Пише: Елис Бекташ
Баш као и ратови, постоје утакмице које треба изгубити. Мој стари служио војску у Суботици оне године кад су Гегићеве бебе на свом путу до Хејсела прегазиле првака Француске која је још памтила славу Жиста Фонтена, Западне Њемачке која те године на волшебан начин изгуби финале свјетског купа оним непостојећим Харстовим голом у посљедњој минути меча, Чехословачке која ће деценију послије тога Пањенкиним шлампавим пеналом Њемачкој одузети радост још једне титуле првака Европе, а потом и првака Енглеске, земље која је те године била првак свијета.
Нант и бременски Вердер покорени су најљепшим ногометом који се икада играо у Југославији. А онда је дошао прашки шок. Играчи Спарте на реванш у Београду дошли су са осмијехом на лицу и капиталом од страшних 4:1 из прве утакмице. Но на Топчидерском их је брду дочекао плотун од пет хитаца. Још увијек заглушен фебруарском топовском салвом, дочекао је стадион ЈНА у лијепом београдском априлу 1966. године страшне Базбијеве бебе. Бебе против беба! Партизан је дјеловао попут увјежбане ловачке ескадриле која се игра са тромим противничким бомбардерима. Стајлсов гол у реваншу био је недовољан да надомести голове Хасанагића и Бечејца у незаборавној ноћи на стадиону ЈНА.
Црно-белу чету у бриселском финалу 11.маја чекао је Реал, који се без ди Стефана и Пушкаша уопште није доимао тако краљевским и тако страшним. Те ноћи, указом савезног секретара за народну одбрану, телевизори у свим југословенским касарнама остали су упаљени дуже но што је прописано дневним распоредом радног времена.
Зграда у којој је мој стари проводио војничке дане била је некаква сабласна аустроугарска коњичка касарна, а можда чак и обична коњушница. Телевизор је донијет у трпезарију која је била довољно велика да прими читав батаљон младића у униформама, али не и довољно прозрачна да из ње брзо изађе задах шињела натопљених прољетним кишама. Баш ту ТВ салу за гледање утакмице одабрао је и командант касарне, потпуковник са цртама лица које су изгледале као уклесане у камен и са црним брковима, какве у дјетињству замишљамо на сваком великом ратнику. За гледање утакмице војсци је одобрена по чаша сока а стасити и одмјерени потпуковник у руци је донио чашу вина и сјео удно сале, иза војника који су настојали да буду што ближе црно-бијелом екрану на ком су се играле црно-беле бебе.
Васовићев гол у десетом минуту другог полувремена међу војском је изазвао одушевљење равно оном ког су њихови очеви осјетили када је завшрен рат. Сала, дотад освијетљена са једва неколико шкиљавих сијалица, одједном је бљеснула од ведрих и озарених лица младића који су се пријатељски тапшали по раменима и говорили: „Сад је готово, прваци смо.“ Потпуковник, прекаљени партизан, шутио је и отпијао мале гутљаје свог вина а на лицу му се није могао видјети ни наговјештај радости.
Аманћиов ударац двадесетак минута прије краја утакмице послао је лопту иза Шошкићевих леђа, покренувши тако читав карусел псовки и грдњи на Шпанце и на њемачког судију, сасвим недужног и невиног. Али љутина због примљеног гола ни за милиметар није потиснула вјеру у побједу, јер Партизан је те вечери играо ногомет на начин на који су фламански мајстори сликали своја платна. Сала је бодрила малу чету и не помишљајући да ти повици не могу допријети све до Брисела.
Потпуковник је шутио и отпијао мале гутљаје свог вина. Поглед му је био једноставно командантски, а то за неупућене значи да се из тог погледа није могло ништа наслутити нити прочитати. Серена, Шпанац са именом приличнијим за каквог шлагер-музичара него за везног играча будућег клупског шампиона Европе, послије само шест минута послао је још једну лопту у Шошкићеву мрежу. Сала је занијемила као што занијеми човјек када му се саопшти страшна и кобна вијест. Мук је трајао тек неколико часака а онда је уступио мјесто покојој псовци и неувјерљивом међусобном охрабривању.
Једини звук који је прекинуо тих неколико часака космичке тишине био је оштар тон стакла које се ломи о камени под. Мој стари је окренуо главу и видио свог команданта како сједи једнако непомично као и на почетку утакмице, али чаша вина је, умјесто у његовој руци, била расута по поду. Није била бачена, само је склизнула из руке са својим садржајем налик на крв. Потпуковников лик, изгубивши један детаљ, чашу с вином, надомјестио га је другим. Једном сузом која се скотрљала низ образ и нестала у црним, дотјераним брковима.
Да је Партизан побиједио у тој утакмици четири године прије мог доласка на свијет и да није било те потпуковничке сузе ја бих можда навијао за Челик. Или Вележ. Можда чак и за Партизан. Али га не бих волио онако како то чиним од дана када ми је отац, као дјечачићу у предшколској доби, испричао ту страшну и херојску причу.
