Пише: Синaн Гуџeвић
У Београду је 26. августа ове године отишао са овога свијета Атиф Џафић, јавности познат као рецитатор стихова. Преминуо је са 72 године, од емфизема плућа, након дужег боравка у болници. Вијест о његовој смрти знали су ријетки, тако је одлучила фамилија. По његовој жељи је кремиран на Новом гробљу у Београду.
Атифа сам упознао прије педесет година у Београду, у клубу младих писаца Дома омладине. Био је рецитатор и својим казивањем стихова је стекао много поклоника. При говорењу стихова није глуматао, нити се пренемагао, његова дикција је била таква да су неки говорили како он писане стихове добро и ненаметљиво претвара у усмене. Пјесама је знао на хиљаде, и стално учио нове. Његова способност да најразличитије стихове и метре говори природно и јасно разликовала га је од других рецитатора. Није било значајнијег пјесничког имена да му Атиф није знао барем неколико пјесама. Међу њима је било пјесника који више нису живи, југославенских и страних, али је било и оних које си могао срести на улици. Нарочито је волио пјесме Бране Петровића и Тина Ујевића. Уз њих је радо говорио Јесењина, Вита Николића и Бранка Миљковића.
Атифу дугујем познанство са Глигоријем и Маријом, родитељима Бранка Миљковића, као и са Драгишом Миљковићем, братом Бранковим. Неколико година смо, на дан смрти Бранка Миљковића, након посјете пјесникову гробу на Новом гробљу, одлазили у кућу пјесникових родитеља на Душановцу, у улици Ђорђа Кратовца. У тој кући је Атиф био драг гост, на неки начин био је члан фамилије. О смрти Бранка Миљковића слушали смо од пјесникових родитеља. На двадесету годишњицу смрти, 12. фебруара 1981. Драгиша Миљковић је, дирнут Атифовим казивањем Бранкових пјесама, и запјевао. Двадесет година сваки дан плачем за својим братом, данас хоћу да пјевам, рекао је.
Атиф је дуго година казивао стихове на Скадарлији. Љети, кад би сила свијета нагрнула кроз Скадарску улицу, испред куће Ђуре Јакшића могао се видјети плавокоси рецитатор како казује стихове. Скадарлијски ауторитети нису допуштали употребу микрофона, па се мноштво људи утишавало само од себе, како би се чуо само рецитаторов глас. Стихове је говорио и у скадарлијским кафанама, нарочито у Старој Скадарлији, и Ђуриној кући. Познавао је све скадарлијске музичаре и пјеваче. Захваљујући њему упознао сам пјевача Војкана Тасића који нам је знао запјевати за столом. Понекад бисмо остали до краја радног времена, па бисмо по затварању Старе Скадарлије знали отићи у оближњу кафану Код Змајка, која се отварала у четири ујутро. Једном приликом је, док се чекало да Змајко отвори врата, Брана Петровић куцао у врата и викао, отварајте, ми смо студенти. Неког младића, који је стајао који метар подаље, Брана је упитао: „Дечко, јеси ли бруцош?“. Дечко је одговорио: „Не, ја сам Словенац“. Незабораван је остао смијех Атифа Џафића и Радета Ђокановића на тај одговор.
Атиф Џафић је често наступао у домовима културе, у студентским домовима, говорио је стихове у насељима омладинских радних бригада. Често је био дио пјесничке екипе која би пошла на књижевно вече, било у Београду, било у другом граду, он је у правилу био и водитељ вечери. Наступао је и на радију, код слушалаца је, уз Ралета Дамјановића, Вицу Дардића и Енеса Кишевића, био јако омиљен. Барем двапут је учествовао на рецитаторском или пјесничком маратону, мислим да је једном десетак сати без прекидања казивао пјесме. Неко је негдје написао да је ушао и у Гинисову књигу рекорда, јер је 72 сата говорио пјесме, а није поновио ни један стих. Једном смо нас неколико, на нечији позив отишли и у Падинску Скелу и тамо у туробној неуропсихијатријској болници говорили стихове пред тридесетак пацијената чувеног доктора Илића.
