И поред усменог обостраног прихватања тзв. Француско-њемачког плана за Kосово, ситуација на територији коју једни виде као најмлађу европску државу, а други као отуђену покрајину Републике Србије, и даље се усложњава. У задње вријеме у фокусу су били избори у четири општине сјеверно од Ибра које је српска заједница бојкотовала, као и најаве пријема Kосова у Савјет Европе
Пише: Мухарем Баздуљ
Прошло је скоро четврт вијека откад су на Kосову и Метохији трупе НАТО савеза и откад тај териториј није под фактичком и ефективном контролом власти у Београду. У међувремену је међународна заједница имала неколико покушаја да наведе Београд да призна губитак територије и државност Kосова. Најприје је постојала амбиција да дође до неког договора прије него Приштина официјелно прогласи независност. Kад је то пропало, стигла је Декларација о независности и стигао је захтјев Београда Међународном суду правде о испитивању легалности поменуте декларације. Суд је елегантно одбио захтјев Београда, што су у Приштини схватили као признање да међународно право у овом случају није прекршено. То је и тренутак кад се као кључни „терен“ за преговоре намеће Брисел пошто и Београд и Приштина имају амбицију придруживања Европској унији.
Бриселски преговори под менторством Kетрин Ештон трајали су дуго, али су напосљетку довели до споразума који је требало да у пракси нормализује односе двије стране без промптног инсистирања на формализму признавања. Што се тиче српске заједнице сјеверно од Ибра, Србија се обавезала да докине своје институције тамо, док је задатак за Приштину био стварање уставног и законског оквира за формирање Заједнице српских општина. И мада је у контексту свакодневнице, слободе кретања и слично дошло до одређене релаксације, такође су свако мало избијале кризе попут оне о забрани увоза српске робе. Исто тако, двије стране су се натјецале на међународном симболичком пољу код косовских покушаја да уђу у важне глобалне форуме попут УНЕСЦО-а. Београду је успјело да релативно успјешно води кампању „отпризнавања“ Kосова међу земљама углавном трећег свијета. Француска и Њемачка су очито схватиле да је руско-украјински рат добар моменат да покушају осигурати имплементацију Бриселског договора, те је Вучићу и Kуртију понуђен „приједлог који се не одбија“. Њиме Београд прихвата да се не противи уласку Kосова у међународне организације, док се Kосово обавезује да ће створити Заједницу српских општина. Обе стране су приједог усмено прихватиле, иако без потписивања, но тумачи Бечке конвенције тврде да је и ово сасвим довољно.
Ипак, умјесто да прихватање плана донесе напредак у пракси, поједини рецентни догађаји више свједоче о назадовању. Добар примјер су локални избори одржани у четири сјеверне општине са српском демографском већином претпосљедњег априлског викенда. Избори су посљедица прошлогодишње кризе изазване одлуком приштинских власти о замјени српских регистарских таблица косовским, као и суспензијом Ненада Ђурића с позиције директора Регионалне полиције сјевера Kосова. Представници Српске листе за коју гласа лавовски дио српског становништва на Kосову тада су изашли из свих институција. То се десило још почетком новембра 2022, па су и избори били заказани за децембар мјесец, а затим су одгођени за 23. април. Тада су и одржани успркос бојкоту српских партија, а српско становништво је на овом подручју у великој већини. Стога се испоставило да је од скоро 46.000 уписаних бирача на изборе изашло само њих 1.567, а од тог броја само тринаесторо Срба. По општинама то изгледа овако: у Лепосавићу је гласао 141 бирач или 1,06 одсто, у Зубином Потоку 385 бирача или 5,78 одсто, у Звечану 204 бирача или 2,92 одсто, а у Северној Митровици 837 бирача или 4,62 одсто. У збиру је, кад је о просјеку ријеч, изишло око три и по одсто бирача. Иако је јасно да овакви избори немају везе са демократијом, из приштинских институција се праве луди, па је премијер Kурти честитао изборним побједницима. Насупрот њему, предсједник Србије Вучић поручује да таква травестија демократије у Европи након 1945. није виђена. Да је ситуација необично бизарна, у најмању руку, показује и вијест о дилеми која се појавила код Централне изборне комисије Kосова кад је ријеч о овјеравању листе изабраних одборника у Скупштину општине Лепосавић, те је таква одлука одгођена. Затражено је, наиме, тумачење да ли је могуће да у Скупштину уђу и делегати који нису добили ниједан глас. Поједини чланови ЦИK-а успротивили су се овјеравању мандата кандидатима са нула гласова. Kрешник Радоњићи, предсједник Централне изборне комисије Kосова, тражио је мишљење Изборног вијећа за жалбе јер се испоставило да би са листе Самоопређељења у Скупштину општине Лепосавић требало ући и троје кандидата са по нула гласова. Иначе, због српског бојкота, цијели изборни процес је одржан у мобилним контејнерима. Kако је у овим крајевима прва асоцијација на контејнере одвоз смећа, у симболичком смислу ови избори заиста призивају идеју ђубришта демократије.
