Пише: Елис Бекташ
Питање тероризма у дејтонској Босни и Херцеговини веома је ријетко изложено рационалном, аналитичком и професионалном приступу који уважава интерес и потребу заједнице за прихватљивим нивоом безбједности. Умјесто тога, његове се интерпретације протежу у распону од опортуног и аутодеструктивног ублажавања али и игнорисања тог проблема у бошњачком политичком естаблишменту па до драматичног претјеривања и пренаглашавања у српском и хрватском.
Онај сегмент политичке сцене који себе из неког разлога означава грађанским и анационалним не даје биљежења вриједан допринос освјетљавању тог проблема јер га посматра кроз стерилну призму политичке коректности и кроз стално поређење са неким прошлим временима, показујући тако да не разумијева стварност у којој живи.
Један од разлога за одсуство консензуса по питању терористичке пријетње јесте и одсуство консензусно прихваћене дефиниције тероризма, али то је проблем који није спецификум само за Босну и Херцеговину, већ се може назвати глобалним. Правосудна дефиниција оставља сувише пространу маргину за накнадне интерпретације и за контекстуализацију сваког појединачног случаја. Примјер за то је атентат на Јозу Леутара, замјеника министра унутрашњих послова ФБиХ 1997. године има одлике терористичког акта и по modusu operandi подсјећа на сличне акције у режији талијанске Црвене армије, али пошто тај случај никад није добио судски епилог нити су резултати истраге јавности понудили барем индиције о мотивацији за Леутарово убиство, то је оставило довољан простор бошњачком политичком естаблишменту у Сарајеву да одбацује квалификацију тог дјела као терористичког чина.
Но чак и без случаја Леутар, листа терористичких аката у дејтонској Босни и Херцеговини неугодно је дугачка. Камион-бомба у Мостару 1997. године, убиство породице Анђелић у Костајници код Коњица 2002. године, напад на бугојанску полицијску станицу 2010. године, напад на полицијску станицу у Зворнику 2015. године те убиство двојице припадника Оружаних снага БиХ у Рајловцу исте године претходници су најновијег терористичког чина у полицијској станици у Босанској Крупи. Тој листи треба придодати и бурлескни случај Мевлида Јашаревића и његов напад на америчку амбасаду у Сарајеву који је, за разлику од претходно побројаних, прошао без људских жртава.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Таква учесталост терористичких напада, премда остаје на једноцифреном броју случајева, сувише је забрињавајућа да би се пред њом смјеле радити двије ствари: затварати очи пред тероризмом или га користити у сврху политичке и пропагандне манипулације. Тероризам је сам по себи политички феномен par excellence и управо стога не смије бити гуран у простор политикантства. Нажалост, у запуштеним и недозрелим политичким и друштвеним оквирима политикантство је доминантан, а често и једини начин на који се приступа неуралгичним питањима међу којима је и питање тероризма.
Као и након сваког претходног терористичког напада, и након овог посљедњег у Босанској Крупи јавни простор у Босни и Херцеговини испуњен је неинтелигентним и шићарџијски кратковидим изјава политичких актера који очито нису способни разумјети властиту одговорност према питању стабилности и безбједности друштва, већ умјесто тога вјерују да ће подизањем температуре с једне или релативизацијом и ублажавањем проблема с друге стране ојачати своје политичке позиције. Вјероватно и хоће, али то јачање ће бити само још један у низу доказа о већ споменутој запуштености и недозрелости њихових друштвених и политичких оквира.
Можда и најнакараднију изјаву дао је предсједник Српске Милорад Додик, казавши да су „све терористичке активности у БиХ предузете до сад од стране бошњачког народа и биле су политички мотивисане.“ Да се Додик мало више слуша полицијске, безбједносне и обавјештајне професионалце а мало мање ноторног Џевада Галијашевића, схватио би да је његова изјава материјално нетачна, јер је међу извршиоцима терористичких напада у Босни и Херцеговини било и странаца, попут Ахмеда Зухаира званог Абу Хандала, али и неких конвертита који су примили ислам али због тога нису постали Бошњаци.
