Овде видимо силу у њеном најелементарнијем, најсировијем облику. Колико је сложенија у својим поступцима, колико необичнија по својим последицама она друга сила, сила која не убија – то јест, још не убија. Извесно ће убити, или ће можда убити, или ће се само надносити над бићем које у сваком тренутку може да убије. У сваком случају, она претвара човека у камен. Из њене моћи да људе претвори у ствари убијајући их проистиче једна друга моћ, једнако страшна али на друкчији начин, моћ да човека претвори у ствар и кад га остави у животу. Он је жив, има душу; а ипак је ствар. Ствар која има душу необично је биће; то је чудно стање за душу. Ко ће знати шта јој је све потребно да би се из часа у час прилагођавала том стању грчећи се и увијајући? Душа није створена да живи у некој ствари. А кад је на то натерана, сваки њен делић трпи насиље.
Разоружан и го човек у кога је уперено копље постаје леш пре него што га оно дотакне. Он још један трен нешто мота по глави, покушава нешто да уради, нада се:
Тако размишљаше стојећʼ, алʼ ближе приђе Ликаон
сметен и колена хте му дотаћи, јер жељаше врло
да се немилој смрти и Кери уклони црној…
А он молећʼ га једном за колена прихвати руком,
другом за оштро се маши за копље и не хте га пуститиʼ.
Ускоро схвата да се оружје неће окренути на другу страну и, још дишући, постаје обична материја која још мисли, али више не може да мисли:
Блистави Пријамов син Ахилеју збораше тако
не би лʼ му гануо срце, алʼ немили одговор чује…
Рече, а оног срце заболе и уди му клону,
Испусти копље, седне и руке рашири обе.
Потом оштри потегне мач Ахилеј и у кост
кључну удари њега при врату, те у њега цео
продре двосекли мач: Ликаон се извали на тле
ничице паднув, а крвца процури и квашаше земљу.
***
Кад изван битке слаб и ненаоружан странац преклиње ратника, он самим тим чином није осуђен на смрт; али ако ратника начас обузме нестрпљење, оде живот. То је довољно да његово тело изгуби главно својство живог меса. Живи комад меса показује да је жив пре свега трзајем; изложена електричном удару, жабља нога се трза; од блиске претње или додира с нечим ужасним или застрашујућим, сваки сплет меса, нерава и мишића ће се тргнути. Само један такав молитељ чак и не задрхти; он више на то нема право; његове усне дотаћи ће предмет који га испуњава највећим ужасом:
Уђе велики Пријам и приђе непримећен ближе,
колена загрли он Ахилеју, пољуби руке
страшне, војскоморне, оне синова му смакоше много.
Призор таквог човека опхрваног таквом несрећом залеђује безмало као ледени призор леша:
Као кад човек, у бесној слепоћи убив земљака,
остави своју домају и у други побегне народ,
имућном човеку дође, и чуде се који га смотре,
тако се зачуди јунак боголиког Пријама спазив,
зачуде се и други, и један погледа другог.
Али то осећање траје само трен и ускоро је заборављено и само присуство несрећника:
Рече и подстаче жељу у њему да плаче за оцем,
узев за десницу старца, Ахилеј га отисне мало.
Оба су спомена пуни, војскомору Хектора један
Ахилеју савијен до ногу плакаше силно,
а свог час плакаше оца Ахилеј, а час Патрокла,
и плач се њихов стане по шатору целом разлегатʼ.
Није неосетљивост навела Ахилеја да у једном тренутку гурне на земљу старца који му је обгрлио колена; Пријамове речи подсетиле су га на сопственог старог оца и дирнуле до суза. Његово држање, његови покрети били су тако слободни као да је његова колена додиривао неживи предмет, а не молитељ. Присуство људских бића која нас окружују има моћ која припада само њима: да заустави, обузда, промени сваки покрет који наше тело започне; нећу заобићи неког пролазника на исти начин на који ћу узмаћи пред рекламним паноом; кад смо сами у својој соби, не устајемо, не ходамо и не седамо поново на исти начин као кад је у њој неки посетилац. Али тај неизрециви утицај људског присуства немају они људи које један нестрпљив покрет може лишити живота пре него што мисао стигне да их осуди на смрт.
Сага о Вешцу Анджеја Сапковског: Улога технологије у рађању нових митологија
Пред њима се други крећу као да они нису ту; а они, са своје стране, у опасности да буду сведени на ништа, труде се да личе на ништа. Кад их гурну, падну; кад падну, остану на тлу све док се у нечијем духу случајно не појави замисао да их подигне. А кад најзад устану и буду срдачно поздрављени, још се не усуђују да своје ускрснуће схвате озбиљно, да искажу неку жељу јер би их раздражљиви глас истог трена могао заувек ућуткати:
Рече, и задршће старац пред њиме и послуша речи.
***
Али кад се молитељима услише молбе, они поново постану људска бића налик другима. Има несрећнијих бића која су, мада нису умрла, постала ствари и то ће остати до краја живота. У њиховим данима нема никакве разбибриге, никаквог празног места, никаквог слободног простора за ишта што долази од њих. Ти људи не живе теже него други, не налазе се ниже на друштвеној лествици; то је друга људска врста, некакав компромис између човека и леша. Са становишта логике, идеја да је људско биће ствар сасвим је противречна; али кад немогуће постане стварност, та противречност раздире душу. Та ствар у сваком тренутку тежи да буде човек, мушкарац или жена, и ни у једном тренутку то не успева. Само се смрт протеже на цео њен живот; на живот који је смрт заледила пре него што га је покосила.
Ту судбину доживеће једна девица, свештеникова кћи:
Не дам ти ове на откуп; и пре ће дочекатʼ старост
у кући нашој у Аргу, од завичаја далеко
служећи као ткаља и на мој лежући одар.
Доживеће је и млада жена и мајка, принчева супруга:
Па кад мораднеш живећʼ у Аргу туђинци ткати,
илʼ воду носитʼ из Хиперије илʼ Месеиде
у муци вељој и љутој, алʼ нужда те приморава силна.