Био сам чест гост у његовом стану на Новом Београду, гдје је живио са супругом Јадранком и њиховим синовима Анандом и Амиром. Знао ме је још изјутра позвати на ручак: „Дођи, данас имамо финога граха с јунетином“. У његову кућу је знао с Атифом након кафане доћи и Брана Петровић. Незаборавно је како су једне вечери Атиф и Брана, обојица добри шахисти, након неколико партија у којима је побјеђивао један па други, одлучили да прекрате наизмјеничност у побједама и поразима, те да све ријеше једном партијом, а да улог буду њихове жене: побједник узима у трофеј жену пораженога! Незаборавно је како је, кад је након дуге партије, Атиф побиједио, Брана неутјешно зајецао: „Леле мени, Каћо моја, узе ми те Влах Алија!“ Као војник сам, за вријеме марша од Љубљане до Јајца, у љето 1979. пролазећи кроз Горњу Саницу, свратио код његових родитеља. Атиф је војску служио прије мене, у Новом Саду па у Нишу. За посјете у Нишу, провели смо једно вече у друштву са Скендером Куленовићем и Зуком Џумхуром, који су ондје били гости сајма књига. Кад се моме најмлађем брату родио други син, предложио сам да му се надјене име Атиф. И данас се тај Атиф зове по Атифу Џафићу.
Био је чудесно способан да памти стихове. Чинило се да је створен за то. Једнога дана је казао како хоће да научи „Илијаду“ напамет. Кад то оствари, хоће да савлада и „Одисеју“. То је казао у кафани Грмеч. За столом је било и новинара, те је један, већ који дан касније, уз вијест објавио и разговор с њиме. И кренуо је Атиф у читање и вјежбање. Више пута сам касније слушао читаве дијелове из појединих пјевања. Понекад би ми их казивао и телефоном. Брзо је савладао хексаметар и његове законитости. Био је рођени ијекавац, родом испод Грмеча, понекад би Ђурићеву екавицу спонтано ијекавизирао, то се није примјећивало као метричка повреда. Не знам да ли је научио читаву „Илијаду“, не би ме изненадило да јесте. Не знам, јер сам крајем осамдесетих година отишао из Београда, те га више нисам слушао кад наступа.
Кад сам отишао из Београда и из Југославије, чули бисмо се понекад телефоном. Тада је телефонирање било јако скупо, но он је сматрао да то не би смјело бити препрека за наше разговоре. Понекад би ме знао звати касно ноћу из Београда у Луцерн, у правилу је био пијан, из гласа му је избијала велика потонулост. Жалио се на дуге несанице, а неки заједнички пријатељи су ми казивали како би повремено нестајао из кафанског живота и са мјеста гдје је казивао пјесме, те би се након мјесец или два избивања опет појавио. Понекоме би казао како је био у болници, на неуропсихијатрији.
По занимању је Атиф Џафић био санитарни инспектор студентске службе. По образовању је имао вишу медицинску школу. Био је одговоран радник, непоткупљив у биљежењу хигијенских и техничких санитарних пропуста по студентским домовима. Познавао је докторе из Студентске поликлинике, а сам је био јако добро упућен у болести, анамнезе, дијагнозе и терапије. Био је несебичан у помагању студентима да лакше дођу до доктора, не само до оних у студентској поликлиници, него и до других. И не само до доктора, био је спреман да помогне свакоме у невољи, имао је високу емпатију и осјећај солидарности. Био је чиста срца, за учињену помоћ ни од кога није тражио ништа за узврат.
Био је велик читалац, међу нама је био најбоље обавијештен о политици и ситуацији у свијету. Пратио је књижевне полемике, и у томе је био најобавјештенији.
С временом је све више пио, а пиће је све више давало тон и његову тону у разговорима. Све који смо га знали и с њиме се дружили изненадило је кад је једног љета био хоспитализиран, а кад је из болнице изишао, тешко смо се мирили с љекарским налазом да наш друг болује од депресије, коју нисмо примјећивали, а промјене у његову понашању приписивали смо само његову пићу. У депресивне кризе је упадао неочекивано, с алкохолом су се појачавале, а конфликтност је била све више дио његових разговора с људима. Наша виђења су постајала све рјеђа, што зато што смо били географски удаљени, а што зато што, и кад бисмо се и видјели, његово би пијанство резултирало горчином која је прелазила најприје у прекоре, а касније и у теже увреде. Кад је прије двадесетак година дошао једнога јутра у Нови Пазар, нашао је мене и мога брата у братовој кући, те је пијући незасито, с вечери у ресторану у присуству више пријатеља, од мене затражио једну посве ненавадну услугу. Кад сам га одбио, грубо ме је извријеђао. Тада сам му казао да ћемо опет разговарати тек кад више не буде пио. До таквога разговора никада није дошло.
Рахмет његовој доброј души и мир пепелу његовом.
Извор: Портал Новости
