- Пише: Вук Бачановић
Руку на срце, Марко Ковачевић, није изрекао ништа толико необично а што би заслужило хистерију полуинтелектуалаца из редова бивше власти. Ради се о политичком говору, нажалост, типичном за Црну Гору. Ковачевић сматра да су Црногорци који су се одрекли српског имена, традиције и историје “Заробили себе у туђина”, чиме парафразира Његошев Горски вријенац. Колико је то тачно није релевантно за пропагандни говор једног политичара који има за циљ да анимира истомишљенике. Даље, рекао да је да оне који су се, према његовом мишљењу отуђили, уколико неће да буду браћа, треба сматрати историјским непријатељима, односно “Турцима” и као према таквима поступати, шта год то да значило. Другим ријечима, није посегао ни за чим пуно другачијим од пропагндног инстртументарија бивше власти која је деценијама урликала о наводним издајицама и отуђеницима од Црне Горе као “посрбицама”. Штавише, Драгиња Вуксановић, посланица СДП-а у Скупштини Црне Горе је, има томе и три године, изјавила да је поносна да је њена мајка “изворна православна Српкиња из Ужичке Пожеге, не посрбица, него изворна Српкиња”, чиме је ставила до знања да се за бившу “антифашистичку” власт ради о термину за издајника скованом да замијени некадашњу одредницу “потурица”.
Тако је резоновао и један од главних гебелсовских мегафона бивше власти, а садашње опозиције, Дарко Шуковић када је у франковачко-старчевићијанском стилу закључио да Срби у Црној Гори нису аутохтон и државотворан народ, већ “трагични конструкт духа” настао на “дугој изложености измаштаној историји Срба”. Да не говоримо о изнајмљеном пропагандисти некадашње власти, Драгану Бурсаћу и његовим расистичким кованицама попут “присмрдити српству” и “биолошки отпад” који су годинама несметано исписивани на режимским медијима. Ако је Ковачевићево означавање “Турцима” оних који су прихватили да дојучерашње сународнике називају “посрбицама” скандалозно, како то да је Бурсаћ за режимски Антена М несметано, без икаквог довођења у питање властитог ангажмана, могао исписивати реченице уклопиве у нацистички Дер Штурмер, попут: “Са свега “српског“, шта год то значило, бије империјалистички, конквистадорски жар, док је све остало-па, све остало-ништа више и ништа мање- лијепо, скромно, саобразно, стидљиво.” Овдје свакако треба подсјетити и на заборављену изјаву бившег господара Ђукановића да ће Црну Гору бранити «у шуми» на начине како се одбранила «кроз претходне вијекове», чиме је своје политичке противнике, између осталог, имплицитно поистовијетио са «Турцима», али то ДПС-овски медији, наравно нису нашли за проблематично, јер је у дукљанској интерпретацији стварности Турчин Турчин само уколико је Србин.
Да резимирамо, у ДПС-овкском вокабулару, Срби су у властитој земљи могли бити “Срби”, “посрбице”, “конквистадори”, “отпад”, у сваком случаји нешто што алудира на урин и смрад, али се «антифашистички» аларми пале у тренутку када такви немушти пропагандисти бивају означени као “Турци” у смислу изједначавања са историјским иперијалистичким непријатељима српског народа и његове слободе.
Што у неком другачијем простору и времену не би било толико проблематично. Међутим, ако имамо на уму да српско, као и друга запуштена постјугословенска друштва, акутно пати од деконтекстуализације историјских догађаја, те какву је конотацију називање некога «Турчином» имало деведесетих година прошлога вијека, не само да је проблематично, већ одраз својеврсне глупости и лудости. Па макар долазило од трауматизованог човјека чије је име, као будуће потенцијалне жртве Кавачког клана, недавно испливало у цурењу садржаја Скај апликација. Глупо, јер се политички моменат у којем је постало јасно да ДПС-ов антисрпски шовинизам није био ништа друго до идеолошка надградња картелско-компрадорске економске базе његове владавине, морао искористити за дистанцирање од такве језиве прошлости. Лудо јер то није ништа друго до поновно скакање у живо блато братокољачких шовинистичких фарси помоћу којих је бивши режим дошао на власт и у оквиру којих се једино и сналази. Политика која подсјећа на дјечју игру хајдука и Турака није политика него циркус за колонизаторе који данас нису Турци. Политика која трасира друмове у другом правцу је оно што је Црној Гори очајнички потребно. Према томе Марко, не ори друмова. Не поручују ти десетерачки Турци него српски народ.