Доживеће је и дете, наследник краљевског жезла:
Оне ће брзо одавде у пространим лађама отићʼ
и ја с њима, а ти ћеш, о драго ми дете, мене
пратити, онде да радиш недостојне послове неком
свирепом господару…
У мајчиним очима, таква судбина њеног детета једнако је погубна као и смрт; супруг би радије умро него видео своју супругу у том положају; отац призива све пошасти неба против војске која је тој судбини изложила његову кћи. Али код оних на које се сручи, окрутна судбина брише из свести клетве, побуне, поређења, размишљања о будућности и прошлости, безмало и сећања. За роба не постоји могућност да буде веран свом граду и својим покојницима.
Тек кад пати или умре један од оних због којих је роб све изгубио, који су разорили његов град, на његове очи му убили најближе, тек онда роб заплаче. Зашто не би? Само тад му је допуштено да плаче. Штавише, тад се од њега тражи да плаче. Зар у ропству сузе нису спремне да потеку чим то може да прође без казне?
Тако плачући рече, а жене ридаху за њом,
као да плачу Патрокла, а свака несрећу своју.
Робиња никад не сме да изрази ништа осим оног што прија њеном господару. Зато је у њеном суморном животу љубав према господару једино осећање које је може дирнути и помало оживети; сваки други пут љубави је препречен, као што упрегнутом коњу стезаљке, узде и оглав онемогућују све путеве осим једног. А ако се неким чудом у њој једног дана појави нада да би опет могла постати неко захваљујући нечијем утицају, колику ће љубав и захвалност показати та робиња према човеку који је у недавној прошлости у њој могао изазвати само ужас:
„Војна којему отац ме даде и госпођа мајка,
пред градом угледах где је оштрицом копља прободен,
а три брата ми драга, што једна их роди ми мајка,
они дочекаше сва тројица пропасти данак.
Кад ми је смакао војна брзоноги борац Ахилеј,
и град божанског Минета разорио, ни да ја плачем
ниси ми дао, већ си обрицʼо вереницом љубом
да ћеш Ахилеју дивном учинити мене и са мном
поћи у Фтију и с Мирмидонцима прославитʼ свадбу.
Безмерно мртва те плачем, јер увек си љубазан био!“
Не може се изгубити више од оног што губи роб; он губи сав унутрашњи живот, а његов делић налази тек кад се појави могућност промене његове судбине. Такво је царство силе, које се протеже једнако далеко као и царство природе. Кад су угрожене животне потребе, и природа брише сав унутрашњи живот, па и мајчин бол:
Та и лепокоса некад Ниоба сети се хране,
њојзи је дванаесторо у кући писнуло деце,
шесторо писну јој ћерки и шесторо младих синова.
Стрелом сребрном Аполон погуби синове њене,
ћерке Артемида поби стрељачица, љутита на њу,
јер се с леполиком Летом једначила Ниоба велећʼ:
Лета двоје тек деце, а она да изроди народ;
зато јој оно двоје погубише подмладак цео.
Девет су лежали дана у крви и никог не беше
да их покопа, кад ли Кронион претвори народ
у камен; десети дан их погребоше небески бози.
Пошто се насузи суза, и Ниоба сети се јела.
Никад с толико горчине није исказана беда која човеку онемогућује да осети сопствену беду.
Eлис Бекташ: Необјављени прилози за повијест Тројанског рата
Кад постане стална моћ над животом и смрћу, сила којом рукује други заповеда души као екстремна глад. То царство је тако хладно, тако немилосрдно као да је сачињено од мртве материје. Човек који осећа да је увек слабији од других једнако је сам, још више сам него што је то човек изгубљен усред пустиње.
Леже два бурета у Дивову двору, из једног
даје дарове зле, а из другог дарове добре
Коме из бурета оба громовити помеша Диве,
тај ће овде наићи на зло, а онде на добро.
Кога обдари бедом, у ругло ували тога,
те га чемерна глад по убавој прогони земљи.
Лута, ни смртни људи ни бози не поштују њега.
***
Сила немилосрдно гази жртву, али једнако немилосрдно опија оног који је поседује или верује да је поседује. Нико је заиста не поседује. У Илијади се људи не деле на поражене, робове и молитеље с једне стране, и на победнике и господаре с друге; нема ни једног јединог човека који у неком тренутку не мора да се погне пред силом. И војници, мада су слободни и наоружани, трпе њене заповести и увреде:
А кад би видео кога из пука и нашʼо где виче,
њега би млатнуо жезлом и ове би викнуо речи:
„Лудаче, мирно ту седи те слушај други што зборе,
који су бољи од тебе, а ти си нејунак и плашљив,
ни у рату тебе не броје, а ни у већу.“
Терсит скупо плаћа своје речи, иначе разумне, и врло сличне Ахилејевим.
… па га жезлом по леђма и плећима млатне
па се савије сав, и грозна му суза потече.
а на леђима њему од златнога жезла се дигне
крвав ожиљак и он веома уплашен седне;
бол га освоји, смете се сав и обрише сузу,
а други, ако и сетни, сви слатко се њему насмеју.
Али чак и Ахилеј, горди, непобеђени јунак, приказан нам је на почетку песме како плаче од понижења и беспомоћног јада пошто су му на његове очи одвели жену којом је желео да се ожени, а он није смео да се супротстави.
… Тада Ахилеј
пролије сузу, седне на страни од своје дружине,
пенастој пучини уз брег, на бескрајно гледајућʼ море.
Агамемнон је намерно понизио Ахилеја да би му показао ко заповеда:
„… да знаш колико сам силнијʼ од тебе, да не мари други
са мном се градити једнак и са мном поредити себе.“
Али неколико дана после тога плаче војсковођа: принуђен је да се понизи, да преклиње и, штавише, није поштеђен ни срамоте да му молба буде одбијена.
Стид од страха не мимоилази ниједног борца. Јунаци дрхте као и сви други. Довољан је један Хекторов изазов да престрави све Грке осим Ахилеја и његових војника – који нису присутни:
Тако им рече, а они заћуте и сви умуче,
Одбити беше их стид, а примити свако се бојʼо.
