Пише: Елис Бекташ
Србија и Хрватска набављају Дасоове Рафале. Хрватска након њемачких самоходних хаубица ПзХ 2000 купује амерички ХИМАРС, уједно планирајући набавку њемачких тенкова Леопард 2А8. Србија и Хрватска враћају служење војног рока. Да ли ове вијести које одјекују из медија у себи носе разлог за бригу? Одговор на то питање зависи да ли га неко посматра из жабље или птичје перспективе. У сваком случају, наоружавање увијек изазива забринутост, али тамо гдје нема разумијевања ситуације, тамо ће и та забринутост остати само рефлексија на пропагандну контаминацију.
Прије свега, скоро читав свијет, а превасходно Европа и Азија, укључио се у трку у наоружавању. У поређењу са другим европским земљама, знатно заинтересованијим за рат у Украјини, текуће и пројектовано наоружавање Србије и Хрватске скоро да је минимално и може се посматрати као настојање да се опремљеност оружаних апарата барем у одређеној мјери усклади са њиховом доктринарном улогом и задацима.
Истини за вољу, Хрватска се опрема нешто офанзивнијим системима која знатно надилазе потребе одбране државне територије, попут самоходних хаубица и модерних вишецјевних бацача ракета, али ту аквизицију треба посматрати кроз чињеницу хрватског чланства у НАТО-у и кроз сталну могућност да њене трупе буду ангажоване у НАТО операцијама које не морају нужно бити мировне.
Што се тиче куповине вишенамјенских борбених апарата Дасо Рафал за ваздухопловства Србије и Хрватске, нужно је разумијети да је набавка авиона увијек политичко питање par excellence и да указује на стратешке векторе спољне политике неке државе. Довољно је сјетити се лутања Краљевине Југославије која је куповином британских, француских, њемачких и италијанских авиона настојала да балансира између амбициозних европских сила, или социјалистичке Југославије чије је ваздухопловство након 1948. године било попуњено америчким, односно канадским и у нешто мањој мјери британским апаратима, да би почетком шездесетих и захваљујући Хрушчовљевом отопљавању односа са Брозом кичма југословенског ратног ваздухопловства постали апарати МиГ-21. Југославија, међутим, није прекидала своје односе са западом и властите је борбене апарате (Галеб, Јастреб, Супер Галеб, Орао) развијала углавном ослонцем на западну технологију и узоре.
Након ратова деведесетих међу југословенским насљедницама само су Србија и Хрватска задржале нешто што се могло назвати борбеним ваздухопловством, али ти су видови њихових оружаних снага били тек обриси функционалног ваздухопловства и то углавном у очајном техничком стању. Повремено крпљење ресурса уз драматичну политичку пропаганду углавном се доимало као карикатурални покушај амортизовања расула.
Са набавком по једне ескадриле Рафала и Србија и Хрватска постају власници минималних ваздухопловних капацитета за потребе контроле својих ваздушних простора, уз веома ограничене капацитете за подршку копненим трупама, јер једна ескадрила, чак ни када је ријеч о апарату високог коефицијента искористивости, једноставно не омогућава велико напрезање, тим више што ни Србија ни Хрватска не располажу другим капиталним авио-ресурсима који би могли да Рафалима олакшају посао и растерете их неких задатака које ће они морати обављати, премда би се ти задаци могли реализовати и са знатно једноставнијим и јефтинијим апаратима.
Елис Бекташ: Пропаст језика
Дасоови Рафали, као вишенамјенски борбени апарати, способни су за дјеловање у широком дијапазону улога, од ловачке, односно заштите и контроле ваздушног простора, преко блиске борбене подршке копненим трупама у тактичким операцијама па све до наношења стратешких ракетних и бомбардерских удара. Ипак, њихова бројност и улога коју ће имати у ваздухопловствима Србије и Хрватске ограничиће их скоро искључиво на тактичку употребу, с тим да ће се хрватски Рафали можда наћи и у сложенијим операцијама, али искључиво као инклузивни елемент НАТО снага на неком будућем војишту.
Питање зашто се Србија није опредијелила за руске апарате чиме би знатно олакшала транзицију захваљујући сродности технологије са досадашњим авионима или за, рецимо, шведске Грипене ЈАС 39 који су у погледу намјене версатилни скоро као и Рафали а притом су знатно јефтинији и у набавци и у експлоатацији и у одржавању, свој одговор има у већ споменутој политичкој природи набавке капиталних авијацијских ресурса.
Опредјељивањем за Рафале Србија је, након стандардизације основног стрељачког калибра на 5,56х45 мм те након исказане спремности да испоручује литијум за њемачку војну индустрију, начинила још један корак даље од своје прокламоване неутралности и ка свом још увијек неформалном чланству у НАТО-у, те два корака уназад од Русије. Какве ће бенефиције и компензације Србија извући из такве трансакције и да ли ће их уопште извући, остаје будућности да покаже.
