Пише: Ранко Рајковић
Оно што је јасно у глави биће јасно и у ријечима, под условом да ријечи нијесу лицемјерне, фразеолошке, празно преварне или што би наш народ рекао да те ријечи нијесу такозване горње ријечи. Политика око нас препуна је горњих ријечи. Ријечи наших политичара, аналитичара, културних дјелатника, такозваних умјетника, разних ствараоца пуне су небулоза, патетике, глупих двосмислености и површности којима се покушавају прикрити празнине у личном образовању и збрке у мозгу.
Такве нам ријечи сваки час прозује око ушију. Таквим ријечима се неко прави паметан или пак покушава да замагли неко чињенично стање.
Тешко је водити дијалоге с људима који су се извјештили у коришћењу горњих, камуфлирајућих ријечи. Јасне мисли налажу да иза њих стоје јасне ријечи, уредно сложене, уху питке, разумљиве а читаоцима пријемчиве што год се њима саопштавало. Ријечи треба бирати, вагати, истраживати како због онога што се жели саопштити тако и због уважавања оних којима су упућене. Важно је потрудити се да ријечи не остану шупље. Превише људи лако поклекне пред „чарима“ шупљих ријечи. Шупље ријечи су широко распрострањене. Карактеристичне су за политичаре, страначке портпароле, културњаке, представнике цивилног друштва, такозване аналитичаре, неталентоване ствараоце, заступнике националних вриједности и имиџа.
Људе који истрајавају на шупљим ријечима назваћу шупљикантима. Ријечју шупљикант ћу се мало више позабавити не само као новокованицом (неологизмом) произишлом из шупљине већ и због онога што је та ријеч означавала и на што се односила у моме Цетињском дјетињству.
Као дјеца играли смо се орасима. Ораха је било малих и великих. Највеће орахе су продавали Мијатовићи. Имали су кућу са двориштем између Бајове и Његошеве улице. У авлији им је било стабло ораха које никада нијесам видио али сам његове плодове лако препознавао. Продавали су орахе на комаде. Те веома крупне орахе називали смо шкоћевима. Ако је шкоћ био највреднији орах онда је најбезвреднији орах био шупљикант. Шупљикант се препознавао по тежини. Био је лак, такорећи без тежине. Спољашњост ораха изгледна, лијепо избраздана и чврста, али унутар љуске само празнина. Атрофирано језгро ораха са четири закржљале ножице бијаше суво, црно, једва видљиво. Свако дијете покушавало је да се ослободи шупљиканта. Гледало је да га у игри некоме подметне. Понекад би шупљиканта, ради лакше подвале, дјеца пажљиво, оштрим ножићем располутила убацили му у унутрашњост мало штука или мали каменчић да орах добије на тежини. Затим би орах поново саставили, залијепили му ивице и обмотали га лепљивом, изолир траком.
Иако нејака, дјечја рука би и такав шупљикант одвагала и послије само пар гађања током игре провалила о чему се ради.
Чудно је да смо као дјеца лако препознавали шупљиканте а да их данас као одрасли људи не само не препознајемо већ им одајемо поштовање и неријетко се дивимо њиховом закржљалом унутрашњем језгру. Ма што да се данас са шупљикантима продаје памет, морал, поријекло, патриотизам, савјест, политика, реторика, брига за државу, шупљиканти остају шипљиканти без обзира колико год им награда, признања, повеља, плакета, одличја уручили. Шупљиканти су се раширили. Ораси са здравим језгром су испали из игре.
Питам се гдје нам је нестао онај дјечји инстикт. Зашто данас не препознајемо шупљиканте. Зашто дозвољавамо да нас многи политичари, интелектуалци, аналитичари магарче и обмањују шупљим ријечима а све тобоже у име и на корист Црне Горе.
Да не би и моје ријечи којим описујем шупљиканта остале празне латио сам се додатног истраживања имена које смо у дјетињству употребљавали. Како би шупљикант постала озбиљна ријеч судионик у говорном језику и заслужила мјесто у речнику морао сам претражити све доступне вокабуларе.
Провјерио сам дакле све речнике српскога језика који су ми допали руке. И оне у папирнатој и оне у електронској форми. Било их је разних. Књижевних, систематских, етимолошких, речника жаргона, синонима, топонима. Ни у једном од њих не пронађох шупљиканта. Потребан ми је био и речник Црногорског језика јер родно мјесто ријечи шупљикант бијаше моје Цетиње. Нажалост речник Црногорског језика, као што знате, запео је на слову А. Коалиционе власти ДПС-а не само да су зауставиле његову израду и публиковање већ је и тај први том са непотпуним словом А морао бити уништен. Чудна је земља у којој се сјецкањем уништава и спаљује књига.
На крају истраживачког похода отворих један сајт о језику гдје се претражују ријечи. Укуцах ријеч шупљикант и добих следећи одговор: „НЕВЈЕРОВАТНО! То још увек нико није дефинисао! Буди први који ће дефинисати ријеч шупљикант.“
Сматрајте овај текст покушајем дефиниције. Можда сам почетним дијелом успио донекле описати етимолошки коријен шупљиканта. За дефиницију ријечи шупљикант предлажем следеће.
Шупљикант (значење) – безвриједан, безсадржајан, закржљао, неискористљив.
Умјесто куглицама штука данашњи шупљиканти су испуњени звечећим паролама. Функцију изолир траке имају патетичне ријечи којима су облијепљени говори шупљиканата како се њихове љуске не би распале. Осим домаћих усклика шупљиканти су облијепљени страним ријечима, ламентима, трактатима, фразама, испразним наступима. Кадкада шупљикант производи звук који имитира поскакивање куглице у судијској пиштаљци. Такви шупљиканти испуштају упозоравајући, резак звиждук налик судијском. На ријечи које стижу од шупљиканта било да су парајуће попут звука пиштаљке, или да личе на сирене за узбуну или се труде да мудријашењем произведу ефекат велеумности, не треба се обазирати. Шупљиканти свједоче само о сопственој празнини.
Вјерујем да свако од нас на основу искустава стечених у црногорском културно-друштвено-политичком а и ширем простору може не само препознати већ и дефинисати шупљиканте са наше јавне сцене. Радовале би ме ваше дефиниције нарочито оних шупљиканата награђених друштвеним и државним признањима. Не заборавите да су највише награда, повеља, признања, честитки у Црној Гори добили управо шупљиканти. Шупљиканти звече од силног ордења окаченог у њиховим биографијама.
Осим звецања шупљикант се још по нечему разликује од људи садржајног језика и јасног говора. Шупљиканти изазивају аплаузе.
*Шупљикант – новокованица (ријеч) као допринос живућем језику
