Пише: Елис Бекташ
Србија је већ четврту деценију – земља протеста. Од ноторне јогурт-револуције, преко чувеног 9. марта и студентских демострација деведесетих, а потом и радикалских протеста који су често знали бити насилни, па све до ових посљедњих студентских протеста, у скоро алгоритамски правилним размацима улице и тргови Београда, али и других градова у Србији, преплављене су масом која углавном захтијева исто – да институције свој посао раде у складу са законом а не у складу са партијским интересима или чак у складу са личним интересима партијских лидера.
За разлику од прошлогодишњих протеста, потакнутих злочином у београдској основној школи „Владислав Рибникар“, који су веома брзо изгубили почетну енергију и претворили се у демонстрацију отужне неспособности опозиције да артикулише своје политичке захтјеве и програме, чини се да су овогодишњи студентски протести, као реакција на новосадску трагедију у којој је под надстрешницом на жељезничкој станици страдало 15 људи, озбиљно уздрмали саме темеље напредњачке корпоратократије.
Студенти који желе бољу, дакле стабилнију и законитију Србију, засад су се показали као вичнији и дораслији разумијевању политике од организоване опозиције и успјели су да понуде сасвим нове наративе и парадигме политичке борбе. Да ли ће такав приступ уродити плодом и Србију ослободити од напредњачке хоботнице у којој више ничег осим корупције нема, не зависи само од студената, већ и од много других фактора међу којима од најмањег значаја нипошто није спремност ширих друштвених слојева у Србији да се коначно препусте уједно и опасном и благородном зову еманципације и модернизације.
Овдје, међутим, желим да укажем на један феномен који није изравно везан за саме студентске протесте, већ за њихове рефлексије у околним земљама. Већ деценијама сваки протест против власти у Београду, који није надахнут вулгарним национализмом, ужива становите симпатије у Босни и Херцеговни, Хрватској, Црној Гори… не само унутар оног друштвеног одсјечка који себе доживљава као љевичарски или грађански, већ и унутар друштвених одсјечака доминантно обиљежених хрватском, бошњачком, црногорском… моноетничком и у доброј мјери националистичком свјешћу.
Ако се у ранијим годинама некако и могла разумјети мотивација за ту симпатију и подршку, она је данас потрошена, постала је карикатурална па чак и опасна, јер извире из неколико темељних заблуда и почива на једном дубоком неразумијевању данашње Србије. Немогуће је, наиме, отети се утиску да већина оних који подржавају студентске протесте чврсто вјерују у једну дубоко погрешну тезу по којој је вулгарни српски национализам с краја прошлог вијека главни, па чак и једини кривац за распад Југославије у серији грађанских ратова, па стога вјерују и да млади демонстранти на београдским и новосадским улицама дају потврду том трагикомичном убјеђењу.
Поред тога, већина симпатизера студентских протеста који сједе у Загребу, Сарајеву и у Ђукановићевом дијелу Црне Горе, изравно или имплицитно пристају на једну стару и веома погрешну тезу, која је била омиљена, између осталог, и Алији Изетбеговићу, а која гласи „слаба Србија, јака Југославија“. Пошто данас Југославије нема, та теза у њиховим главама гласи „слаба Србија, јаке околне државе.“ Ништа погрешније од тога. Слаба Србија вјечити је генератор проблема на Балкану и опасан фактор нестабилности. Јака Србија, међутим, за какву се данас боре студенти, представљала би извор стабилности и регионалне сарадње.
Проблем је, међутим, то што у околним земљама, као и у добром дијелу Србије, уосталом, друштвена и политичка свијест тавори на стадијуму цивилизацијске и предмодернитетске ретардације, па се снага једне заједнице још увијек премјерава количином топова и војничких чизама, а не оним што је стварно мјерило снаге једног друштва – немилосрдним легализмом, квалитетним системом јавног образовања и јавног здравства, стабилном економијом, оптималним балансом између националне и грађанске свијести…
Студенти се у Србији, дакле, не боре да би спустили „заставе својих очева“ нити да би окајали некакве њихове гријехе, већ се боре за једно модерније, еманциповано друштво у ком ће професионална, али и етичка, хуманистичка одговорност потиснути свеприсутну корупцију и у којој ће вулгарни, гусларски национализам, који чак и није национализам већ његова регресија и ретардација на примитивни моноетнички стадијум, бити одмијењен модерном грађанском и националном свијешћу.
Управо због студената и њихове борбе, од чијег исхода не зависи судбина само Србије, већ, по принципу спојених посуда, и судбина околних земаља, треба бити веома опрезан са садржајем подршке која им се упућује. Погрешно артикулисана и погрешно усмјерена, она се веома лако може показати као подршка – Вучићу и његовој напредњачкој хоботници.
Уколико они који себе сматрају баштиницима политичког модернитета и еманципације у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори… заиста желе да пруже подршку студентима, нек се суздрже од баналних парола и подсјећања на ратове деведесетих, с којима млађарија на улицама Београда и Новог Сада, уосталом, нема апсолутно ништа и нек се дигну на устанак против бројних и прекобројних Вучића у својим друштвима. На тај начин ће најбоље помоћи и студентима у Србији.
Овако, изгледа помало отужно слушати гласиће који егзалтирано исказују своје дивљење студентском бунту против Вучићевог напредњачког полипа, док истовремено обарају главу пред принципијелно и методолошки идентичним лидерима и партијским структурама у свом непосредном окружењу. Симпатисати борбу студената против Вучића и вјеровати да је његово рушење предуслов детанта и свијетле будућности читаве постјугословенске регије, а истовремено сматрати за прихватљиве разне Пленковиће, Изетбеговиће, Комшиће, Додике, Човиће, Ђукановиће, Мандиће и критиковати их благо и умјерено или им се чак дивити и сматрати их за политичке свјетионике, као што у Црној Гори дио симпатизера студентских протеста посматра Ђукановића, у најмању је руку неугодно за гледати и представља доказ политичког, али и цивилизацијског идиотлука par exellence.
Све у свему, студенти у Србији започели су борбу за будућност и јасно су ставили до знања да им у тој будућности не треба Вучићев коруптивни тумор који је довршио понижавање Србије и претворио је у фолклорно друштво које испуњава сваки захтјев страног капитала и страних центара политичке моћи, али у тој будућности им не требају ни они који ће их подржавати из позиције заглибљености у деведесете и који испод подршке студентској борби против вулгарног и фолклорног моноетничког национализма у Србији крију властите национализме, једнако вулгарне и мучне.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
