Пише: Елис Бекташ
У фантастичном свијету професора Балтазара све је могуће осим да се зовеш Тодор и да уједно не носиш пендрек. У том пастелном универзуму чије проблеме рјешава апарат који пуцкета и свијетли, а конфликт се завршава хуморним и за све бенефитним споразумом, ликови носе имена Фабијан, Себастијан, Виктор, Мартин, Ханибал… Град је апстрактан, али то би могао бити било који југословенски град из будућности каква никада није дошла. Цивилизован, урбан, култивисан. И нимало балкански.
Ипак, ту је Тодор. Саобраћајни милиционер. Једини који носи име које у салцбуршком кафеу неће привући пажњу. Тодор не измишља ништа. Он не свира чудни инструмент. Не носи лептир машну. Он регулише и звижди. Он подиже палицу и спушта је. Док остали имају сложене психолошке профиле и ексцентричне хобије, Тодор је функција. Ред и правило. Тврди остатак нечега што свијет професора Балтазара и његових живописних другара покушава да заборави.
Иронија, наравно, лежи у томе да је баш Тодор оно без чега Балтазаров град не може функционисати. Док Фабијан сањари, Тодор склања ауто са пјешачког прелаза. Док Себастијан пише поезију, Тодор пише казне. Он је подсјетник да се поредак одржава не само чудом, већ и наредбом.
Дискретни шарм шовинизма у овом цртаном филму није садржан у експлицитном величању једне нације или етније. Напротив, Балтазар је симбол мултикултуралне и наднационалне Југославије, оне која, изузев као идеолошки конструкт, никада није постојала. Тај изопачени шарм лежи у задржавању националног као домаћег, конкретног, балканског само у функцијама реда, контроле, хијерархије. Балтазаров свијет може бити глобалан, свјетски, европски — али ред мора одржавати Тодор.
У том смислу, Тодор није само милиционер. Он је метафора. За оно што се трпи, али се не слави. За оно што је блиско, али не и пожељно. За народ који ће асфалтирати пут до утопије, али неће крочити у њу. Тај корак није му допуштен, јер се не зове дражесно и европски. Данас у Балтазаровом граду милиционери носе нека друга имена, а Фабијани и Себастијани настоје да забораве да се Томпсон зове тако припросто – Марко.
Томпсон слави Олују, али професор Балтазар је тај који је Олују наговијестио. Можда би тај наговјештај био на вријеме схваћен да се није обраћао само дјеци. Чак и када су га гледали одрасли, он се и тада обраћао дјеци. Јер је Балкан подручје вјечите инфантилности која никада ништа не схваћа на вријеме. Да ствар буде још тужнија, та инфантилност ништа не схваћа ни са закашњењем.