А да је Додик одвојио мало времена да се упозна са основама формалне логике схватио би да не постоји супстанцијална разлика између његове изјаве и скаредне тезе о Србима као геноцидном народу. Милорад Додик, који несумњиво има своје моменте политичке па и државничке луцидности, овај пут је, нажалост, доживио један од својих умних али и етичких колапса а да тиме нимало није допринио повећању нивоа безбједности и стабилности у друштву.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Министар спољних послова Босне и Херцеговине Елмедин Конаковић дао је наизглед нешто коректнију изјаву, али та њена епидермална коректност свједочи скоро панично забијање главе у пијесак и одбацивање одговорности за учешће у политичким процесима. Његов театрални врисак да „Босна и Херцеговина није нити ће икада бити легло тероризма“ такође је чињенично нетачан. Босна и Херцеговина постала је то легло још крајем прошлог вијека, када је перфидни исламиста Алија Изетбеговић под егидом борбе за суверену државу територију под својом контролом претворио у меку за бројне терористичке организације, често међусобно супротстављене.
У довлачењу терористичких група и ћелија у Босну и Херцеговину асистирале су, вођене својим опскурним интересима, и различите западне обавјештајне структуре а ратна разарања и осјећање очаја и изневјерености поспјешили су привлачност радикалних и милитантних идеологија једном дијелу бошњачког становништва, но нипошто толико бројном колико би то да представе идеолошки острашћени серванти радикалних српских и хрватских политика.
Министар Конаковић очито не схвата да проглашавање терористичког напада на полицијску станицу изолованим ексцесом није понашање одговорног политичара на високој државној функцији, превасходно стога што се на тај начин отупљује друштвена свијест и будност, које су пријеко потребне када се једна заједница нађе изложена терористичкој пријетњи.
Конаковић не схвата ни да то што је инциденција терористичких напада у протеклих тридесетак година учесталија у одређеним европским државама него у Босни и Херцеговни није доказ ни за шта, поготово не за одсуство група и мрежа наклоњених тероризму као методи политичке и оружане борбе. За разлику од конвенционалних војних, па и паравојних структура и организација, терористичке структуре углавном постају видљиве тек након што нанесу свој удар, а до тада живе и дјелују под окриљем тајности и конспирације и управо стога постоје специјализоване државне агенције које настоје да терористичку пријетњу антиципирају, уоче и неутралишу прије него што дође до њене реализације.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Но у борби против тероризма од агенцијског одговора пуно је важнија најшира друштвена акција у чијем спровођењу морају бити уједињене различите структуре, почев од образовања, преко политичких и страначких тијела, медија и невладиног сектора, па све до вјерских заједница, јер је први и најважнији фронт у борби против тероризма – затуцаност и заосталост и јер се најважније битке добијају тако што се фрустрирани и огорчени млади људи на вријеме отргну од малигног утицаја радикалних и милитантних идеологија.
То није нимало лаган и једноставан задатак, прво стога што стање перманентне политичке, али и економске кризе у Босни и Херцеговини итекако поспјешује огорченост, фрустрацију и безнађе, али и стога што друштво против себе има веома подмуклог и изверзираног противника који има изузетно развијену и провјерену методологију врбовања и регрутације. Изјаве политичара попут Додика и Конаковића највећу корист доносе том подмуклом противнику.
Поред политичара, и медији се у највећем броју случајева показују као цивилизацијски и професионално недозрели ситуацији, па у бјесомучној трци за публиком отварају простор разним умно поткапацитираним спадалима. Тако РТРС даје простор Драгомиру Андану, бившем министру унутрашњих послова Српске, који изјављује да је терористички акт у Босанској Крупи био циљано усмјерен против Срба. Андан таквом изјавом потврђује да има интелигенцију пендрека и да је неспособан разумјети било који аспект тероризма као феномена. У неком уређенијем друштвеном оквиру Андан вјероватно никада не би дошао у прилику да буде макар обични полицајац а камоли министар унутрашњих послова, јер не би могао проћи психо тест и тест интелигенције.