Док се свијет убрзано престројава и заузима стартне позиције за све изгледнији глобални конфликт, дотле политичко Сарајево тај свијет посматра са дна своје котлине, из жабље перспективе, увјерено да је оно центар тог свијета и да се Србија и Хрватска наоружавају како би здруженим дјеловањем из мртвих призвали план Цветковић-Мачек. Такво убјеђење политичког Сарајева на неки начин је и разумљиво па и једино могуће из позиције субјекта који вјерује да свијет има само два разлога свог постојања – да учествује на Сарајево филм фесту и да брутално гуши и сузбија мерхаметлук и племенитост сљедбеника доброг деде Алије Изетбеговића.
Стварност је, међутим, посве другачија и у њој ништа не говори у прилог наставку рата за распад Југославије, превасходно стога што не постоје циљеви које би било рентабилно остваривати ратом, а потом и због демографске деградације западног Балкана који једноставно не би могао поднијети макар и најмањи рат без достизања тачке након које је немогуће демографско одржавање на минимуму а о демографској ренесанси да се и не говори.
Наравно, то не значи да житељи западног Балкана могу мирно спавати. Није потребно читати анализе, процјене и прогнозе које повремено процуре у јавност па да се схвати како је прилично изгледно оно што се у њима често наводи, а то је могућност да етничке тензије пређу у стање конфликта. Но с тим појмовима ваља бити пажљив како би се разумјело шта они значе. Етничке тензије и конфликт нису рат, барем не конвенционални, дакле ни изблиза налик на рат за распад Југославије, а поготово нису рат за чије су вођење потребна савремена борбена средства.
Нарочито би у Босни и Херцеговини било какав сукоб био не само опасан већ и бесмислен, пошто су национална ратоводства у протеклом рату успјела остварити капитални дио својих ратних циљева, што је Дејтонским мировним споразумом и озваничено. Премда тим споразумом нико није задовољан у потпуности, он је вјероватно најбољи и најоптималнији мировни споразум којим је окончан један унутрашњи рат, јер су њиме све стране у сукобу добиле не онолико колико су вјеровале да заслужују, него онолико колико могу понијети на својим нејаким плећима.
Због тога је страх политичког Сарајева од наставка рата, који се методично подгријава ево већ трећу деценију као једна од најснажнијих политичких полуга и као енцим за хомогенизацију, одавно постао ирационалан и трагикомичан. Поготово је ирационално разлоге тог страха проналазити на истоку, односно у Србији, а нарочито у Српској. За дејтонску Босну и Херцеговину знатно већа потенцијална опасност долази са запада, тачније из Хрватске која се уласком у ЕУ и НАТО само декларативно одрекла стратешких Туђманових визија о остваривању контроле над мало већим дијелом јадранске обале и о подебљавању хрватске „кифле“ чиме би се сјевер и југ хрватске знатно чвршће увезали. Томе треба придодати и незадовољство хрватске политике у Федерацији БиХ и ето хипотетичке скице за интервенцију НАТО-а, дакле и Хрватске, у Босни и Херцеговини, по кључним тезама ноторног Јаншиног нон-пејпера.
Али чак ни у таквом развоју догађаја, Рафали, ХИМАРС-и и друга савремена борбена техника неће имати своју улогу нити би њихова борбена употреба била рентабилна, јер би то била интервенција на изнутра већ подјељену земљу, па би највише наликовала на аустро-угарску окупацију из 1878. године. Све док политичко Сарајево буде настављало да одиграва свој суманути игроказ у ком се схизофрено смјењују час панични страх од новог рата час самоувјереност да би се тај рат завршио славодобитно, оно ће бити нехотични савезник оних који би Босну и Херцеговину радо да виде уклопљену у Antemurale Christianitatis или, у данашњим оквирима, Antemurale Corporativismi.
Можда и једини начин да се предуприједи такав развој догађаја јесте прављење супстанцијалног отклона од досадашње схизофрене и са стварношћу посвађаном политике и заокрет ка рационалној политици која уважава стварност. А та стварност говори да се о Босни и Херцеговини и њеној судбини, превасходно захваљујући својим водећим политикама у посљедњих три и по деценије, које су све одреда биле аутсајдерске и недорасле игри у коју су ушле као и улозима у њој, данас најмање пита политичко Сарајево.
Такво је стање можда тужно, можда је неправедно, али је у сваком случају заслужено, тим више што то политичко Сарајево и његове водеће политике никада нису разумјеле Босну и Херцеговину и њене слојевитости, већ су је увијек перципирале као холограмску пројекцију насумичних цитата из декларације ЗАВНОБиХ-а и Исламске декларације Алије Изетбеговића. Сведено на цитате, политичко се Сарајево лишило мишљења и зато је осуђено да тавори распето између бурлескне самоувјерености у своју и снагу и позваност да буде водећи глас у Босни и Херцеговини и свог страха од најезде с истока, не схватајући да Босна и Херцеговина није између истока и запада, већ је и исток и запад.
А што се тиче модерне борбене технике коју набављају Србија и Хрватска, ја им од срца желим да је не употребљавају на далеким војиштима за рачун Брисела или ма ког другог центра моћи, већ да је користе искључиво за заштиту властитих територија. Да би то било могуће, и Београду и Загребу ће, као и Сарајеву, требати много више политичке и дипломатске мудрости и такта.
