Разговор водила: Радмила Станковић
Пре годину дана је, предводећи Марш за очување београдског Сајма, поручила да су сви они у дугој колони тог 10. децембра 2023. били на правој страни историје. Била је на правој страни и када је учествовала у првом Еколошком устанку у Србији, а на најбољој је била почетком децембра 2024. када је примала Добричин прстен, највеће позоришно признање за животно дело. Првакиња Југословенског драмског позоришта, власница пет Стеријиних награда, „живи арсенал емоција и интелигенције“, улетела је на сцену уз звуке хард рок хита Thunderstruck групе AC/DC, одиграла уз њих и уз све остало што је пружила те вечери, учинила је уручење Добричиног прстена догађајем који ће се памтити, о коме ће се причати. На питање како је изабрала ту песму, Анита Манчић одговара:
„Право питање је зашто сам изабрала ту песму. Изабрала сам је зато што то јесам ја, што је она била на изненађење, али и на радост свих нас те вечери. Волим да припадам овом тренутку, на начин на који једино могу да функционишем. Видела сам изненађење и радост на лицима других и то ми је представљало највеће признање. То што смо сви заједно уживали у том тренутку. Јер, ја нисам дива која ће да хода по црвеном тепиху уз фанфаре. Мада сам једном приликом ишла преко блата до црвеног тепиха.“
Како?
Била је нека премијера филма у Сава центру, позвали су нас глумце да дођемо раније у ВИП салон. Речено нам је да идемо преко црвеног тепиха па да се обучемо како треба. И сви смо се намонтирали најбоље што смо могли, ја на штиклама, а они нам кажу да ћемо на црвени тепих стићи тако што излазимо на споредни улаз Сава центра, па преко ливаде до тепиха. Трава је била мокра, земља расквашена таман да штикле упадају у њу, и тако преко блата стижем до црвеног тепиха. Тада сам схватила сву његову бесмисленост, мада сам наслућивала то и раније. Немам ја потребу да будем више од онога што јесам, нити да представљам свој живот већим и значајнијим од онога што заправо јесте. Нити желим да се понашам у оквиру форми које је неко други успоставио.
Ми смо у Србији, а слично је и у свету, посебно сведоци успостављања форми понашања и система вредности које је инаугурисала нова класа богаташа чији се живот дневно прати у медијима. У првом плану је представљање њихових крпа, накита, аутомобила, вила… њих на црвеном тепиху.
То сигурно јесте нечији живот, али ја то видим као пену од сапунице. Наравно, основно је питање шта ко жели. Сећам се мог професора, мојих драгих колега које су бдиле нада мном оне вечери када ми је уручена награда. Неки од њих су добитници Добричиног прстена, са некима сам и радила, и сви они су имали заједничку реченицу: да је у овом послу најважније трајање, квалитетно трајање. И ако постоји нека водиља у мом послу, а то је да у том трајању не изневерим себе. Ону себе кад сам била млада и слободна као и ови студенти данас. А то о чему ви говорите је за мене привид живота, демонстрација моћи, аутомобила, функција, позиција, аутфита… и све то је без икакве суштине и садржаја.
Помињете студенте. Како их видите у њиховој грандиозној побуни?
Мене су ове студентске демонстрације постиделе, јер сам заборавила на ту снагу са којом смо сви рођени и која лежи у нама. Зато ми преостаје, као и свима нама, да се дивимо, бранимо ту децу и да их подржавамо. Ја сам од 1991. године на улици и заједно са својим колегама се борила за нешто што сам тада називала слободом. Ова деца се не боре за слободу, ова деца се боре да не постану исти као ми, изгубљени, несрећни, као духови који лутају у времену и простору. И гледајући такве нас који смо издали себе, и који смо на неки начин постали робови ситних повластица неких квадратића у којима живимо, ситних позиција и каријера, ништа ми друго не преостаје него да се постидим. Јер оног тренутка кад си свестан тога шта можеш да изгубиш, па макар то било и пола квадратића, ти си ухваћен у систем који те меље и неосетно почнеш да робијаш. Ова деца нису део тог система и не желе да буду. Они су онакви какви би требало сви ми да будемо, само што смо то давно заборавили. Они показују жељу и глад за знањем, док ми ходамо утабаним стазама које ништа ново ни добро не могу да произведу.
Да ли је страх од губитка било чега заправо ужасан страх од власти?
За мене не постоји власт. Постоји држава, постоје државне функције и тачно је записано шта оне раде и за кога раде. Никада нисам имала ауторитете, поготово не у политици. Политичари су људи који нешто раде или не раде. И све ово што данас живимо смо ми изабрали. Зато што реагујемо само када се осећамо лично угрожени. А суштина слободе је бранити оног другог који је угрожен. Јер, ако тебе тај други не занима овог тренутка, ти си следећи. И зато је важно да смо увек свесни шта нам се догађа, свесни свог нечињења да нешто променимо или зауставимо. Ми стално тражимо ко нам је крив, а не видимо кривицу у себи. И не тражимо снагу у себи. Десили су нам се ови млади људи, а ми тражимо снагу у њима, уместо да је пронађемо у себи. Јер, ако то не урадиш опет зависиш од другог, у овом случају су то ови дивни млади људи, очекујеш од њих да реше оно што ти ниси могао. А они се управо боре да не постану ово што смо ми сада.
Постоји ли ауторитет у послу коме сте тако успешно предани више од три деценије?
То је био део мог говора који сам избацила на додели Добричиног прстена. Он је подразумевао три речи: снага, част и слобода. То су моји ауторитети. Бити поштен, бити храбар, чувати младе и поштовати старије. Те три речи су моји једини ауторитети и они су ме водили кроз живот.
Да ли је ова награда била повод да се осврнете и поново се забавите оним што сте урадили од када сте стали на сцену до данас?
То ми се управо због награде и догодило. Због читавог догађаја, морала сам да одгледам разне ствари које сам урадила и била искрено затечена количином онога што сам остварила. И изненадило ме је колико сам као млађа била озбиљнија него што сам сада; грабила сам да покажем сву снагу коју имам, показивала како сам специфична, другачија и трудила се да ме људи доживљавају управо онако како сам ја то желела. А сада, у овом времену, све је мање изазова и могућности да се са њима хватам укоштац. Нажалост, када нема тога, уметник је мртав, дух му је убијен, бесплатно га је продао. То је резултат неговања културе, односно некултуре.
Како се изборити за то о чему ви говорите ако је систем вредности произвео неваспитану децу која вређају и туку наставнике, а њихови богати бахати родитељи их правдају?
Али шта смо ми учинили да то не буде тако? Увек нам је неко други крив. И све док тако размишљамо, неко други ће кројити наш живот. Док се не загледамо дубоко у себе, док не учинимо да живот буде бољи не само мени него и ономе до мене, губимо лепоту живљења и тражимо кривца за своју немоћ која нас убија. Ми смо себе довели дотле да пристајемо на све мање и мање, јер је неко тако одлучио у наше име, а ми тражимо задовољење тако што га називамо кривцем.
Шта су вам значила саопштења Удружења драмских уметника поводом студентске блокаде?
Та саопштења су наилазила на одобравање и на критику. И то је добро. Добро је све док сви људи не размишљају на исти начин. Тада треба да се запитамо где грешимо. Удружење треба да нас штити, не треба да нас води, јер је оно скуп индивидуалаца разних опредељења. Ми знамо шта треба да радимо, а Удружење треба да води рачуна о разноликости људи, уметника, који су унутар једне бранше. Ми смо породица, ми добро функционишемо у послу не зато што смо сви исти, већ зато што смо разнолики. Важно је да у било којој већинској одлуци не страда мањина. У Удружењу, као и у животу, мораш бити слободан, али ниси слободан да повређујеш онога ко не мисли као ти.
У тој разноликости увек је пресудан један систем вредности који по правилу доминира у свим областима живота. И све се правда увек истом реченицом: то народ воли. Колико сте ви део тог народа?
