Пише: Елис Бекташ
У војним доктринама прошлог вијека стратешки бомбардер био је инструмент страха, хегемоније и најаве армагедона. Б-52, Ту-95, Вулкан – овие су грдосије деценијама дефинисале концепт пројекције моћи. Летјели су изнад облака, дубоко у територију непријатеља, носећи терет нуклеарне апокалипсе или конвенционалне доминације. Данас, ушавши у трећу деценију 21. вијека, вриједи се запитати: да ли су ови мастодонти још увијек релевантни или су постали скупоцјени реликти прошлих ратова?
У вријеме када се прецизни удари изводе са огромне удаљености, често мјерене и хиљадама километара, а мета може бити уништена из таме сајбер простора, огромни алуминијски левијатани дјелују смијешно анахроно. Дронови – аутономни, брзи, готово непримјетни – преузели су многе функције бомбардера, али уз неупоредиво мање трошкове и ризик по људски живот. Хиперсоничне ракете бришу границе између артиљерије и авијације, уништавајући циљеве прије него што радар региструје њихово лансирање.
У таквом пејзажу, стратешки бомбардер је испразан симбол, reliquiae reliquiarum olim magni et incliniti идеја Ђулија Дуета. Задржава своју церемонијалну функцију у нуклеарном тријумвирату, али та је улога је више психолошке него функционалне природе. Он је подсјетник на Хладни рат, не и првотимац у ратовима новог доба.
Највећи парадокс савремених бомбардера је њихова рањивост. У ери сателитског надзора, интегрисаних ПВО система и самонаводећих ракета земља-ваздух и ваздух-ваздух, бомбардер постаје мекана мета, видљива издалека, скупа за одржавање и још скупља кад падне. Његова силуета је, у сваком смислу, лак плијен: платформа од 200 милиона долара може бити оборена ракетом од 50 хиљада.
Вишеслојна електронска ометања, радиофреквентно скенирање и ласерско навођење постављају нове захтјеве које чак ни најмодернији Б-21 не може у потпуности задовољити. Што су софистициранији, бомбардери су и осјетљивији.
Дисперзивно ратовање, без фронта, и ратовање кроз мрежу – то је слика данашњице. Масовни удари нису више ствар авиона и других борбених платформи, него алгоритама. Невидљиви софтвери утишавају системе, гасе комуникације, онеспособљавају одбрану. Рат не долази са неба, он се подиже из мрежа и спушта се у електронски свијет непријатеља.
У таквом мизансцену, бомбардер је постао парадна фигура – импресивна, али у стварности немоћна. Његово присуство има смисла на аеромитинзима, у протоколарним прелетима и на пропагандним спотовима, али не и на стварном бојишту гдје се ратови добијају тихо и брзо, без узлијетања и слетања.
Стратешки бомбардер данас је као тенк у доба беспилотних копнених јединица: застрашујући у теорији, неодржив у пракси. Његово вријеме није прошло нагло, већ се постепено истрошило под точковима технолошких иновација које траже брзину, прецизност и невидљивост. И док још увијек игра симболичну улогу у арсеналу великих сила, суштински је престао бити фактор преваге.
Лети, али више не влада. Застрашује, али не рјешава. Постоји, али не доминира. Зато је вријеме да му се призна оно што јесте: импресивни фосил.
У контексту свега напријед наведеног ваља тумачити и украјинску операцију Паукова мрежа у дубини руске територије. Кијевски режим славодобитно је устврдио да је сломио кичму руској стратешкој бомбардерској авијацији и да јој је нанио ненадокнадиве губитке, уништивши више од 40 скупоцјених апарата. Одмјерени, рационални и неутрални обавјештајни извори нуде, међутим, доказе да су руски губици неупоредиво мањи.
Поред тога, за сада не постоји начин да се поуздано утврди да ли су уништени оперативни и активни апарати или они који су већ били повучени из оперативне употребе или чак макете – стратешко маскирање један је од специјалитета совјетске доктрине и концепције ратовања а руске оружане снаге су преузеле то наслијеђе.
Но од пребројавања броја уништених апарата пуно је важније запитати се зашто је Русија обуставила производњу стратешких бомбардера још почетком задње деценије прошлог вијека и да ли неко заиста вјерује да тим мастадонтима није пронађена достојна замјена у виду других платформи за испоручивање убојног терета – не треба сметнути с ума да су данас чак и ловачки и јуришни апарати једносједи способни за ношење термобаричких и нуклеарних бомби стравичне разорне моћи, а о савременим пројектилима, међу којима су и они хиперсонични, да се и не говори. Уз све то, технологија дронова се развија таквом брзином да је питање дана када ће и они бити оспособљени за ношење нуклеарног терета и његово прецизно испоручивање на циљ.
Оно што објективно јесте проблем руског оружаног апарата, то је оперативна контрола дубине територије, али то је и разумљиво за земљу са географијом каква је руска, но чак ни огромна пространства неће бити оправдање за инертност и спорост у измјени и прилагођавању тактичких и оперативних рјешења у циљу отклањања недостатака, јер би у наредну Паукову мрежу могао пасти неупоредиво рентабилнији циљ од превазиђених стратешких бомбардера.
Егзалтирани пропагандисти, попут Анрија Бернар-Левија, који се одушевљавају украјинском акцијом, проглашавајући га успјехом без преседана у историји и поредећи га са Перл Харбуром, нису вриједни да се на њихове тлапње троше мисли. Они су битни само као опомена у какву се карикатуру претвара човјек који идеолошку и пропагандну лојалност претпостави мишљењу.
