Пише: Зоран Прерадовић
Сасвим је могуће да постоје писци који продају исто толико, можда и више књига, од Стивена Кинга, попут Џеј-Кеј Роулинг или Дена Брауна, али ниједан од њих не дефинише читав један књижевни жанр, чинећи хорор, притом, прихватљивим за мејнстрим, као што то чини Кинг. „Медији редовно описују неки језиви догађај као нешто из приче Стивена Кинга“, записала је Бев Винсент, ауторка монументалне монографије Стивен Кинг: Свеобухватно истраживање његовог рада, живота и утицаја, које је поводом пишчевог 75. рођендана и пола века од публиковања његовог дебитантског, култног романа Кери, објавило Вулкан издаваштво.
А Кингов живот, безмало од његовог рођења, био је испуњен страхом и неизвесношћу. Од тренутка када га је као двогодишње дете, заједно са мајком и једва нешто старијим братом, напустио отац Доналд, па све до саобраћајне несреће 1999. године, када га је ударио комби, и из које је једва извукао живу главу.
Али да бисте закључили да је живот авантура без икаквих гаранција, накрцан страховима, није вам потребан нико па ни Кинг, култни амерички писац иза кога је више од 200 романа, новела и прича, тираж од преко 350 милиона примерака, на десетине филмских блокбастера рађених по његовим делима… Једина разлика је у томе што ће вас Кинг кроз ту авантуру провести маестрално, раскошно онеспокојавајуће и неодољиво у исто време. И то је оно што га сврстава у сам корен америчке књижевности све до Натанијела Хортона, Едгара Алана Поа или Хермана Мелвила…
Кинг, један од нас
Свеједно, и пре него што се књижевни естаблишмент након неколико деценија гађења над „најпрезренијим жанровским смећем – хорором“ и формално поклонио овом генију фобије додељујући му 2003. престижну националну награду за допринос америчкој књижевности, Кинга су читаоци заволели и прихватили без задршке и икакве калкулације. Одговор на питање зашто је тако једнозначан је таман колико су комплексни ликови његових романа – зато што је један од нас. Зато што стављајући на своје јунаке етикету средње класе у окружењу родног Мејна, Стивен прича приче о већини нас… О одрастању у тешкој немаштини, интровертности од које се бежи у свет музике и књига или алкохолизам у који је и сам у једном тренутку потонуо, признању да је након што је дипломирао енглеску књижевност радио као чистач у женском интернату и фабрици за производњу услужних машина.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
Уосталом, Стивен и његова жена Табита су пре него што је издавачка кућа Даблдеј, након бројних одбијања, купила роман Кери уз аванс од 2.500 долара, одјавили телефон како би уштедели новац. Звучи познато и актуелно… За планетарни успех дебитантског остварења велике заслуге иду и редитељу Брајану де Палми, који је режирао Кери, и који је уједно био и први Кингов избор за екранизацију. Али, разуме се, за све је потребан и прстохват среће. Дејв Кинг, Стивенов брат, чуо је писца како једном каже да би, да се Кери појавила пола године раније или пола године касније, можда пропустио савршен тренутак који је проузроковала популарност Истеривача ђавола и да би и дан-данас предавао енглески језик у средњој школи, записала је Винсент у монографији. Те, 1976, Кери је похарала биоскопске благајне са нестварном зарадом за то време од 34 милиона долара.
Устоличење краља
И док Кери, и данас, пола века касније не престаје да интригира нову генерацију читалаца, Кингов можда најкомплекснији роман је Исијавање, настао након што су се Стивен и Табита преселили у Колорадо и отпутовали на викенд у планински хотел Стенли. Празан хотел се писцу учинио ка архетипско окружење за причу о духовима. Кинг је књигу структурирао као Шекспиров комад у пет чинова, неку врсту изврнутог краља Лира, уз јасне и видљиве утицаје Едгара Алана Поа и његових приповедака Пад куће Ашера и Маска црвене смрти. У сваком случају, Исијавање је Кинга дефинитивно устоличило као писца чији ће наслови деценијама касније бити подразумевајући део Њујорк тајмсове листе бестселера.
Али, као што рекосмо, највећи део Кинговог успеха проистиче из његове способности да читаоца стави у кожу својих ликова, неког налик на комшију, колегу или пријатеља из детињства – неког кога познају у сваком случају. Зато нам је било тако лако да се препознамо и заволимо предивну новелу Остани са мном (Леш, у оригиналу, прим.), коју је за филмско платно изванредно адаптирао Роб Рејнер, причу о одрастању у провинцији када су нам једине доступне технологије били џубокс и локални биоскоп. Као што је било лако препознатљиво да је роман То наставак приче Остани са мном. У оба дела у центру пажње су деца која одрастају у Мејну педесетих година прошлог века, пловећи тескобним путем од невиности ка зрелом добу. Књига тече глатко између две епохе – педесетих из Кингове младости и осамдесетих, када је о том времену размишљао као одрасла особа. Приче објављене у наставцима о седам пријатеља, аутсајдера, који чине самопрокламовани Клуб губитника, крећу се паралелно, све брже се смењујући док се ближе појединачним климаксима – све до коначног, заједничког обрачуна са злом оличеним у кловну Пенивајзу. Или смо, пак, Кинга заволели зато што у Врећи костију, како је описује Глорија Нејлор, прича љубавну причу која дотиче мрачна места у сваком од нас. Кинг нам се у овој повести јавља као један од најдирљивијих писаца, а страх од губитка вољене особе нам приближава на начин од којег нас подилазе језа и непојамни страх.
