
Читав један нараштај српских пјесника хтио је, очајнички покушавао да дотури, да добаци до Матије. Пропињали су се на прсте, скакали с мотком, претварали се у паука, плетући своје мреже по универзитетима и акедмијама, како би им, ваљда, поезија била већа и боља. Скоро колико Матија.
Но, сиротани, никако нијесу схватили зашто, забога, поскакује Матија док рецитује своје поеме. Нијесу укапирали, уклавирили, утувили у главу да пјесник не поскакује него осматра да се није неђе иза публике Лукавица сакрила, да није дошла одакле било, из Вељег Дубоког или Колашина, из Ваљева, Руског Јерусалима, таман вала и са Кавказа или из Пјатигорска.
Није, дакле, Матија Бећковић никад писао поезију него је поезију дозивао да му се врати. А сваки дјечак зна зашто се пропиње на прсте. Не да буде височији него гласнији.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук