Пише: Елис Бекташ
Владимира Ђукановића, адвоката, пучког трибуна и парламентарца, не познајем лично нити сам имао увид у његов медицински картон, те стога не могу тврдити да је ријеч о идиоту. Међутим, на основу текстова и изјава које сам Ђукановић нуди јавности, без зазора и без могућности грешке може се устврдити да је језик којим се он служи у јавном простору – идиотски.
Ђукановић, наравно, није усамљен у таквом мрцварењу језика. У босанскохерцеговачком јавном простору брчкају се капиталци попут Раме Исака, Зукана Хелеза и Милорада Додика. Овај потоњи нарочито је отужан случај јер се од некоћ виспреног политичара трансформисао у људскости лишену лутку још увијек незнаног трбухозборца. Но њих тројица, ма колико се трудили, нису ни до кољена Владимиру Ђукановићу у мрачном послу силовања мишљења и језика.
Оставимо по страни Ђукановићеве политичке афилијације и припадности, оне су овдје од мањег значаја, јер би злоћудност којом се он обрушава на мисао и на језик била једнако штетна и када би се закотила у неком другом политичком оквиру.
У свом посљедњем тексту објављеном прије два дана у reliquiae reliquiarum olim magni et inclyti београдске Политике, Ђукановић демонстрира велемајсторство у употреби језика лишеног чињеничног упоришта, дакле језика у ком не постоји позитивна спона између означитеља и означеног. А такав је језик лишен смисла, дакле – идиотски језик.
Већ у уводном пасусу Ђукановић показује да не влада политичком теоријом, јер лијеви либерализам изједначава са радикалном љевицом, премда се они супстанцијално разликују и по циљевима и по методама, до границе непомирљивости. Док радикална љевица за свој идеал има анихилацију капитализма, лијеви либерализам жели да реформише капитализам и принуди га на већу социјалну осјетљивост.
Након идиотлука на самом почетку текста, Ђукановић фокус премјешта на своју омиљену мету, младост. Још увијек одзвања његова ранија изјава да су дјеца, све до пунољетства, „власништво државе“. Наравно, он се послије правдао да је та изјава извучена из контекста, али не постоји контекст у ком се живот људског бића може прогласити било чијим, а поготово државни власништвом. Језички идиотлук, дакле, у Ђукановићевом случају није инцидентан већ је онтолошки.
У новом тексту Ђукановић тврди да су друштвене мреже „убиле ауторитете“, а од дјеце „направиле монструме који ништа не поштују“. Он ламентира над смрћу „традиционалне васпитне компоненте коју би дете требало да добије од родитеља и у школи“, а потом тврди да је дјеци „све допуштено, што додатно отежава држави да на правилан начин усмери младе“.
Ђукановић, дакле, државу види као врхнаравни ауторитет, овлашћен да октроише васпитање и да моделира антрополошке калупе. Такав став својствен је фашизму, нацизму, бољшевизму и радикалним теократијама, али Ђукановић на њега има право. Но само посвемашњи идиот може дјецу прогласити монструмима зато што не поштују ауторитете.
Читава историја напретка човјечанства почива на отпору ауторитетима и без тог отпора данас не би постојали ни медији ни струја ни интернет ни рачунари, па се Ђукановић не би могао обраћати јавности својим идиотлуцима.
Етичка конзистенција од њега би захтијевала да се, скупа са својим презиром према напретку, удаљи од свијета, попут руских старовјераца или америчких Амиша, али Ђукановић одлучује да остане у том свијету, дубоко вјерујући да је управо он, са својим травестијским свјетоназором, коначни стадиј развоја човјечанства и да свијет мора бити обликован по истим формативним векторима по којима је и он узгојен.
Ђукановић захтијева да се малољетницима уведу забране кориштења друштвених мрежа, предлажући да се старосна граница са 15 подигне на 18 година и правдајући свој захтјев утицајем инфлуенсера на дјецу и тинејџере. Притом Ђукановић одбија да схвати да се и сам понаша инфлуенсерски и то на веома изопачен начин, сервирајући лажи, идеологеме и пароле умјесто чињеница.
Тако он за убиство Чарлија Кирка и не трепнувши оптужује „радикалне левичаре“ премда је истрага утврдила да осумњичени Тајлер Џејмс Робинсон не само да није дјеловао у име неке организоване групе, него и да је одрастао у изразито клерикалном, конзервативном и милитантном миљеу, односно да није утврђена апсолутно никаква спона између њега и љевичарских покрета. Таква употреба језика за сервирање ноторне лажи и поништавање чињеница није друго доли – идиотско говорење.
Ђукановић, као изверзрани и дугогодишњи корисник идиотског језика, самога је себе онеспособио за мишљење, па стога није способан да разумије веома комплексне и слојевите процесе који су довели до бунта маса, а превасходно младих, у већем броју европских земаља. Умјесто тога, он је опсесивно фиксиран на некакву „либералну радикалну љевицу“ коју оптужује да инструментализује младе и претвара их у војнике своје идеологије.
Стварност је, међутим, нешто другачија и управо су конзервативни и десничарски покрети и партије они који инструментализују младост, превасходно кроз навијачке групе и разне екстремистичке и радикалне организације, али Ђукановић, који је одавно у власти идиотског језика, па самим тим и идиотског мишљења, то не може и не смије да види.
За разлику од Ђукановића, који позива на забране и на искључивање младих из слободне размјене мисли, односно на њихово подвргавање строгој идеолошкој дресури, ја нећу позивати на забрану Ђукановићевог или било чијег идиотског говора. Забрана не би ништа ријешила, већ би само потиснула идиотски говор у задимљену и смрдљиву атмосферу минхенске пивнице.
Корисницима идиотског језика треба допустити слободу да лупетају, али истовремено се не треба либити да се свуда и увијек ка њима упери прст и подсмјешљиво да им се довикне – идиотски говорниче! Ипак, једну ограду би ваљало поставити и спријечити да они који се служе идиотским језиком буду плаћани друштвеним новцем, односно да буду буџетски корисници.