Баш као што из култног романа и потом филма Гробље кућних љубимаца из саме поставке приче постаје јасно зашто се обично не разуме да је страх само мизансцен за дубоке људске приче, које нам тако упорно сервира Кинг. Сва тајна је у томе да је писац фокусиран на породичну трагедију а не на митологију локације која живе враћа у мртве. Гробље кућних љубимаца је трагични дневник о туговању, вери у живот после смрти, психолошка анализа детињих траума које ће постати кошмар са покровом страха од неизбежног краја.
Ужаси замисливог
А можда смо се свих ових година, читајући га, само плашили да признамо да је сасвим замисливо и могуће да наш трапави и вољени љубимац, пас Куџо, инфициран вирусом беснила постане помахнитала звер. Или зато што је сасвим реално да вам неко напакује убиство које нисте починили као Ендију Дуфрену, у вероватно једној од најбољих филмских адаптација такозваног затворског филма, неодољивој новели Бекство из Шошенка. Да ли сте се запитали колико је реално да као у роману Мизери, чије је прве странице Кинг исписао у Енглеској, за столом који је некада припадао Радјарду Киплингу и за којим је велики писац и умро, доживите саобраћајку као писац Пол Шелдон и завршите у рукама фанатичне и психотичне обожаватељке, помахнитале болничарке Ени Вилкс, за коју је улогу, иначе, Кети Бејтс добила Оскара. Или ако вас је икада заболела неправда, немогуће је да вас није померио роман или филм Зелена миља о невино осуђеном Џону Кофију и проклетству вечног живота и гриже савести оних који су дозволили погубљење невиног.
Дакле, Стивен Кинг, који је постао синоним за читав један жанр, временом је прекорачио самонаметнуте одреднице, постајући значајан аутор и ван граница хорора. Објашњење за такав искорак је посве једноставно. Кингови јунаци су људи различитих узраста, полова, образовања, али згуснути и сабијени у надолазећем страху пред неминовним – пред злом чији смо свакодневни сведоци. И то у најразличитијим облицима. Оно што га чини јединственим јесте полифонијска структура његових ликова – једнако убедљива и артикулисана као мноштво гласова.
Сумња у сопствену вредност
Али, ако је потребно још аргумената за наклоност према овој јединственој појави у историји књижевности – није проблем. Кинг има ону тако препознатљиву особину интелигентних, али и рањивих, сумњу у сопствену вредност. Небројено пута је док су га издавачке куће одбијале, био на ивици да дигне руке од свега. Тако је део рукописа за роман Кери очајан бацио у канту за смеће, а његова жена Табита кришом га покупила и послала издавачкој кући Даблдеј. Остало је свима познато…
Кинг нас враћа у времена када се искрено веровало да је бољи свет још могућ. Пред нашим очима, као кроз шарени калеидоскоп, врте се слике наших детињстава. А има ли лепших успомена од оних виђених очима детета
Зашто су читаоци, ево и после пола века, толико привржени Кингу? Зато што се не боји да нам у роману Далас 63 у којем се осврће на колективну трауму своје генерације, атентат на Кенедија, каже да свет можда и не би био боље место за живот самода је историја кренула другим током. Зато што нема проблем да каже да је велики Стенли Кјубрик направио очајан филм по једној од његових најбољих књига Исијавање. Зато што не преза да одвали да не воли Хемингвеја, али воли Золу, зато што за себе каже да је књижевни еквивалент биг-мека и помфрита, зато што воли да му се џепна издања продају по рафовима супермаркета, зато што и данас са свом том славом и новцем сваке недеље за пријатеље прави роштиљ. Или можда зато што нам је у лице сасуо болну истину да једино непријатељи говоре истину, док пријатељи и љубавници бесконачно лажу, ухваћени у мрежу обавеза.
Ако се Кингу може нешто замерити, то је свакако чињеница да се баш није претргао у супротстављању владајућим конзумерским и глобалистичким трендовима, који нас дехуманизују и чине бићима без много саосећајности. Али и кад то чини у својим књигама, чини то бескрајно шармантно, враћајући нас у времена када се искрено веровало да је бољи свет још могућ. Пред нашим очима, као кроз шарени калеидоскоп, врте се слике наших детињстава. А има ли лепших успомена од оних виђених очима детета.
Па да је само то, више је него довољно…
Извор: Радар