Ја сам део оног народа који би пуштао класичну музику, научне и документарне емисије 24 сата. И за три месеца ми бисмо били другачији људи. И те како је велики утицај медија, и са једне и са друге стране. Ми смо хипнотисани телевизијом, гледамо само вести између којих се сударамо, ударамо, и сви мислимо да смо у праву. И крећемо један на другог. Кад кренеш на некога ко не мисли као ти, ти постајеш исти као онај против кога се бориш.
Поделе о којима говорите данас су добиле застрашујуће размере, у шта се уверавамо из дана у дан. По правилу, власт је одговорна за поделе. Како их ви доживљавате?
Не постоји памет која може да помири ове и оне, леве и десне, црне и беле… Тога сам одавно свесна и само ми остаје да будем своја. Чак и када сам у ситуацији у којој су сви против, ја покушавам аргументовано да се борим за оно што мислим. Као и што дозвољавам да други аргументовано покушају да ме убеде у супротно. А кад је реч о поделама, могу само да кажем: зауставите се, не уводите људе у раздор дубљи него што он јесте. Ви с функцијама бисте морали да будете чувари институција и овог народа, а не семе раздора и подела. За то сте плаћени.
Како се дошло од сахрањивања глумаца ван гробља пре неколико векова, до данашњег страха власти од глумаца и потребе да их имају уз себе. И кад су њихови, сахрањују их у Алеји заслужних грађана. Кад их имају за противнике, ударају по њима из све снаге?
Осете они да ми говоримо истину, па им није по вољи. Ми глумци смо научили на критику, ону званичну, али и ону коју добијамо сваке вечери после представе. Али они не. Мисле да су непогрешиви, недодирљиви и вечни. Не знају шта је одговорност, уверени да она припада неком другом, а не њима. Одговорност, реч коју данас тумачи свако како хоће.
Како сте се осећали када сте чули да Министарство културе нема пара да финансира монографију која вам припада као добитници Добричиног прстена?
Добила сам ветар у леђа. Рекла сам – одлично, сада ћу баш да је напишем. Када сам видела образложење, па имена људи који су се потписали испод тога, било ми је јасно да они ни не знају ко сам ја. Али су се нашли заједно да одлучују о мени и мом животу. (У образложењу Министарства стоји: Упитна усклађеност пројекта са општим интересима у култури и циљевима и приоритетима конкурса. Упитан финансијски план – разрађеност, усклађеност са планом активности пројекта, економичност и укљученост више извора финансирања. Упитан степен утицаја пројекта на квалитет културног живота заједнице. прим. Р. С.) То њихово образложење је инспирисало Божу Копривицу и мене да напишемо одличну монографију.
Чини се да сте се некако неосетно а истрајно увек клонили јавности и популарности, што је код глумаца ретка појава?
Никада нисам хтела да калкулишем и никада ме није занимала популарност, нити да стално будем присутна. Можеш да урадиш нешто добро, велико, а онда ти тело и мозак траже отклон до следећег посла. Глумац настаје не само од улога које прихвата, већ и од улога које одбија. И од улога које жели, а није их одиграо. Стално говорим да ћу једног дана играти Хамлета, па како га не играм, ја у сваком комаду нађем нешто од Шекспира, а Хамлета нађем у Симовићу, у Мири Фурлан… увек нађем те фантастичне реченице које он изговара. И кад играм друге улоге, Шекспир је за мене животна инспирација.
Додела Добричиног прстена вама представља такав догађај да би се мирно могла ставити на репертоар Југословенског драмског позоришта, како су многи прокоментарисали.
За мене је то заиста било једно невероватно вече, невероватна размена љубави и поштовања, пријатељства и духовитости, нечег толико позитивног што смо сви препознали. То вече доделе не припада само мени, већ свима нама, ми смо то заслужили. Моја потреба је била да таквих дивних, изненађујућих, духовитих, блесавих, љубавних, озбиљних догађаја и емоција на једном месту буде што више. Јер то је оно што нас храни, то је оно што нам треба. И то је оно што ја прижељкујем. Дивне људе око себе и ако имам тренутак неке лепоте у себи, да га поделим са другима. Ако се тако понашамо, биће то најбољи пут да будемо и бољи људи.
Извор: Радар