Али кад се јави Ајант, страх прелази на другу страну:
А страшно колена свима Тројанцима дрхтати стану.
Хектору самом почне у грудима ударатʼ срце,
али се није већ могʼо повући нити се склонитʼ…
Два дана касније, дрхти Ајант:
Ајанту срце Див високотрони испуни страхом;
он се препадне, и штит седмокожни хитивши за се
бежати нагне и све се окретао, подобан звери…
Чак и Ахилеј једном дрхти и цвили од страха, додуше пред реком, а не пред човеком. Осим њега, сви су нам у неком тренутку приказани као поражени. Победи мање доприноси храброст, а више слепа судбина, представљена Зевсовим златним теразијама:
… тад златна
рашити мерила Диве и до две постави Кере
прељуте смрти у њих и једну намени Керу
Тројцима коње што кроте; Ахејцем медорухим другу,
узев средину повуче, Ахејцима судба се нагне.
Управо својим слепилом судбина успоставља неку врсту правде, која је и сама слепа, и кажњава наоружане људе по закону „око за око“; у Илијади је то речено, безмало истим речима, много пре него у Јеванђељима:
Општи је Енијалеј; он уме да смакне убицу.2
***
Иако су сви од рођења предодређени да трпе насиље, царство околности затвара људски дух за ту истину. Снажан није апсолутно снажан ни слаб није апсолутно слаб, али ни један ни други то не знају. Они верују да не припадају истој врсти; слаб не сматра да је сличан снажном, нити га овај види као себи сличног.
Тројански ратници, римски богови, Херкул у мозаику старом 1.600 година откривеном у Сирији
Онај који располаже силом креће се у средини која не пружа отпор и ништа у људској супстанци око њега нема моћ да уметне онај кратак интервал између порива и чина, у ком станује мисао. А где нема места за мисао, нема га ни за правду ни за опрез. Зато наоружани људи поступају насилно и махнито. Њихово оружје се забада у обезоружаног непријатеља који преклиње крај њихових колена; они тријумфују над умирућим описујући му ужасе који ће задесити његово тело; Ахилеј пререже грло дванаесторици голобрадих тројанских младића на Патрокловој ломачи; он то чини једнако природно као што ми беремо цвеће које ћемо однети на нечији гроб. Док користе своју моћ, они никад не помишљају на последице својих поступака – на то да ће и на њих доћи ред да погну главу. Ако једном једином речју можеш да ућуткаш старца и наведеш га да дрхти и да ти се покорава, зашто би помислио да ће боговима ишта значити његове клетве, макар он био и свештеник? Зашто не би одвео Ахилејеву жену, ако знаш да и она и он морају да ти се повинују? Док се Ахилеј радовао призору Грка који беже ојађени и у расулу, да ли је помишљао на то да ће њихово бежање, које ће трајати колико он буде хтео, коштати живота њега и његовог пријатеља? Тако они којима је судбина позајмила силу бивају уништени зато што се у њу сувише уздају.
Није могуће да не буду уништени. Јер они сопствену силу не схватају као ограничену, као што ни односе с другима не схватају као некакву равнотежу између неједнаких сила. Други људи не могу их навести да се зауставе, а једино из заустављања могу произаћи наши обзири према ближњима; силници закључују да је судбина њима дала потпуну слободу, а да онима који су мање вредни од њих није дала никакву. Због тога они прелазе границе силе којом располажу. Нужно их прелазе јер не знају да је сила ограничена. Тада су неповратно изручени хаосу и ствари их више не слушају. Понекад им случај иде наруку, понекад се окреће против њих; у сваком случају, несрећи су изложени голи, без оклопа моћи који им је раније штитио душу, без ичег између себе и суза.
Наступање последица с геометријском строгошћу, аутоматско кажњавање злоупотребе силе, било је за Грке прворазредна тема. Та тема је срце епа; под именом Немесис, она покреће Есхилове трагедије; питагорејци, Сократ, Платон полазе од ње у својим размишљањима о човеку и свету. Идеја о њој је била блиска свугде где је продро хеленизам. У источним земљама, уроњеним у будизам, та грчка идеја је вероватно наставила да живи под именом карма. Али Запад ју је изгубио и више ни у једном од својих језика нема реч за њу; идеје границе, мере, равнотеже, које би морале да управљају понашањем људи, на Западу су сведене на сервилно служење технологији. Ми смо геометричари само пред материјом; Грци су били геометричари пре свега у обучавању за врлину.
***
Ток рата у Илијади је само та игра клацкалице. Тренутни победник осећа да је непобедив иако је пре можда само неколико сати доживео пораз; он заборавља да гледа на победу као на нешто што ће проћи. На крају првог дана борбе о којој приповеда Илијада, Грци су однели победу и несумњиво су могли остварити циљ својих напора, то јест добити Хелену и њено богатство; барем ако претпостављамо, као што је претпостављао Хомер, да је грчка војска била у праву кад је мислила да је Хелена у Троји. Египатски свештеници, који би то морали знати, касније су Херодоту потврдили да је она била у Египту. Како год било, те вечери Грци је више не желе:
„Нико сад никакво благо нек не прима од Александра,
а ни Хелену с њим; та знају то и будале
да су Тројанцима већ на пропаст метнуте замке!“
Тако им рече, и сви узвикаше ахејски синци.
Они желе све, ништа мање од тога. Све благо Троје као плен; све палате, храмове и куће као пепео; све жене и сву децу као робове; све мушкарце као лешеве. Заборављају један детаљ: да све није у њиховој моћи јер нису у Троји. Можда ће тамо бити сутра, а можда неће. Истог дана Хектора обузима исти заборав:
Јер ја добро знадем у души у срцу своме:
доћи ће дан у који и свети ће пропасти Илиј,
Пријам сам и народ краља вичног копљу.
Али не жалим ја толико тројанску судбу
ни Хекабу саму ни Пријама, нашег владара,
ни браћу што их је много и сви су добри јунаци,
али ће у прах пасти од руку љутих крвника, –
колико жалим тебе, медорухи када те који
плачну одведе Ахејац, кад узме ти данак слободе…
Него волим пре да легнем под земљицу хладну
него лелек ти чујем где на силу одвлаче тебе.“
Шта он у том часу не би дао да одагна зла која му се чине неизбежна? Али све што би дао било би узалуд. Два дана касније, Грци су очајни и Агамемнон чак жели да се отисну на море и оду. Хектор који би тада лако, не одричући се готово ничег, добио одлазак непријатеља, више не жели да им дозволи да мирно оду без плена:
… па ћемо целу ноћ до зоре раносванке многе
палити ватре, нек сјај им до самих стигне небеса,
да нам како не би Ахејци дугокоси прегли
побећи све по ноћи по широким плећима морским…
него и код куће од њих нек многи исцељује рану…
… нек мине жеља и другог
рат сузоносни носитʼ Тројанцима коње што кроте.
Жеља му се остварује; Грци остају и сутрадан у подне претварају њега и његове у жалостан призор:
Једни по пољу бежаху још кʼо говеда крдо
што га цело арслан разагна у доба глухо…
Тако је Атрејев син Агамемнон гонио оне
свагда рушећи задњег, а остали бежаху даље.
У току поподнева Хектор преокреће ситуацију, затим се опет повлачи, затим натера Грке у бекство, па га одбије Патрокле с одморним војницима. Користећи своју предност изнад сопствених снага, Патрокле се изложи без оклопа и копљем га рани Хектор, који те вечери, победнички расположен, оштрим прекорима одбацује разборити Пулидамантов савет:
„Ако лʼ си заиста то у пуној озбиљности казʼо,
онда су разум теби разорили богови сами,
када ми кажеш с ума да сметнем муњобије Дива
савет…
ако ти битку оставиш сам и другога кога
одвратиш речима својим од борбе, тад моје
одмах ће тебе копље пробости, изгубићеш главу.“
Рече Хектор и борце поведе, а остали за њим
крену с великом грајом…
Сутрадан је Хектор изгубљен. Ахилеј га јури по целом пољу и ускоро ће га убити. Он је и иначе у борби увек био јачи од Хектора, а поготово сада, после више недеља одмарања, гоњен жељом за осветом и победом над исцрпљеним непријатељем! Сада Хектор сам, сасвим сам пред зидовима Троје, чека смрт и припрема своју душу да се с њом суочи.
„Авај! Ако зађем за врата и у град да се спасем.
први ће поругу одмах Пулидамант на ме натоваритʼ…
А сад кад народа много погубих дрскошћу својом,
бојим се Тројанаца и Тројанки у дугом руху
гори од мене когод да не би о мени рекʼо:
ʽХектор погуби народ у своју се уздајућʼ снагу!ʼ
… А да оставим овде штит са квргом у среди
и тешки скинем шлем и копље наслоним о зид
па да незазорном сам Ахилеју кренем у сусрет…
зашто ли драго ми срце у такве се заноси мисли?
Ја му не смем близу приступитʼ, неће ме жалитʼ
нит се од мене устезатʼ, но он ће голорука мене
као жену погубитʼ…“
Хектор није поштеђен ниједног бола и ниједне срамоте који погађају несрећнике. Сам, лишен преимућства које даје сила, увиђа да га храброст, која му није допустила да се склони у град, сад неће заштити од бекства:
Видев га задршће Хектор и не смеде остати онде
… за жртву, а ни за кожу,
нису се трудили они, рад чега се надмећу људи,
него се ради живота коњоморе Хектора гнаху.
Смртно рањен, он увећава победников тријумф узалудним преклињањем:
„Молим те, живота ти твог и колена, оца и мајке…“
Али слушаоци Илијаде су знали да ће Хекторова смрт донети Ахилеју краткотрајну радост, а Ахилејева смрт краткотрајну радост Тројанцима, а уништење Троје краткотрајну радост Ахејцима.
***
Тако насиље уништава сваког кога додирне. На крају се чини да је насиље једнако изван онога који га користи као што је изван онога који га трпи; из тога се рађа идеја о судбини пред којом су крвници и жртве једнако недужни, победници и поражени браћа у истом јаду. Поражени је узрок победникове несреће исто онолико колико је победник узрок његове.
„Него изроди једног маловечног сина; ја њега
стара не дворим, јер од домаје врло далеко
седим под Тројом, жалостећи тебе и твоју децу.3
Само умерено коришћење силе омогућило би људима да умакну њеном жрвњу, али оно би захтевало надљудску врлину, једнако ретку као што је ретко постојано достојанство у слабости. С друге стране, ни умереност није увек безопасна јер углед, који чини више од три четвртине силе, подразумева пре свега ону чудесну безобзирност снажних према слабима, тако заразну да прелази и на оне који су њени објекти. Опрез и политичко мишљење обично не препоручују претеривање, али је сâмо искушење да се претера безмало неодољиво. У Илијади се понекад изговарају разумне речи; Терситове су такве у највећој мери, баш као и речи гневног Ахилеја:
Гдје се налазила Троја?
„Није накнада мени за живот ни богатство оно
што га је насељено у себи скривʼо Илиј…
Јер се опљачкати могу и говеда и товне овце,
могу се троношци стећи и јоште плавогриви коњи,
али се никада душа човечја не враћа нит се
може уловитʼ кад једном из ограде зубне излети.“
Али разумне речи падају у празнину. Ако их изговори подређени, он бива кажњен и мора да ућути; а ако их изговори надређени, он их убрзо порекне својим делима. Уз то, кад год затреба, неки бог се нађе силнику при руци да подржи његове неразумне одлуке. На крају из његове свести ишчили сама идеја да би могао избећи додељену судбину да убија и буде убијен:
„… нама… којима Диве
од ране младости даде да љуте трпимо муке
све до старости позне док у њима не падне сваки!“
Ти борци, као и много касније борци села Краон,4 већ осећају да су „сви осуђени на пропаст“.
