Пише: Елис Бекташ
Овогодишња додјела Тринаестојулске награде у Црној Гори покренула је читаву лавину реакција које освјетљавају дубоку идеолошку подијељеност и још дубљу запарложеност тог друштва које никако да начини искорак из својих историјских траума. Ја лично немам намјеру да се петљам у унутрашња питања црногорске умјетничке сцене, још мање у питања која су у надлежности црногорских државних структура, али читав је тај водвиљ, који се понавља из године у годину, са наизмјеничном замјеном улога, освијетлио један проблем који надилази границе Црне Горе.
Овдје ћу оставити по страни остатак свијета и указати на чињеницу да државе настале распадом Југославије, или да их назовем заједничким именом југословенска сирочад, још увијек одржавају институцију награда за умјетничка остварења које додјељују државне структуре, негдје на највишем нивоу а негдје на нижим нивоима власти, но између црногорске Тринаестојулске награде као државне и сарајевске Шестоаприлске награде као градске постоји само техничка, не и суштинска разлика.
Проблем настаје када држава устврди и пропозицијама артикулише да се награда додјељује на основу вриједности умјетничког дјела. А ствар је у томе да држава, као структура моћи и као идеолошки апарат par excellence није ни позвана ни способна да у било ком капацитету просуђује о тој вриједности, јер држава увијек наступа утилитарно и њени су јој интереси увијек, што је и разумљиво, важнији од умјетности која је држави битна само у мјери у којој је – искористива.
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
Познати су безбројни примјери умјетничких дјела која су у једном државном оквиру била слављена и уважавана да би већ у наредној епохи, са идеолошким и политичким заокретом, пала у заборав или чак у немилост и обратно. То је посљедица чињенице да не постоје објективни критеријуми за просуђивање вриједности умјетничког дјела па су у судару његове субјективности са државом као идеолошким конструктом, који је и сам нужно субјективност, нужне и такве метаморфозе у перцепцији.
Научно откриће у математици или физици или откриће у медицини објективно доприносе јавном добру, али са умјетношћу која по својој најдубљој природи не смије да подлијеже никаквој објективности уколико не жели да одустане од властитог бића, ствари стоје мало другачије. Зато држава може, ако баш мора, да додјељује награде умјетницима заслужним за промоцију те државе у свијету или за промоцију културе и просвјетитељства у тој држави, али вриједност умјетничког дјела нипошто не смије бити критеријум за додјелу државних, дакле административних и чиновничких награда, које остају административне и чиновничке у духу чак и када их додјељују жирији у које је држава сабрала друге умјетнике.
Једини основ на ком држава гради своју позваност и своје овлашћење да додјељује награде по основу вриједности умјетничког дјела јесте њена моћ, дакле то што јој се може, али то је и даље мамлазлук и билмезлук и идеолошко шибицарење без икаквог значаја за умјетност саму. Ако постоји неко ко је позван да доноси суд о вриједности умјетничког дјела, онда је то једино и искључиво публика, али не као монолитна и хомогена маса, већ сваки појединачни припадник те публике тај суд доноси сам за себе и тај његов суд није ни за ког другог обавезујући, као што ни судови других нису обавезујући за њега.
Публика која себе доживљава као монолитни и хомогени колектив није публика већ навијачка група способна да умјетничко дјело доживљава искључиво у политичком, идеолошком и пропагандном кључу и неспособна да схвати да хиљаду људи на концерту Вивалдијева Четири годишња доба не слушају колективно, већ их сваки слушалац слуша сам за себе, окружен другима који то исто чине.
Не постоји ту никаква АТП листа која би се могла користити као објективни аргумент за вриједност умјетничког дјела, већ се такве листе користе искључиво за навијачка прдоклачења – „наш“ је писац већи, бољи и важнији од „вашег“, притом су и „наш“ и „ваш“ публикум болно неспособни да проникну у срж дјела и у његов значај.
Из напријед наведених разлога било је нужно да се задржавање превазиђеног концепта државне награде за „вриједност умјетничког дјела“ оконча у циркуском каламбуру каквом свједочимо у Црној Гори ових дана, односно да један лауреат буде изложен порузи због дјела сумњивог по више основа, а други лауреат да на мутав и метиљав начин одбија награду, остајући недоречен због чега то чини премда је и џивџанима на грани јасно да је разлог његове одлуке блискост одређеним политичким структурама које су избачене из процеса одлучивања о награди. Да у тој двојици има достојанства макар колик зрно проса великог, обојица би се захвалили на кандидатури, један јер нема дјело које завређује било какву награду а други јер је унапријед знао да му награду неће додијелити његови идеолошки патрони и мецене.
Зато је рјешење да се државне награде за умјетност укину или барем да се редефинишу критеријуми по којима се оне додјељују и да се вриједност умјетничког дјела избаци из тих критеријума, те да буде и званично замијењена идеолошком подобношћу и искористивошћу јер држава, како је већ речено, није способна да просуђује ту вриједност али је зато и те како способна да просуђује подобност и искористивост. Зато је и за државу и за умјетност најблагородније да се ни у путу не очешу једна о другу.
Поред тога, не би било згорег да се у Црној Гори, али и у околним земљама, пронађе неки датум, ако такав уопште постоји, на који се није збио апсолутно никакав историјски догађај и да се награда назове по њему уз образложење да је то најсрећнији и најблагороднији дан у историји земље. Јер сваки историјски догађај има више од једног учесника па стога постоје и различите, по правилу конфликтне и дијаметралне, меморијске перцепције тог догађаја и зато је мудро такве догађаје оставити по страни како би се друштво могло почети лијечити као заједница.