Прије свега, и Андан, као и Додик и Конаковић, изговара чињеничну нетачност. У терористичким нападима у Босни и Херцеговини погинуло је више Бошњака и Хрвата него Срба, али за извођаче тих дјела етничка структура жртава не игра никакву улогу. Наиме, тероризам са којим се суочава Босна и Херцеговина посљедњих деценија почива на идеолошком свјетоназору који на европске етничке и националне концепте гледа са презиром и сматра их за ефемерну појаву, а примарни циљ су му је држава коју, према идеологији радикалног исламизма, треба уништити како би се умјесто ње успоставио хилафет.
Када би био у стању то разумјети, Андан би схватио и да малољетни злочинац из Босанске Крупе у полицијску станицу није ушао да убије Србина или Бошњака, већ да „казни“ институцију која у његовој изопаченој свијести представља симбол репресије према свим муслиманима свијета. Да се на убичином путу умјесто Озрена Марана први нашао Авдо Хасановић, етничка припадност овог потоњег сигурно не би зауставила његов нож. У сваком случају, Мирослав Лајчак је 2007. године учинио огромну услугу Републици Српској када је ослободио услуга једног контроверзног полуинтелигента у министарској фотељи.
Тероризам је сложен и застрашујући проблем који сваком друштву наноси дубоке ране које споро зацјељују и не постоји једноставан одговор на питање како да се друштво заштити од те подмукле пријетње. У сваком случају, друштво које борбу против тероризма препусти искључиво полицијским и безбједносним структурама биће осуђено на суживот са тероризмом. Примјер Сјеверне Ирске нуди парадигму успјешног рјешења, чији је предуслов био сазријевање и енглеске и ирске политичке свијести, јер је једино зрела политичка свијест могла надићи разлоге који су водили ка насиљу.
Нажалост, тероризам са којим се суочава Босна и Херцеговина знатно је комплекснији, јер ту није ријеч у унутрашњем политичком или међуетничком конфликту, већ је он рефлексија процеса на глобалној сцени и свијет ће се засигурно још дуго суочавати са његовим застрашујућим дјелима. Ако и не могу породити рјешење за проблем који је глобалан, мале земље ипак могу учинити много тога за властиту безбједност. За почетак, политичари и медији у њима могу се почети понашати одговорније и људскије, дакле мање шићарџијски и хушкачки.
Додик би се, рецимо, могао угледати на Путина и на његову реакцију на терористичке нападе по Русији, умјесто што се угледа на Бајдена и Трампа, па и на Нетањахуа који је данас водећи свјетски терорист, и то онај најгоре врсте, са државним војним и репресивним апаратом на диспозицији. Путину није пало на памет да за те нападе оптужује читаве народе и тако увећава фрустрацију, олакшавајући регрутацију будућих терориста. Умјесто тога, његов је државни апарат своје дјеловање усмјерио на идеолошка и оперативна чворишта тероризма, али није разорио читаве државе, онако како је то урадио амерички државни апарат са Ираком, Афганистаном, Либијом и Сиријом, стварајући на тај начин само још више тероризма.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
А умјесто што оперетски подврискује да Босна и Херцеговина није легло тероризма, Конаковић би се могао запитати зашто његова странка даје подршку федералном министру унутрашњих послова Рами Исаку чија реторика у медијима и на предизборним скуповима неугодно наликује на реторику радикалних исламиста.
Тероризам извире из запуштености, необразованости, фрустрације, безнађа, па чак и из оштећеног психичког здравља. Друштво чији политички репрезенти охрабрују или игноришу те симптоме ни најспособније полицијске и безбједносне снаге не могу заштити од тероризма, оне само могу дјеловати post festum и починиоце привести правди или могу посегнути за одмаздом. Зато тероризам треба чупати из коријена прије него што дадне своје горке и крваве плодове. И за тај посао потребно је ангажовати што више пари руку, од породице, преко образовног система, медија и вјерских заједница па све до кровних државних институција.
Оздрављење друштвене свијести те смањивање напетости, страха, фрустрације и безнађа у друштву олакшаће том друштву и самозаштиту од тероризма, односно увећаће имунитет тог друштва на продор радикалних и милитантних идеологија. Као први корак ка том циљу, предлажем Додику и Конаковићу да сазову заједничку конференцију за штампу и да на њој изговоре само три реченице: Бошњаци нису терористи. Срби нису геноцидни. Свако ко каже супротно сматраће се симпатизером и идеологом тероризма.