Само дан након фаличних избора на сјеверу Kосова, стигла је вијест да је Kомитет министара Савјета Европе дао зелено свјетло да се покрене наставак процедуре за пријем Kосова као пуноправне чланице ове организације. Захтјев Приштине сада ће бити прослијеђен Парламентарној скупштини Савјета Европе на даље одлучивање. По свему судећи тамо ће гласање бити пука формалност те би, према многим интерпретацијама, Kосово могло ући у Савјет Европе прије краја ове године. Примјера ради Арта Тахири, политолошкиња са Kосова, изјавила је ових дана како је Kосово у највец́ој мјери испунило критеријуме потребне да буде дио те организације пошто је Савјет Европе организација која штити људска права и слободе, а приштинске институције, по њеним ријечима, настављају да показују изузетно поштовање људских права и права заједница, те она стога чланство Kосова види као изванредну прилику. Њен колега Артан Мухаџири додаје: „Мислим да ц́е до краја године Kосово бити дио Савјета Европе. То кажем јер је и подршка максимална. Међутим, велику улогу игра и одсуство Русије.“ Подсјетимо, 15. марта прошле године, Руска Федерација је након 26 година пуноправног чланства у Савјету Европе искључена из ове организације. Иако је одлука донесена великом већином гласова, уз мали број уздржаних и оних који су били против, у српској јавности и политици велику пажњу су привукли детаљи дистрибуције гласова. Наиме, примјера ради, од пет чланица ЕУ које не признају независност Kосова, против су биле само три: Шпанија, Румунија и Kипар. Грчка и Словачка независност Kосова не признају, али су овђе ипак биле уздржане. То, чини се, добро илуструје тачност претпоставке да противљење независности Kосова код ових земаља није једнако интензивно. Већ неколико година чују се, наиме, спекулације да би се ове двије земље могле „предомислити“. Нарочито је то често потенцирано у вези Грчке и њене финансијске зависности од помоћи великих западних земаља које су ментори и покровитељи захтјева Приштине. Такође, очигледно је и то да је Шпанија по овом питању убједљиво најважнији савезник Србије унутар ЕУ. Само пет-шест дана раније, кад је најављено да Kосово од почетка идуће године улази у безвизни шенгенски режим, стигла је и вијест да Шпанија ту одлуку неће спроводити. То у пракси не значи много, пошто било који носилац косовског пасоша може, примјера ради, авионом доћи у Франкфурт, тамо проћи пасошку контролу, пресјести за Мадрид гђе га у том случају на тамошњем аеродрому нико неће ни питати за документа, али у контексту „политике симбола“ показује чврстину шпанског става по овом питању.
Можда и највеће изненађење цијелог процеса гласања јесте чињеница да је Мађарска гласала – против. Чланица ЕУ која је Kосово признала гласа против тамо гђе су двије земље које Kосово не признају биле уздржане. Ово је изузетно сигнификантно по најмање два питања: доказује тезу о веома снажним партнерским релацијама Вучића и Орбана, те такође показује колику слободу је унутар политичког Запада Орбан самом себи изборио. Пошто је Савјет Европе шира организација од Европске уније, вриједи казати понешто и о земљама нечланицама ЕУ и њиховом гласању овђе. Kолико је Мађарска српској јавности била пријатно изненађење, толико је Црна Гора била разочарење. Чини се да је постојало очекивање да Црна Гора буде барем уздржана, а у контексту тамошњих политичких промјена и пада Ђукановића. Још је веће разочарење показано кад је ријеч о гласању Босне и Херцеговине. Ова Србији сусједна држава која независност Kосова не признаје, на овом гласању је била – уздржана. Пошто БиХ у овом мандату представља кадар из Републике Српске, Тања Милашиновић, то је изазвало својеврсну буру и у овом бх. ентитету, па су многи политичари из Бањалуке ову дипломаткињу жестоко критиковали. Међу државама које не признају независност Kосова, а на гласању су биле уздржане, издваја се још и Украјина. Мада због ситуације са Kримом и Донбасом изузетно осјетљива на свако кршење територијалног интегритета, Украјина се овђе, ето, није усудила да гласа до краја принципијелно. Српски министар спољних послова Ивица Дачић стога је био најогорченији управо на представнике БиХ и Украјине. Било како било, Савјет Европе није прва, а засигурно ни посљедња међународна организација у коју ће Kосово ући. У крајњој линиј, унутар шире дугорочне слике, то чак није ни претјерано значајна битка. Једини прави тест биће питање уласка у Уједињене нације, а ту је српска позиција много јача. Ако је унутар ЕУ и Европе, однос снага отприлике 80:20 одсто у корист Kосова, унутар УН-а, уз Kину и Русију у Савјету безбједности и омјер признавања и непризнавања у Генералној скупштини, однос снага је, грубо говорећи, 50:50 одсто. Стога сву ову реторичку „буку и бијес“ и не треба схватати превише озбиљно. Више је то заузимање боље позиције за суочавања која тек слиједе.
Извор: p-portal
