Субота, 28 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
ГледиштаПрепорука уредника

Елис Бекташ: Погрешна подршка студентима подршка је Вучићу

Журнал
Published: 27. децембар, 2024.
1
Share
Фото: FoNet/Milica Vučković/Danas
SHARE

Пише: Елис Бекташ

Србија је већ четврту деценију – земља протеста. Од ноторне јогурт-револуције, преко чувеног 9. марта и студентских демострација деведесетих, а потом и радикалских протеста који су често знали бити насилни, па све до ових посљедњих студентских протеста, у скоро алгоритамски правилним размацима улице и тргови Београда, али и других градова у Србији, преплављене су масом која углавном захтијева исто – да институције свој посао раде у складу са законом а не у складу са партијским интересима или чак у складу са личним интересима партијских лидера.

За разлику од прошлогодишњих протеста, потакнутих злочином у београдској основној школи „Владислав Рибникар“, који су веома брзо изгубили почетну енергију и претворили се у демонстрацију отужне неспособности опозиције да артикулише своје политичке захтјеве и програме, чини се да су овогодишњи студентски протести, као реакција на новосадску трагедију у којој је под надстрешницом на жељезничкој станици страдало 15 људи, озбиљно уздрмали саме темеље напредњачке корпоратократије.

Студенти који желе бољу, дакле стабилнију и законитију Србију, засад су се показали као вичнији и дораслији разумијевању политике од организоване опозиције и успјели су да понуде сасвим нове наративе и парадигме политичке борбе. Да ли ће такав приступ уродити плодом и Србију ослободити од напредњачке хоботнице у којој више ничег осим корупције нема, не зависи само од студената, већ и од много других фактора међу којима од најмањег значаја нипошто није спремност ширих друштвених слојева у Србији да се коначно препусте уједно и опасном и благородном зову еманципације и модернизације.

Меланхолија, потрага за далеком близином

Овдје, међутим, желим да укажем на један феномен који није изравно везан за саме студентске протесте, већ за њихове рефлексије у околним земљама. Већ деценијама сваки протест против власти у Београду, који није надахнут вулгарним национализмом, ужива становите симпатије у Босни и Херцеговни, Хрватској, Црној Гори… не само унутар оног друштвеног одсјечка који себе доживљава као љевичарски или грађански, већ и унутар друштвених одсјечака доминантно обиљежених хрватском, бошњачком, црногорском… моноетничком и у доброј мјери националистичком свјешћу.

Ако се у ранијим годинама некако и могла разумјети мотивација за ту симпатију и подршку, она је данас потрошена, постала је карикатурална па чак и опасна, јер извире из неколико темељних заблуда и почива на једном дубоком неразумијевању данашње Србије. Немогуће је, наиме, отети се утиску да већина оних који подржавају студентске протесте чврсто вјерују у једну дубоко погрешну тезу по којој је вулгарни српски национализам с краја прошлог вијека главни, па чак и једини кривац за распад Југославије у серији грађанских ратова, па стога вјерују и да млади демонстранти на београдским и новосадским улицама дају потврду том трагикомичном убјеђењу.

Поред тога, већина симпатизера студентских протеста који сједе у Загребу, Сарајеву и у Ђукановићевом дијелу Црне Горе, изравно или имплицитно пристају на једну стару и веома погрешну тезу, која је била омиљена, између осталог, и Алији Изетбеговићу, а која гласи „слаба Србија, јака Југославија“. Пошто данас Југославије нема, та теза у њиховим главама гласи „слаба Србија, јаке околне државе.“ Ништа погрешније од тога. Слаба Србија вјечити је генератор проблема на Балкану и опасан фактор нестабилности. Јака Србија, међутим, за какву се данас боре студенти, представљала би извор стабилности и регионалне сарадње.

