Пише: Елис Бекташ
У Црној Гори свечано је отворена изложба под називом „Европо, враћамо се!“, на којој су изложени радови Петра Лубарде, Уроша Тошковића, Дада Ђурића, Мила Милуновића и других умјетника који су обиљежили културну и умјетничку топографију Црне Горе. Приликом отварања изложбе, предсједник црногорске скупштине Андрија Мандић одржао је изненађујуће инспиративан и помиритељски говор којим је трасирао могуће путеве за излазак те земље из идентитарног лимба у који је запала, подсјетивши јавност да је сваки максимализам, као и сваки ексклузивизам, погубан по слојевита и сложена друштва попут црногорског.
Но та је изложба отворила и нека питања која су изузетно битна не само за Црну Гору, већ и за околне земље, а она извиру из самог назива изложбе – „Европо, враћамо се!“. Назив је, на први поглед, вјешто одабран и у себи носи тај неки еманципаторски оптимизам, што је за сваку похвалу. Но да би тај оптимизам положио право на аутентичност, прво је потребно одговорити на неколико питања која су, премда у својој природи дубоко философска, веома једноставна.
А та питања гласе: када смо отишли из Европе; ко смо то ми који се враћамо, односно да ли се и по чему се разликујемо од оних који су отишли; и најважније од свих питања – којој и каквој се Европи враћамо, односно да ли се и по чему се Европа којој се враћамо разликује од оне из које смо отишли, е да би се у њу могли враћати?
Само двије врсте људи ће потрчати да на ова питања понуде брзе и једноставне, саморазумљиве одговоре – они бескрајно наивни и они бескрајно покварени, какви се срећу међу политичким и идеолошким манипулаторима. Та питања, уосталом, не служе да се на њих даје хитар одговор, већ да освијетле дубину катакомби у које су овдашња друштва положена да се у њима сусретну са пројекцијама властитих накарадних идеализација које нису друго доли заблуде и да потакну друштво на самопреиспитивање.
Црна Гора, скупа с остатком блаженопочивше Југославије, потопљена је у историју као у какав формалдехид чије асептично дјеловање омамљује та друштва и пријечи их да разумију динамику повијести. А без разумијевања те динамике немогуће је не само давање одговора на горе постављена питања, већ и разумијевање властитог субјективитета и властите онтологије у садашњости, из чега нужно слиједи да је немогуће и артикулисање пожељне или барем подношљиве будућности.
Да би се разумјела Европа, али и оно створење које у нас зури из зрцала, потребно је одбацити доживљај историје као Божје објаве и као табуа. Али још је потребније учинити нешто друго – потребно је животу у садашњости, а поготово оном у будућности, коначно дати примат над смрћу из прошлости. Из прошлости се може, и треба, учити, али онај ко постане роб прошлости захваљујући идолатријском односу према термостабилној историји, он ће и са Европом моћи градити само један однос, онај ропски.
Елис Бекташ: Или-или Босне и Херцеговине или чекајући Денија де Ружмона
А то не треба ником, осим домаћим и европским корпоративним олигархијама. Овдашња друштва, по свим параметрима, јесу Европа и Европа им је потребна, али само у мјери у којој је Европа вољна да их прихвати као пуноправне судионике у стварности коју живимо. Без испуњавања тог услова, мудрије је запјевати ону Арсенову „Не враћај се старим љубавима“.