***
У ту ситуацију их је довела најпростија замка. У почетку су били безбрижни као што је увек онај који на својој страни има силу, а наспрам себе само празан простор. Оружје им је у рукама; непријатељ је одсутан. Осим кад му дух унапред клоне због угледа који ужива непријатељ, човек је увек јачи од оног који је одсутан. Одсутан нам не намеће јарам нужности. У духу оних који крећу у ратни поход још се не појављује никаква нужност и зато они полазе у рат као у игру, као у одмор од свакодневних ограничења.
Куд одоше хвале кад зборасмо најбољи да смо
онда кад сте на Лемну говорили хвалџије празне
једући силно месо равногорих говеда онде
и испијајућʼ купе до врха налите вином,
да ћете сваких сто илʼ двеста тројских јунака
шчекатʼ у борби, а сада ни с једним једнаки нисмо.
У почетку рат и даље личи на игру. Нужност рата је ужасна, сасвим различита од нужности мира. Душа јој се не приклања све док од ње може да побегне; кад год успе да побегне, проводи доконе дане, лишене нужности, дане игре, сањарења и самовоље, нестварне дане. Опасност је тада пука апстракција, а животи које уништавају војницима личе на играчке које је поломило дете, једнако су неважни; јунаштво је театрална поза, обојена хвалисавошћу. Штавише, ако у неком тренутку прилив животне енергије појача њихову моћ деловања, они верују да им нико ништа не може јер им божанска помоћ јемчи да су заштићени од пораза и смрти. Тада је рат лак, тада је рат предмет грубе љубави.
Али код већине људи то стање не траје дуго. Долази дан кад страх, пораз, смрт драгих другова натерају душу ратника да се приклони нужности. Тада рат престаје да буде игра или сан, ратник схвата да је он стварност. Тешка је то стварност, сувише тешка да би се могла поднети јер подразумева смрт. Оног тренутка кад смрт постане нешто могућно и блиско, наша мисао о њој може бити само краткотрајан бљесак налик муњи. Истина је да сви људи морају умрети и да неки војник може остарити између битака; али за оне чија је душа упрегнута у јарам рата, однос између смрти и будућности није исти као за друге људе. За друге је смрт граница која је унапред постављена будућности, а за војнике је она сама будућност коју им је доделио њихов позив. Противно је природи да човеку смрт буде будућност. Кад учествовање у рату покаже да сваки тренутак у себи носи могућност умирања, мисао више не може да повеже садашњи дан са сутрашњим а да не прође кроз слику смрти. У души се онда рађа напетост која се не може дуго издржати; али свака нова зора доноси исту нужност; дани додати на дане чине године. Душа сваког дана трпи насиље. Сваког јутра душа одсеца све тежње јер мисао не може путовати кроз време а да се не сретне са смрћу. Зато рат брише сваку идеју циља, чак и ратног циља. Брише и саму мисао о окончању рата. Могућност таквог насиља је незамислива човеку који није у њему; оном који је у њему, незамислив је његов крај. Због тога ратник не ради ништа што би допринело окончању рата. Руке не могу престати да држе оружје и њим замахују у присуству наоружаног непријатеља; дух би морао да размишља да би нашао излаз, али он је изгубио способност размишљања. Сасвим је заокупљен насиљем које врши над самим собом. Неподношљиве несреће, рат или робовање, увек истрајавају у људском животу ношене самом својом тежином и зато се, споља гледано, чини да их је лако подносити; оне трају зато што су уклониле услове који су неопходни да би се из њих изашло.
Душа која је потчињена рату ипак вапи за ослобођењем, али то ослобођење јој се појављује у трагичном, екстремном облику, у облику разарања. Умерен, разуман крај, оголио би за мисао једну страшну несрећу, која се не може поднети ни као сећање. Страх, бол, исцрпљеност, покољи, изгинули другови – сви ти јади би непрестано разједали душу кад опијеност силом не би притекла у помоћ и угушила их. Мисао да би безграничан напор могао донети малу или никакву добит врло је болна:
Зар ће Пријаму они и Тројцима овде на дику
Аргејку Хелену пуститʼ, а рад ње многи Ахејци
погибоше под Тројом, од очинске земље далеко?
Зашто је Хелена важна Одисеју? Зашто му је важна Троја, пуна блага која неће надокнадити пропадање Итаке? Троја и Хелена су за Грке важни само као извори крви и суза; загосподарити њима значи постати господар страшних сећања. Душа коју је постојање непријатеља принудило да у себи уништи оно што је у њу ставила природа верује да се може излечити само уништавањем непријатеља. У исти мах, смрт вољених другова изазива туробно опонашање њихове судбине, супарништво у смрти:
Да ми је умрети одмах, кад нисам могʼо помоћи,
своме убијеном другу што паде од својег далеко
очинског дома, а ја му недостах да бранич му будем…
А сад идем да стигнем убицу миле ми главе,
Хектора: потом ће судба на мене када је хтедне
Див да изврши мени и други бесмртни бози.
Исто очајање изазива жељу за смрћу и жељу за убијањем:
„… и сам добро ти знам да овде треба да паднем
од драгог оца далеко и мајке, али ти нећу
престатʼ пре но се доста по бојишту Тројаца нагнам!“
Човек у ком постоји та двострука потреба за смрћу припада, док не постане нешто друго, једној врсти друкчијој од живих.
Какав одјек у таквим срцима може пробудити плаха жеља пораженог да живи, његово преклињање да му се допусти да још гледа светлост дана? Већ поседовање оружја на једној страни и непоседовање оружја на другој одузимају угроженом животу безмало сваки значај; како ће онај који је у себи затро мисао да је милина гледати светлост дана поштовати жељу за њом у понизној, смерној молби?
„Грлим колена твоја, Ахилеју, смилуј се на ме,
немој ме убити, часно, богородни, прибегох теби,
јер ја Деметрин хлеб код тебе окусих најпре
онога дана кад ти ме у воћњаку ухвати лепом
те ме водећʼ далеко од оца и родбине прода
на свето острво Лемно и стотину говеда доби;
трипут толико дадох за своју слободу, – ево
дванаеста ми зора у Илиј откад се вратих
многе премучив муке. А сада у твоје ме руке
зла коб поново баци; зацело замрзи на ме
Див кад врати ме теби; кратковечна некад ме роди
Лаотоја мати, старине Алтеја ћерка.“
На какав страшан одговор је наишла та слабашна нада!
Зато, мој драги, умри и ти! Шта ридаш толико?
Та и Патрокло умре, а од тебе много је бољи!
Не видиш мене колико и леп сам и велик још јунак?
Ваљан је отац мој, а богиња роди ме мати,
али и мене смрт и судба неминовна чека,
доћи ће зора илʼ вече илʼ оно подне ће доћи
те ће и мени неко у борби узети живот.
Да би човек који је у себи убио сваку жељу да живи поштовао живот неког другог, он би морао у себи пробудити великодушност која кида срце! Тешко је замислити да је иједан од Хомерових ратника способан за такав напор, осим можда Патрокла, који се, у извесном смислу, налази у средишту овог спева и који је „умео да буде љубазан према свима“ и у Илијади није урадио ништа брутално или окрутно. Али колико људи знамо, у неколико хиљада година историје, који су показали такву божанску великодушност? Није извесно да можемо набројати двојицу или тројицу. Пошто је лишен такве великодушности, војник победничке стране је као природна непогода; опседнут ратом, он постаје ствар као и роб, мада на сасвим друкчији начин, и речи на њега делују колико и на мртву материју. У додиру са силом, обојица доживљавају њено неизбежно дејство: све које дотакне сила учини или немим или глувим.
***
Таква је природа силе. Њена моћ да претвори људе у ствари је двојака и испољава се на две стране: једнако, мада на различит начин, претвара у камен душе оних који је трпе и оних који се њом служе. Та њена особина показује се у највишем степену кад се судара оружје у бици која се ближи крајњој одлуци. О исходу битке не одлучују људи који рачунају, планирају, доносе и извршавају одлуке, већ људи лишени тих особина, преображени, сведени на мртву материју, која је чиста пасивност, или слепе силе, које су механички импулс. Ту последњу тајну рата Илијада исказује поређењима у којима се ратници описују час као налик пожару, поплави, ветру, дивљим зверима, било ком слепом узроку катастрофе, час као плашљиве животиње, дрвеће, вода, песак, све оно што је покретано насиљем спољних сила. Из дана у дан, понекад и из сата у сат, Грци и Тројанци, наизменично доживљавају те преображаје:
Хектор беше кʼо лав што помаман јурне на стоку,
која безбројна пасе на ледини пространа поља…
… тако Ахејци
сви се страшно разлете од Хектора тада и Дива.
Као кад пустошник огањ заокупи мрчаву густу,
пуну дрвета, а ветар од стабла до стабла га витла,
од те огњевите силе и стабла стубоком се руше:
тако је Атрејев син Агамемнон обарао главе
када су бежали Тројанци…
Умеће ратовања није ништа друго до вештина да се изазову такви обрти; ратна опрема, поступци, чак и људске жртве нанете непријатељу само су средство, а стварни циљ је сама душа бораца. Али обрти увек представљају мистерију; они се збивају по вољи богова који потпирују људску уобразиљу. Како год било, моћ силе да двоструко окамењује њена је суштина; душа која дође у додир са силом може то избећи само чудом. А таква чуда су ретка и не трају дуго.
***
Нехај оних што без поштовања рукују људима и стварима који су у њиховој милости, или бар они тако мисле, очајање које нагони војника на разарање, уништавање робова и побеђених, покоље – све то ствара слику потпуног ужаса. Једини јунак Илијаде је сила. Била би то туробна једноличност да, ту и тамо, нема светлих тренутака, кратких и божанских, у којима људи имају душу. Душа која се тада начас буди да би се убрзо опет изгубила у царству силе чиста је и нетакнута; у њој нема ниједног двосмисленог, компликованог или непрозирног осећања, ту бораве само храброст и љубав. Понекад човек тако налази своју душу док размишља у себи, док покушава, као Хектор пред Тројом, да се са судбином суочи сам, без помоћи богова и људи. Или пак човек открива да су његова душа они које воли. У Илијади не изостаје ниједан облик чисте љубави између људи.
Традиција гостопримства успева, чак и кроз више генерација, да победи заслепљеност изазвану битком:
Тако сам ја у Аргу твој драги пријатељ главни…
Стога и сада у гужви од копаља бежимо својих.
Љубав сина према родитељима, оца и мајке према сину, непрестано се показује на сажет и истовремено дирљив начин:
На то ронећи сузе одговори Тетида њему;
„Рано, сине мој, живот изгубићеш, како и кажеш…“
Чак и братска љубав:
„А три брата ми драга, што једна их роди ми мајка.“
Брачна љубав, осуђена на несрећу, необично је чиста. Супруг помишља на понижења ропства која чекају вољену жену, али изоставља да помене оно што би упрљало њихову нежност. Нема ничег једноставнијег од речи жене упућених мужу који ће умрети:
… а мени било би боље
да под земљицу сиђем, кад нема те више, јер нећу
имати утехе друге, кад житку ти стигне свршетак.
Једнако дирљиве су и речи упућене мртвом мужу:
Сада ти под земљу идеш у мрачне дубине Аиду,
а у дворима овде удовицу остављаш мене
у страховитој тузи, а син је јоште нам луђан,
којега ти и ја породисмо…
А највећи бол ће остати мени
јер ми ниси руке са смртнога пружио одра
ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
сећала ње и обдан и обноћ ронећи сузе.
Најлепше пријатељство, оно између сабораца, тема је последњих певања:
… Али Ахилеј
ридаше сећајућʼ се другара драгог, а њега
свесилни санак није освајʼо, но амо се тамо
ваљʼо…
Али најчистији тријумф љубави, врхунска милост ратника, јесте пријатељство које расте у срцу смртних непријатеља. Оно потире жеђ за осветом убијеног вољеног сина, убијеног пријатеља; оно још већим чудом брише растојање између доброчинитеља и молиоца, између победника и побеђеног:
А кад већ за јелом и пићем подмире жудњу,
тада се Дарданић Пријам Ахилеју дивити стао,
какав ли је и колик јер бозима подобан беше;
Пријаму Дарданић Ахилеј се дивио дивни
мотрећʼ му племенит поглед и његове слушајућʼ речи.
