Пише: Елис Бекташ
У онај вакат кад је Сарајевом владао строг и праведан владар по имену Хусреф-бег била је то тек обична касаба каквих је било безброј у непрегледном падишаховом царству па се тад још није могло говорити о духу ћаршије без ког данас тешко да можемо замислити овај град што би био пријестолница памети, племенитости и поштења, само да у њег нису дошли папци, Фочаци и Санџаклије, који не само да се рађају криви за све, већ такви остају и током читавог живота.
Једнога дана у Хусреф-бегово Сарајево, које је тада било једно велико градилиште препуно оптимизма и поуздања у свијетлу будућност, стигоше и двојица дрводјеља однекуд из Машрика. Онако вриједни, нису бирали послове, па и данас у Сарајеву можете видјети кровове који почивају на гредама што су их руке ове двојице мајстора отесале, а колико је њиховим рукама начињених табута струхло на Алифаковцу, нико не може тачно казати, па ћемо морати сачекати кијаметски дан да то сазнамо.
Послије неколико година њима двојици, међутим, досади напорним послом зарађиват нафаку, те они одлучише смислит начин да лакше зараде аспру, а ако је могуће и читав дукат. Покушавали су са израдом разних корисних предмета од дрвета али чељад за њих није показивала занимање па њих двојица убрзо осјетише оскудицу и неимаштину. Можда би се вратили тесању греда и прављењу табута, да избјегну просјачки штап, да једне вечери у џамији не упознаше неког мусафира који их упита гдје се у овој чаршији може коначити.
– Има неколико ханова, каза му један од дрводјеља, али су углавном пуни, па да не би остао без крова над главом пођи с нама ако ти не смета спават на сламарици, јер за кревета и шилтета још нисмо зарадили довољно блага.
Мусафир са захвалношћу прихвати понуду али те ноћи једва да је склопио очи јер је дрводјељама било занимљиво егленисат и мухабетит са овим необичним гарибом који се показа као разборит и занимљив саговорник. Кад је свануло, мусафир се спреми за наставак свог путовања па се још једном захвали на гостопримству, овако говорећи
– Већ дуго сам на путу, а једнако ми дуго још ваља путовати па немам уза се блага да вас њиме наградим што ме не пустиште да проведем ноћ напољу и наспавам се ко инсан, ал ћу вам дат један користан савјет од ког можете стећи довољно блага за живот без неимаштине. Колико видим, ова се чаршија нагло развија и у њу пристиже све више чељади и све више пара. Зато смислите неки производ који нема јасну сврху и за којим нико нема потребе осим онога који хоће пред другима показат да је толико имућан да може и бесмислице пазарит. Кад први угледан и богат инсан купи тај производ, пазар ће послије ићи сам од себе јер ће се многи повест за њим.
Кад је мусафир отишао, њих двојица стадоше смишљати шта је то што нема сврху и што није никоме потребно. Одбацише неколико идеја али кад један од њих двојице предложи да израђују и продају дрвене мајмуне, онај други пљесну рукама и радосно узвикну
– Аллах те наградио, брате мој.
Већ сутрадан поручише доста буковине и дубовине па се с новим жаром бацише на посао. Морали су, међутим, ријешити један озбиљан проблем у ком су се преплитали акаид, фикх и естетика. Тадашњи су закони, наиме, најстрожије забрањивали да се умјетношћу подржава живот и да се жива бића приказују путем слика или кипова. Проблем су ријешили тако што су ћутук дрвета мало отесали и избрусили, а муштерији би објаснили да је то мајмун који се попут јежа шћућурио да се заштити од зиме, баш онако као што раде мајмуни у њиховој постојбини, мада никад не казаше гдје је и како се зове та њихова постојбина. Но уз тако логично објашњење, муштеријама није преостајало друго нег да дрводјељама вјерују на ријеч, а глас о новотарији очас се прошири касабом и дрвени се мајмуни почеше продават ко халва па ускоро скоро да није било угледније и имућније куће у Сарајеву у којој није било барем неколико шћућурених мајмуна.
Добра зарада није покварила дрводјеље и они се не препустише лагодном и растрошном животу, већ наставише још вриједније тесат и брусит ћутуке буковине и дубовине и слагат их на полице у дућану и у својој магази. Једнога дана у дућан уђе некакав гурбет који је пажљиво загледао изложене дрвене мајмуне прије но што упери прст на једнога и упита
– Пошто је овај ћутук?
– Није то ћутук, љутито одбруси један од двојице дрводјеља. То је шћућурени мајмун.
– Ја прав стојим да је то ћутук, истраја гурбет на својој тврдњи. А ви можете казат да је ово било шта што вам падне на ум. Шћућурени мајмун изгледа посве другачије а ја то најбоље знадем јер сам се небројено пута знао исто тако шћућурит да се заштитим од зиме.
Дрводјеље се наљутише на гурбета због тога што говори такве лажи којима им руши углед и наноси штету у послу па предадоше арзухал кадији који истога дана извиди случај и пресуди да је гурбет злонамјеран и лажљивац и да за казну мора платити глобу од једног дуката те напустити чаршију прије акшама.
– Не може један гурбет нешто боље знат од читаве чаршије а читаво Сарајево поуздано знаде да оно што дрводјеље праве није друго доли шћућурени мајмуни, закључи кадија своју пресуду.
Гурбет у хуји стисну шаке али бијаше довољно паметан да стисне и уста, не допуштајући да из њих изађе још која неопрезна ријеч због које би нову глобу морао платити. Пред акшам је напустио чаршију која се златила под зрацима залазећег сунца. Гурбет се окрену да још једном погледа то необично мјесто у којем су владали необични закони па овако каза, и самоме себи и још неком кога ту није било или га барем није било могуће видјет
– Чаршија која има овакве дрводјеље и овакве кадије није заслужила проћ некажњено а ја ћу је казнит казном која је тачно по мјери прекршаја.
Гурбет онда протрља дланове па пуцну прстима обје шаке, промрмљавши три или четири неразумљиве ријечи. Не знамо да ли заиста због тога али знамо да управо у том часу оживјеше сви дрвени мајмуни што их је било у Сарајеву па утекоше из кућа у које су били продати и из дућана и магазе двојице дрводјеља те се удружише у чопор који је стао мајмунисат и правит свакакве карафеке по читавој чаршији. Ноћу су се бивши дрвени мајмуни смјештали по скровитим мјестима а неки су одлазили коначити по кућама у којима су живјели док су још били од дрвета.
Мајмуни се брзо одомаћише у Сарајеву а чопор се стаде увећавати приновама и ускоро се становници толико обикоше на присуство те чудне дружине да на њу више нису обраћали пажњу. Ако мислите да није тако упитајте неког данашњег Сарајлију да вам каже шта знаде о дрвеним мајмунима па ћете видјети да је приповијест о њима посве заборављена и да данашња чељад не умије препознат мајмуна па све кад би им он гурао прст у око.
Тај весели и несташни мајмунски чопор и дан-данас живи у Сарајеву али га може видјети само онај ко умије очи и лице водом донијетом из ријеке Јордана а онда их посуши листовима из Румијевих Месневија. Ако би неко то учинио, видио би да, упркос мајмунлуцима, карафекама и марифетлуцима, у том чопору ипак влада некакав ред, јер чопор себи бира свог вођу, односно кана. А тај мајмунски кан, е то је тај дух ћаршије, без ког скоро да не можемо замислити данашње Сарајево.
Ја сам вам, ево, исприповиједао оно што сам чуо, а јел одиста тако било, Аллах најбоље зна.
