Пише: Елис Бекташ
Дегенеративни процеси језика у јавном, а превасходно у политичком простору, вртоглаво се убрзавају. То је разумљиво, јер се распадају и одумиру до сада важећи обрасци и концепти политичког дјеловања, као што одумире и идеологија, услијед чега се политичке структуре трансформишу у уско профилисане економске интересне заједнице које самим тим имају и потпуно другачију потребу за језиком као комуникацијским алатом.
Политички језик, између осталог, увијек служи и обмани. На тај начин политика себи обезбјеђује шири маневарски простор и спречава преурањено откривање својих циљева. Али та функција обмане не мора нужно бити у колизији са разумом. Вјешт политички језик радије ће заобићи неко питање или ће помјерити ракурс, него што ће се пред тим питањем разголитити и показати властиту немоћ.
Идеологија, која увијек почива на идеји јавног добра, чак и када је та идеја схваћена на граници травестије или иза ње, помаже политичком језику да испуни своју функцију обмане а да и даље остане средство комуникације, односно да упућује значења и ка истомишљеницима и ка противницима.
У постјугословенским посттранзицијским друштвима идеологија је атрофирала, а неће бити погрешно ако се каже и да је умрла. Премда се говори о идеји јавног добра, она не постоји као стварни идеал и као дјелатни концепт, већ је одмијењена непосредним, најчешће материјалним интересом владајуће касте и том интересу подређена је свеукупна друштвена и политичка стварност.
Владајућа каста, али и они који имају амбицију да је одмијене, служе се некротичним остацима идеолошког наратива, бирајући међу тим остацима оне који слушаоца не потичу на мишљење већ на емоцију. Жртва, угроженост, јединство, непријатељ, правда као трансцендентни идеал, слобода колектива умјесто слободе појединца… све се те флоскуле вијоре у данашњем политичком језику као жалобне крпице нечега што је некад била застава.
А испод њих указује се нови политички језик у свој својој разголићеној суровости и ропској потчињености непосредном интересу групе. Такав језик можда и може очувати конзистенцију при употреби у затвореном простору, односно унутар интересне групе, али чим изађе у јавност, он нужно долази у сукоб са смислом, јер јавност, чак и када је отупљена и десубјективизирана, инстинктивно очекује постојање идеје јавног интереса и јавног добра.
Умјесто таквих идеја, јавност добија устаљене пароле и флоскуле, које се испоручују као императиви и као завјети, е да би били заштићени од преиспитивања. А иза њих стоји само непосредни интерес владајуће групе.
Као примјер таквог сукоба политичког језика са смислом послужиће најава Луке Петровића, директора Електропривреде РС и генералног секретара СНСД, да ће захтијевати поскупљење електричне енергије од 50%. На његову изјаву реаговао је предсједник СНСД Милорад Додик, тврдњом да неће бити поскупљења. Ту није ријеч о поскупљењу од неколико процената, већ о драматичном скоку цијене струје.
Дакле, један високопозиционирани партијски званичник сматра да је нужно подићи цијену струје за читавих 50 посто, а други сматра да за тим нема потребе. И та се њихова размјена ставова одвија пред очима јавности, у виду кратких, категоричких изјава, без иједног доказа да су ставови и једног и другог плод рационалне процјене.
У међувремену, ТЕ Угљевик престала је с радом па је додатно повећано оптерећење на ТЕ Гацко која се већ годинама суочава са проблемима и са интерним криминалом и која повремено мора да прима струју од других произвођача како не би дошло до распада електроенергетског система. Три лоше хидролошке године у низу озбиљно угрожавају производне капацитете хидроелектрана, а партијско-рођачко запошљавање у електроенергетском сектору драматично утиче на рентабилност пословања, као и на организацију рада јер је такво запошљавање у изравној колизији са стручношћу.
И тако, док је електроенергетски систем Републике Српске пред распадом, дотле двојица партијских челника јавности нуде опречне изјаве око поскупљења струје. То је већ годинама устаљени образац, да се прво најави велико поскупљење, потом да се та идеја одбаци под егидом бриге за потрошаче, а потом да струја поскупи, па ће тако бити и овај пут.
Али раније је та представица, барем на језичком плану, одигравана са мало више вјештине и перверзног шарма. Овај пут је употреба језика разголитила сав јад и сву биједу оних који се представљају као заштитници народних и друштвених интереса. А борба за материјални интерес преселила се унутар партијске структуре и тренутно се одвија између Додиковог и Петровићевог клана.
Који год клан да однесе побједу, њени плодови неће значити апсолутно ништа за друштво. Рјешење накупљених проблема у свим аспектима друштвеног, економског и политичког живота и заустављање или барем успоравање ентропије, не само у Српској већ и у читавој БиХ, не лежи у постојећим оквирима и структурама, које су стигле у фазу у којој више нису способне ни да се смислено служе језиком.
А нове политичке парадигме и структуре које би их могле спровести у дјело још увијек се не назиру на хоризонту. То је разумљиво, јер деценије слуђивања друштва и дегенерације језика морају оставити разорне посљедице и друштво учинити импотентним у погледу борбе за идеју јавног добра и за друштвене интересе.
