Пише: Елис Бекташ
Јуче су у Источном Сарајеву тројица инспектора агенције СИПА покушали да Милораду Додику уруче налог за привођење. Покушај је осујећен вербалном интервенцијом полиције Републике Српске. Премда су медији у оба босанскохерцеговачка ентитета читав случај приказали као веома драматичан, сусрет двије полиције у стварности је протекао у прилично пријатељској и куртоазној атмосфери.
Очито је да су полицијски службеници у Босни и Херцеговини неупоредиво зрелији од политичара у тијелима све три гране власти, и законодавној и извршној и судској, и да су свјесни до каквих би посљедица дошло ако би се радикализовани наративи политичког Сарајева и политичке Бањалуке преточили у радикализовано поступање.
Без обзира какав ће исход на крају имати сапуница са суђењем Милораду Додику и са његовим привођењем, чињеница је да је Додик однио политичку побједу над Сарајевом. Разлог његове побједе веома је једноставан – за разлику од политичког Сарајева, Додик има политику. А Сарајево, поред тога што нема политику, нема ни слуха па стога није у стању чути да Додик, испод глазуре у виду сецесионистичког и запаљивог наратива, упорно говори о реално одрживој Босни и Херцговини и позива политичко Сарајево на договор, уз претходно одбацивање малигног дјеловања двојца Инцко-Шмит.
За то вријеме, политичко Сарајево тавори у дуготрајном стању неспособности да себи предочи шта је то, дођавола, реално одржива Босна и Херцеговина. Предуго уроњено у психозу недовршености, Сарајево је способно само да папагајски понавља већ одавно изанђалу и неугодну мантру о утопијској Босни и Херцеговини у којој ушкопљена грађанска свијест складно суживи са младомуслиманским халуцинацијама Алије Изетбеговића.
Стање у Српској далеко је од идеалног. Али проблеми који у њој постоје такви су да их може и мора рјешавати искључиво Српска, нипошто сарајевска политичка чаршија или хистерични страни чиновник упитног легитимитета. Притисак Кристијана Шмита и сарајевске политичке чаршије, чак и кад би уродио плодом и за резултат имао привођење Милорада Додика, не би ријешио апсолутно ништа ни у Српској ни у Босни и Херцеговини, већ би само умножио и усложнио постојеће проблеме. Уједно би за посљедицу имао коначно гушење Сарајева као политичког центра и његово свођење на административну партикулу у неоколонијалној европској структури.
Чини се да политичко Сарајево уствари прижељкује такву судбину и да је уморно од ношења терета оне Босне и Херцеговине која постоји искључиво као слаткасто халуциногено испарење из ноторне Платформе ратног предсјеништва РБиХ, али не и у стварности. Како другачије објаснити чињеницу да СИПА у акцију привођења предсједника Српске шаље тројицу оцвалих инспектора, осим намјером да се пружи потврда ономе што Додик већ дуже вријеме говори – да је та агенција непотребна.
На будаласте изјаве федералног министра унутрашњих послова Раме Исака, да је спреман пружити асистенцију државној полицијској агенцији у привођењу Додика, не треба се посебно освртати. Ако приучени Исак не зна, федерални полицајци, скупа са својим колегама из Српске, веома добро знају шта би значио прелазак ентитетских полиција преко ентитетске границе и какве би биле посљедице.
Елис Бекташ: Од поштене интелигенције до непоштене неинтелигенције
Ипак, било би корисно када би се у сарајевском јавном простору коначно чули гласови са довољном специфичном тежином који би указали на погубност медијске, аналитичке и политичке хистерије и на погубност позива на радикална рјешења, попут захтјева за подизањем оптужнице за оружану побуну и за акцијом хапшења Додика по било коју цијену. Не зато што та хистерија може имати реалне посљедице већ зато што она додатно слуђује ионако слуђен шири друштвени простор и одузима му енергију потребну да се заради за рату кредита.
Ако политичко Сарајево икоме дугује захвалност, дугује је Милораду Додику јер једино још он о том Сарајеву говори као о чињеници која има какву-такву тежину и важност. Без Додика, политичко Сарајево би се пробудило у свијету болне истине која казује да је оно без државе остало још онда када је управу над њом повјерило опскурним манипулантима окупљеним око миндера Алије Изетбеговића који су свој народ претворили у кметове корпоратократије. Уклањање Милорада Додика са политичке сцене то би кметство само учинило још чвршћим. А одбацивање искључивости и улазак у озбиљне политичке разговоре са Бањалуком први су и нужан корак да се то кметство једном збаци са грбаче.