Кад се сваки веће надовољи гледајућʼ другог…
Нема у Илијади много тих тренутака милости, али они су довољни да с великим жаљењем осетимо шта насиље чини и шта уништава.
***
Гомилање насилних чинова било би хладно кад се не би стално осећао дах неизлечиве горчине који је често приказан једном једином речи, нагласком у стиху, пребацивањем једне речи у следећи стих… По томе је Илијада јединствена, по тој горчини која произлази из нежности и која се шири на сва људска бића, правична као сунчева светлост. Тон овог спева увек прожима горчина, али се он никад не спушта у јадиковање. Правда и љубав, за које никако не може бити места у тој слици екстремног и неправедног насиља, купају Илијаду својом светлошћу, али их осећамо само по акценту. Ништа драгоцено, било да је осуђено на пропаст или не, није изложено презиру; беда свих и сваког приказана је без прикривања и омаловажавања; нико није постављен изнад или испод стања које је свим људима заједничко; за свим што је уништено се жали. Победници и побеђени су једнако блиски песнику и слушаоцу, једнако су му слични. Ако постоји нека разлика, то је да се несрећа непријатеља можда још болније осећа.
Ту он заглави тако и заспи меденим санком,
јадник, далеко од жене, од венчане, грађане штитећʼ.
С каквим нагласком се евоцира судбина младића ког је Ахилеј продао на Лемносу!
Ту се радовʼо дана једанаест драгима својим
дошавши се Лемна, али у дванаести опет га данак
некоји бог предаде опет Ахилеју, не би лʼ га тада
послао доле Аиду, и ако не шћаше да иде.
И судбина Еуфорба, који је видео само један дан рата:
Крв му покваси косу, још нежну, кʼо Харита власи…
Кад оплакују Хектора,
… брањаше честите жене, спасаваше и луду децу…
те речи су довољне да се прикаже часност упрљана силом и детињство у знаку оружја. Врела пред вратима Троје постају предмет дирљиве носталгије док Хектор трчи поред њих покушавајући да спасе свој живот:
Близу код врела тих широка перила беху
лепа, ограђена, на којима блиставо рухо
праху тројанске жене и лепе тројанске ћерке,
док још бејаше мир, док ахејска не стиже војска.
Туда потрче, један што бежи, а други што гони…
Цела Илијада је у сенци највеће несреће међу људима – уништења једног града. Опис те несреће не би више парао срце ни да је песник рођен у Троји. Али и о Ахејцима који умиру далеко од куће говори се истим тоном.
Кратке евокације мирнодопског живота врло су болне јер се тај други живот, живот живих, приказује као спокојан и испуњен:
Докле још бејаше зора, и свети се рађаше данак,
гађаху стреле са страна обеју, падаху борци.
А кад дрвосеча себи у горској ували ручак
припреми, пошто је стабла обарао дуга и своје
руке утрудио те му већ досада спопала душу,
и срце вуче му жудња за слатким, освежавним јелом, –
тада Данајци чете проломише храброшћу својом.
Све чега нема у рату, све што рат уништава или угрожава, у Илијади је обавијено поезијом, што ратна стварност није никад. Прелазак из живота у смрт није застрт веловима:
… зубе му избије све, а обе се његове очи
напуне крвце, те на нос и уста крв му потече
када зину, и мрачан заогрне смртни га облак.
Хладна окрутност ратних поступака ничим није ублажена јер нема дивљења, презира ни мржње ни према победницима ни према побеђенима. О променљивом току битака увек одлучују судбина или богови. У границама које је одредила судбина, богови суверено одлучују о победи и поразу; увек они изазивају лудости и издаје које сваки пут онемогуће мир; рат је њихов посао, а они немају других мотива осим хира и злобе. Што се тиче ратника, победника или поражених, њихова поређења са зверима или стварима нису изазвана ни дивљењем ни презиром, већ само жаљењем због тога што људи могу постати такви.
***
Можда постоје нама непознати примери изванредне праведности која надахњује Илијаду и која никад није имала подражавалаца. Безмало се не осећа да је песник Грк, а не Тројанац. Тон спева као да је прожет непосредним сведочењем о пореклу његових најстаријих делова; историја нам вероватно о томе неће рећи ништа више. Ако верујемо Тукидидовом тврђењу да су Ахејци, четрдесет осам година после разарања Троје, доживели да буду побеђени, можемо се запитати нису ли ове песме, у којима се гвожђе ретко помиње, спевали поражени који су отишли у изгнанство. Принуђени да живе и умру „далеко од домовине“ као и Грци који су изгубили живот под Тројом, након што су, као и Тројанци, изгубили своје градове, они су видели себе и као победнике, што су били њихови очеви, и као поражене, чија је патња била налик њиховој; истина тог још блиског рата могла им се појавити с годинама, кад је више нису сакривали ни опијеност поносом ни стид због понижења. Могли су да је представе себи и као победници и као поражени, и могли су да виде оно што ни победници ни поражени нису видели, јер су и једни и други били заслепљени. Наравно, то је само фантазија; о тако давном времену можемо само фантазирати.
***
Како год било, овај спев је чудесан. Његова горчина почива на једином оправданом узроку горчине, потчињавању људске душе сили или, на крају крајева, материји. Потчињавање сили је заједничка судбина свих смртника, мада ту судбину свака душа носи на свој начин, у складу са степеном своје врлине. Нико у Илијади и нико на земљи није поштеђен те судбине. Због тога се на оне које је задесила не гледа као на људе достојне презрења. Вољен је свако ко у својој души или у односима с другим људима измакне царству силе, али вољен је с болом зато што над њим стално лебди опасност да буде уништен. То је дух јединог правог спева који има Запад. Одисеја изгледа као сјајна имитација, на махове Илијаде, на махове оријенталних спевова; Енејида је имитација која је, колико год била сјајна, искварена хладноћом, декламаторством и лошим укусом. Песма о Ролану није достигла величину јер јој недостаје праведност; ни аутор ни читалац не доживљавају смрт непријатеља на исти начин као смрт главног јунака.
Џон Банвил: Како је Гете продао душу Фаусту
Прави наследник Илијаде је грчка трагедија, бар она Есхилова и Софоклова. Њу идеја правде осветљава иако се никад директно не уплиће. Сила се у њој појављује у својој леденој тврдоћи: увек је прате кобне последице од којих не могу побећи ни силници ни њихове жртве; понижење душе која трпи принуду није ни сакривено, ни ублажено јефтиним сажаљењем, нити је изложено презиру; наведени смо да се дивимо неким бићима која је судбина повредила и обезвредила. Илијада је први чудесан израз грчког генија, а Јеванђеља последњи: у њима се грчки дух открива не само у томе што изнад свих других добара тражи „краљевство и правду нашег небеског Оца“ већ и у томе што је показано да је људско страдање досуђено божанском бићу које је у исти мах и људско. Приче Страдања не само што показују огољену људску патњу већ нам кажу и то да несрећа мења божански дух сједињен с телесношћу, да га наводи да дрхти пред патњом и смрћу и да се, у свом очајању, осећа напуштен и од људи и од Бога. Осећање људске патње дало је Јеванђељима једноставност која је обележје грчког генија и која је највећа вредност грчке трагедије и Илијаде. Неке речи у њима необично подсећају на Илијаду; на тројанског младића који је послат у Хад против своје воље подсећају нас Христове речи Петру: „Други ће те опасати и одвести куда нећеш.“ Тај нагласак се не може одвојити од мисли која је надахнула Јеванђеља јер је осећање људске патње услов правде и љубави. Онај који не зна у којој мери свака људска душа зависи од променљиве судбине и нужности не може видети као своје ближње и волети их као самог себе оне људе које је случај провалијом одвојио од њега. Разноврсност принуда које притискају човека може створити илузију да су то две различите природне врсте које међу собом немају ништа заједничко. Човек може волети и бити праведан само ако познаје царство силе и ако је научио да га не поштује.
***
Однос између људске душе и судбине – степен у ком свака душа обликује своју судбину, оно што немилосрдна нужност мења у души да би је прилагодила вољи променљивог усуда, оно што захваљујући врлини и милости може остати нетакнуто – то је област у којој је лаж лака и заводљива. Гордост, понижење, мржња, презир, равнодушност, жеља да се заборави или зажмури доприносе том искушењу. Ништа није ређе од верног описа несреће; кад је сликамо, готово увек настојимо да верујемо да је пропадање последица нечег што је несрећнику урођено, или да душа може носити несрећу без икаквог приметног трага, да несрећа неће променити све мисли те особе на начин својствен њој и само њој. Грци су углавном били обдарени духовном снагом која им је омогућавала да избегну самозаваравање; награђени су тиме што су у свему успевали да достигну највиши степен луцидности, чистоте и једноставности. Али дух који је прешао из Илијаде у Јеванђеља преко мислилаца и трагичних песника није прекорачио границе грчке цивилизације; после пропасти Грчке, остали су само његови одсјаји.
И Римљани и Хебреји веровали су да су изузети из опште људске патње, први као нација која је изабрана да влада светом, а други захваљујући томе што их је њихов Бог уздизао у мери у којој су га поштовали. Римљани су презирали странце, непријатеље, поражене, своје поданике и робове; зато нису имали ни еп ни трагедију. Они су трагично заменили гладијаторским играма. Хебреји су у несрећи видели знак греха, дакле оправдан разлог за презир; веровали су да се сам Бог грози њихових поражених непријатеља и да их је он осудио да испаштају за своје злочине; зато је суровост била допуштена и чак преко потребна. Ниједан текст Старог завета, осим можда неких делова Књиге о Јову, нема тон који би се могао упоредити с тоном грчког спева. Током двадесет векова хришћанства, људи су се дивили Римљанима и Хебрејима, читали их, подражавали њихове поступке и речи, цитирали их кад год је требало оправдати неки злочин.
Поред тога, потоњим генерацијама хришћана дух Јеванђеља није пренет у чистом стању. Од самог почетка мучеништво, ведро подношење патњи и смрти, сматрало се знаком милости – као да је милост могла јаче деловати на људе него на Христа. Они који су пак мислили да се ни сам Бог који је постао човек није могао суочити с окрутношћу судбине не дрхтећи од страха, очигледно су схватили да се изнад људске патње могу привидно уздићи само они који, потпомогнути илузијом, пијанством или фанатизмом, затварају очи пред немилосрдношћу судбине. Човек који није заштићен оклопом лажи не може доживети силу а да му душа не буде погођена. Милост може спречити да га сусрет са силом поквари, али не може спречити рану. Пошто је то заборавила, хришћанска традиција тек је ретко успевала да пронађе једноставност која чини потресном сваку реченицу приче о Страдању. С друге стране, присилно превођење у веру сакрило је дејства силе на душе оних који су је користили.
Упркос краткотрајном пијанству које је изазвало откриће грчке књижевности у време ренесансе, грчки дух није поново оживео током двадесет векова. Нешто од тог духа појављује се код Вијона, Шекспира, Сервантеса, Молијера и једном код Расина. Људска патња је огољена у Школи за жене и Федри, а оба пута повод је љубав – заиста чудан век у ком је, за разлику од епског доба, било допуштено приметити људску патњу само у вези с љубављу, док су дејства силе у рату и политици увек морала бити овенчана славом. Можда бисмо могли навести још имена. Али ништа од свега што су произвели европски народи није равно првом познатом спеву који се међу њима појавио. Можда ће они поново пронаћи епски дух тек кад схвате да нико није заштићен од судбине, да се никад не треба дивити сили, да не треба мрзети непријатеље и презирати несрећне. Али тешко је поверовати да ће се то ускоро догодити.
Извор: Пешчаник
