Пише: Елис Бекташ
Једном сам се ја у својим младалачким данима затекао на једном дернеку на ком се ситуација динамично и непредвидиво развијала из часа у час те ја тако у једном тренутку остадох одсјечен од главнине мушког друштва и суочен са једном симпатичном дјевојком за коју вам се кунем да је нико није натјерао да сједне крај мене на кауч и да слуша моје надмено а у основи веома испразно клепетање и паламуђење и која је била чак и мало старија од мене што се сад чини као незамјетљива разлика но у тој доби чак и само једна година старосне разлике изгледа голема као барем два изборна циклуса те сам ја стога мудро одлучио да продужим своје клепетање и паламуђење до у недоглед и тако да прикријем чињеницу да ја тад уствари уопште нисам знао шта се ради са мрву старијим дјевојкама изузев што им, ако сте лијепо одгојени, кажете ви у лифту и у сличним животним ситуацијама.
Док сам ја тако клепетао и паламудио о неописиво важним питањима од којих се данас више ниједног не сјећам и шућур Аллаху што је тако јер нисам сигуран да бих могао поднијети срамоту кад бих се макар само једног присјетио, симпатична је дјевојка из здјеле на столићу крај нас узела једну јабуку и пружила ми је гледајућ ме право у очи и ништа не говорећи а ја сам, угледавши ту јабуку што се креће према мени, пожелио пропасти у земљу или барем до приземља од стида а умјесто симпатичне дјевојке пред собом сам угледао оног домишљатог саобраћајног милиционера из Брезе који је на службу вазда носио плетену корпицу пуну јабука јер у брези свак сваког знаде и свак је сваком или први рођак или најбољи ахбаб па кад заустави неког саобраћајног преступника који почне запомагати немој мене жив био рођаче или немој мене жив био мој је дајиџа ишо с твојим амиџом у мејтеф, домишљати милиционер би одмах уграбио јабуку из оне корпице и тутнуо му је у руку уз наредбу – једи! изречену таквим гласом да би преступник изјео читав воћњак само да је смио изаћи из аута док му непоткупљиви орган реда пише заслужену пријаву.
Елис Бекташ: Између сузе и побједе бирам сузу
Док сам се ја грчевито настојао присјетити какве сам све будалаштине клепетао и паламудио и која је тачно будалаштина била разлог што ме та симпатична дјевојка понижава пружајући ми јабуку а што је у преводу са ишарета значило – једи да мало дахнем душом од твог клепетања – у мени се ко зна откуд појави некаква анархистичка искрица а из дубине моје душе допро је заводљиви зов одметништва и побуне против старог и реакционарног поретка те ја одбих ону јабуку ријечима – нећу хвала јер не волим јабуке – на шта симпатична дјевојка и сама коначно проговори и каза ми – ти си изгледа баш поглуп – а ја се у том часу присјетих дивне приповијести о Џонију Чепмену којег су звали још и Џони Јабуково Сјеме и у којој су на прекрасан начин описане све користи од јабука за инсана а поглавито за његово здравље па ми тако не остаде друга могућност но да се сложим са изреченом оцјеном моје памети јер неко ко одбије сласни залогај препун витамина не може бити ништа друго доли поглуп.
Читава ова поучна а прије свега дирљива и тужна згода плод је чињенице да сам се ја школовао у образовном систему који је почивао на строго знанственом и материјалистичком погледу на стварност и у ком је јабука прије свега и изнад свега била симбол и парадигма здравља а да смо имали вјеронаук ја бих се вјероватно у вакат сјетио приповијести о нашим прародитељима и њиховој злосрећној судбини узрокованој управо јабуком из чег мом виспреном и младалачком уму уопште не би било тешко извући правилан закључак о поруци коју је носила јабука у руци симпатичне дјевојке и можда ја остатак те вечери не бих провео испијајући рубинов вињак и слушајући а шта да радим од Штулића након што сам се успио спојити са главнином мушких снага на дернеку већ бих се можда суновратио у глиб зиналука са симпатичном и мрву старијом дјевојком и тако сама себе осудио да због симболичног опонашања прародитељског харама остатак свог живота проведем у симболичком џехеннему и вама то вјероватно звучи као застрашујућа помисао али ја кад данас погледам око себе па схватим гдје живим и с каквима живим само отпухнем дим цигарете и слегнем раменима па резигнирано и тихо рекнем – е нек си ти стигао у овакав џеннет кад већ у џехеннем ниси хтио ићи.
Инсан се развија и мијења током читавог свог живота но неке га особине не напуштају од рођења па до гасулхане а мене је ето запало да та особина буде то што сам у многим стварима поглуп но чак вас и тако поглуп могу подучити корисном знању да инсана од казне може спасити чак и његово незнање у вјерским стварима баш као што га знање у тим истим питањима може изложити строгој и правичној казни која може чак и читаву вјечност трајати јер знање или незнање сами по себи нису довољни да инсану одреде судбину већ је та судбина резултат начина на који инсан примјени своје знање или своје незнање.
Из описане бих згоде могао извући још барем неколико корисних поука али нећу јер принцип поступности у наставном процесу није џаба измишљен и јер је вама таквима џаба нудити поуке баш као и мени јабуку те стога сад одох пити кахву и пушит духан и препустит се машти и ја ево ни реченицу нисам довршио а ви сте одмах потрчали извући закључак да ћу се препустити маштаријама о симпатичној дјевојци са јабуком у руци но то уопште није тачно већ ћу маштати о композицији теретног воза са дванаест вагона до врха испуњеним сочним јабукама које ћу тутнути у шаке домаћих политичара, интелектуалаца, умјетника и новинара чим штагод зуцну и мрзовољно им наредити – једи! па да барем у машти дахнем душом од хајванлука кад се томе већ не могу надати у овој стварности која ми је фино могла бити симболички џехеннем да сам имао мрву памети и која је симболички џеннет онима који пред ковертом имају образа колико сам ја имао памети пред јабуком.
А хоће ли све то остати тако и након сапирања симболичких значења у гасулхани, Аллах најбоље зна.