Меланхолија, потрага за далеком близином

Проблем је, међутим, то што у околним земљама, као и у добром дијелу Србије, уосталом, друштвена и политичка свијест тавори на стадијуму цивилизацијске и предмодернитетске ретардације, па се снага једне заједнице још увијек премјерава количином топова и војничких чизама, а не оним што је стварно мјерило снаге једног друштва – немилосрдним легализмом, квалитетним системом јавног образовања и јавног здравства, стабилном економијом, оптималним балансом између националне и грађанске свијести…

Студенти се у Србији, дакле, не боре да би спустили „заставе својих очева“ нити да би окајали некакве њихове гријехе, већ се боре за једно модерније, еманциповано друштво у ком ће професионална, али и етичка, хуманистичка одговорност потиснути свеприсутну корупцију и у којој ће вулгарни, гусларски национализам, који чак и није национализам већ његова регресија и ретардација на примитивни моноетнички стадијум, бити одмијењен модерном грађанском и националном свијешћу.

Управо због студената и њихове борбе, од чијег исхода не зависи судбина само Србије, већ, по принципу спојених посуда, и судбина околних земаља, треба бити веома опрезан са садржајем подршке која им се упућује. Погрешно артикулисана и погрешно усмјерена, она се веома лако може показати као подршка – Вучићу и његовој напредњачкој хоботници.

Меланхолија, потрага за далеком близином

Уколико они који себе сматрају баштиницима политичког модернитета и еманципације у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори… заиста желе да пруже подршку студентима, нек се суздрже од баналних парола и подсјећања на ратове деведесетих, с којима млађарија на улицама Београда и Новог Сада, уосталом, нема апсолутно ништа и нек се дигну на устанак против бројних и прекобројних Вучића у својим друштвима. На тај начин ће најбоље помоћи и студентима у Србији.

Овако, изгледа помало отужно слушати гласиће који егзалтирано исказују своје дивљење студентском бунту против Вучићевог напредњачког полипа, док истовремено обарају главу пред принципијелно и методолошки идентичним лидерима и партијским структурама у свом непосредном окружењу. Симпатисати борбу студената против Вучића и вјеровати да је његово рушење предуслов детанта и свијетле будућности читаве постјугословенске регије, а истовремено сматрати за прихватљиве разне Пленковиће, Изетбеговиће, Комшиће, Додике, Човиће, Ђукановиће, Мандиће и критиковати их благо и умјерено или им се чак дивити и сматрати их за политичке свјетионике, као што у Црној Гори дио симпатизера студентских протеста посматра Ђукановића, у најмању је руку неугодно за гледати и представља доказ политичког, али и цивилизацијског идиотлука par exellence.

Све у свему, студенти у Србији започели су борбу за будућност и јасно су ставили до знања да им у тој будућности не треба Вучићев коруптивни тумор који је довршио понижавање Србије и претворио је у фолклорно друштво које испуњава сваки захтјев страног капитала и страних центара политичке моћи, али у тој будућности им не требају ни они који ће их подржавати из позиције заглибљености у деведесете и који испод подршке студентској борби против вулгарног и фолклорног моноетничког национализма у Србији крију властите национализме, једнако вулгарне и мучне.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TAGGED:Александар ВучићЕлис Бекташподршкапротестистуденти
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Проблеми са енциклопедијом Црне Горе
Next Article Тајлер Дурден: Неизвјесна будућност сиријских хришћана

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Kосовски чвор: бојкот и уздржавања

И поред усменог обостраног прихватања тзв. Француско-њемачког плана за Kосово, ситуација на територији коју једни…

By Журнал

80 година од премијере култног филма „Казабланка”

Филм „Казабланка“ са Хемфријем Богартом и Ингрид Бергман у главним улогама, премијерно је приказан 26.…

By Журнал

Патријарх Порфирије раскрстио с Амфилохијевим људима?

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Страни медији о протестима у Србији: Покрет који су иницирали студенти не изгледа да се исцрпљује

By Журнал
Гледишта

Дритане, ђе не рече јуче….

By Журнал
Гледишта

Војин Грубач: Заостро – надувана лутка за задовољавање Ђукановићеве ергеле

By Журнал
Гледишта

Војин Грубач: Двоструки аршини ДПС-а о споменицима

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?